Katarina Pejak: Bluz intelektualca

Moj prvi susret s likom i delom Katarine Pejak desio se na Jazz & blues festivalu „Jazztronic“ u Vršcu sredinom prošle godine. Moram priznati da nisam očekivao bogzna šta od tada 20-ogodišnje devojke koja peva bluz uz sopstvenu klavirsku pratnju, premda je u to vreme već snimila i debi album „Perfume and luck“. No već od prvih taktova sam bio razoružan: kristalno jasan i prodoran vokal i umešno baratanje žanrovskim konvencijama možda nisu odavali utisak (pre)rano sazrele muzičke persone, ali su nesumnjivo ukazivali na vanserijski talenat koji vešto izbacuje svoje vrline u prvi plan. Kasnije slušanje albuma je samo potvrdilo i osnažilo prvi utisak, a neformalno džemovanje s bendom Raw Hide pre par meseci predstavilo je i kao sada već veoma uverljivu bluz pijanistkinju...

Zvanični biografski podaci vele da je Katarina učila klavir u „Mokranjcu“, da bi kasnije upisala najprestižniji muzičku akademiju Berkli u Bostonu, na kojoj i trenutno studira. Odrastala je u muzičkoj porodici – njen otac je poznati domaći bluz promoter Vladislav Pejak, pa je od malena imala priliku da upozna scenu uzduž i popreko. Skromna je dok komentariše tuđe hvalospeve, ali sa druge strane i veoma racionalna u razgovoru o vlastitim ciljevima i kreativnim svetonazorima. Dok smo pričali o Tomu Waitsu – jednom od njenih najvećih uzora – iskoristila je termin „bluz intelektualca“, za koji mi se čini da i njoj sasvim dobro pristaje. No pre svega toga, vraćamo se na same početke.

Kako si počela da slušaš bluz? Koga si prvo zavolela?
Janis Joplin! Prvi bluz koji mi se dopao je bio njen „Turtle Blues“. Kada sam prevazišla klasik rok bendove tipa Deep Purple, Led Zeppelin i Uriah Heep, krenula sam na Janis i slušala sam „Cheep Thrills“. U to vreme - imala sam 14 godina - uzela sam od baba ujne jednu knjižicu tipa „teach yourself rock piano“, pošto je ona svirala klavir. Između različitih tehnika rok klavira bio je objašnjen i bluz, onaj najobičniji shuffle.

Tad sam počela da ga sviram, ali nekako je i sviranje i slušanje išlo uporedo. Naravno da sam bluz slušala na koncertima koje je moj otac organizovao i volela sam ga, ali nikada pre Janis nisam razmišljala o bluzu kao formi – o njegovom poreklu, šta je tu zanimljivo...



Kada je došlo to sistematsko, teoretsko razmišljanje?
Kad sam krenula da ga sviram malo ozbiljnije i počela da slušam druge bluz klaviriste. Tata je, naravno, odmah primetio da mene sad tu nešto zanima, pa sam jednom prilikom otišla kod Darka Grujića, klavijaturiste Point Blanka da me čuje. Kada sam čula kako svira, shvatila sam da to što ja sviram i ne liči baš na pravi bluz, pa sam krenula ozbiljnije da slušam. Pokušala sam da „isprljam“ svoj zvuk koji je bio vrlo čist i dečiji s jedne strane, a s druge previše vaspitan i uškolovan. Na primer, sad sam potpuno nauštrb tehnike zaprljala zvuk, tako da zvučim kao bluz pijanista.

Jesi li u početku učila kod Darka?
Bluz sam počela sama da sviram, nisam ni od koga učila. Darka jako volim kao svirača, stalno sam ga slušala i on mi je dao par saveta i trikova, ali bluz sam definitivno najviše učila po sluhu.

Kada si počela da pišeš svoje pesme?
U osnovnoj školi. Uvek su to bile pesme koje su ličile na nešto što sam u tom trenutku volela da slušam. I kad sam bila mala, pisala sam pesmice u stilu Ljubivoja Ršumovića. Uvek me je zanimalo rimovanje, ali prve ozbiljne pesme koje bi se mogle nazvati mojim stilom, počela sam da pišem kad sam počela da slušam Toma Waitsa. On je probudio songwritera u meni.

Koliko si tada imala godina?
Oko 15-16, tako nešto. Sećam se da sam slušala „Fumblin' with the blues“, i ta forma me je strašno zanimala. Definitivno je krenulo s Waitsom, a svaka moja faza je vezana za nekog od mojih omiljenih muzičara.

Klišeizirano shvatanje bluza je da je to muzika odraslih ljudi, bogatih životnim iskustvom, određenog socijalnog staleža... da li te takva percepcija opterećuje u sopstvenom radu?
Jeste me opterećivalo, zato što sam u startu bila svesna da ne zvučim kao crnac od 60 godina. S druge strane i nije, zato što je bluz jednostavna forma i nema tu mnogo filozofije. Ali zato moraš vrlo jasno da znaš šta ćeš reći. Iako imam gomilu sumnji, kao i svako ko se bavi autorskim radom, nikad nisam sumnjala u to što imam da kažem.

Čim sam ga zavolela i krenula da sviram, u bluzu sam prepoznala tu iskrenost. Bila sam svesna da ne moraš da budeš prevejan, prekaljen, stariji čovek, siromašan ili bilo šta tog tipa, da bi imao nešto da kažeš. Bluz je nešto što zapravo svi imaju, i može se tumačiti na milion različitih načina. Mislim da se to stereotipno viđenje bluza polako ruši i u popularnim tokovima.



Tvoj otac Vladislav Pejak je bluz promoter. Koliko je ta činjenica uticala na tvoju karijeru?
Svakako da mi je pomoglo. Da nije bilo toliko bluza u mom životu, ne bih se ovako brzo opredelila niti dobila priliku da sa 19 godina snimam album. Ni moj napredak ne bi išao ovim ritmom, jer mi je dostupna jako velika količina muzike. On mi pravi odličan izbor šta u datom trenutku treba da čujem, da bi mi pomoglo u nečemu što radim.

S druge strane mi odmaže zato što on ima jako stroge kriterijume. Ja sam negde do 17. godine pevala i svirala samo kad nema nikog u kući, da me ne bi čuli. Nije to bio strah, ali imala sam problem da izađem sa svojim radovima pred roditelje. Odmoglo mi je i zato što će uvek postojati osporavanja da moj eventualni uspeh dugujem isključivo tome što mi je otac Vlada Pejak. Ali sve to zajedno me motiviše da se zaista dokažem i izborim za svoju poziciju.

Kao ključne reference u tvom radu pominju se Norah Jones, Otis Spann i Tom Waits. Šta te inspiriše u njihovom radu?
Divim se kako je Norah Jones uspela da jedan vrlo čist, nepretenciozan pristup muzici progura kao mejnstrim. Nije bilo takvih pevačica pre nje, čak ni songwriterki. Norah je vrlo bazirana u kantri muzici, što te u Americi obično sprečava da pređeš u u neku cenjenu grupu muzičara, pa ostaneš u moru jeftine komercijale. A ona je to tako prefinjeno pomešala s novim zvukom i instrumentacijom. Drugo, njen glas je topao i nenametljiv, a ona je zaista majstor fraziranja.

Otis Spann je majstor bluz klavira i jednostavnog izraza; uopšte, svim ovim autorima je zajednička nepretencioznost. To mogu da kažem i za Waitsa, mada je on koketirao sa različitim stilovima i često je to bilo vrlo opskurno. Ali i on poseduje čistotu i iskrenost, čak i kada stihovi nisu direktni. Emocija se odmah prepoznaje, i mislim da zato toliko ljudi voli Waitsa.

Naravno, volim i način na koji se igra rečima. Waits je napisao nekoliko stihova koji bi trebalo da mu donesu Nobelovu nagradu za književnost. „Rain sounds like a round of applause“... Ja ne znam zašto bi iko posle toga pisao pesme!

Šta je inspiracija za tvoje tekstove?
U najvećoj meri lično iskustvo, naročito u poslednje vreme. Jednostavne situacije, nešto što neko kaže može da me navede da napišem pesmu. Uzrok tome su i moje studije songwritinga; ovog semestra smo morali da pišemo dve pesme nedeljno. To te navede da ne budeš previše probirljiv kada je u pitanju tematika, nego jednostavno pišeš. Kada stekneš u nekoj meri rutinu i zanat, shvatiš da postoje mnoga razmišljanja i osećanja u tebi s kojima uopšte nisi bio u dodiru, zato što nisi mogao da ih pretočiš u reči, a sad možeš. U suštini inspirišu me sopstveno iskustvo i razmišljanja, ponekad filmovi i knjige.

Koji filmovi i reditelji?
Prvo mi pada na pamet Jarmush, a to je vezano za Waitsa - taj smisao za humor i pogled na život koji se vrti oko njihovih likova me jako inspiriše. Woody Allen na primer, u svakom njegovom filmu sam uhvatila barem tri rečenice za koje sam pomislila „ovo je moj novi životni moto“. Potpuno fenomenalan čovek. Inspiriše me i britanski humor ... Humor mi je jako bitan i trudim se da mi tekstovi u nekoj meri budu duhoviti čak i kada se bave teškom temom.

Dobila sam od profesora par puta zamerku na taj račun - neki od njih su mi skrenuli pažnju da moram biti doslednija, ali oni misle na komercijalne pesme, na formu koja je vrlo ukockana. Poslušam ih, ali se trudim i da ostanem dosledna svom klackanju između sprdnje i vrlo ozbiljnog shvatanja života.



Šta je tvoje dominantno iskustvo na Berkliju?
Što se tiče sviranja, dobijam ono po šta sam došla. Što se tiče songwritinga dobijam odličan zanat i tehniku, ali većina profesora su nešvilski kantri songwriteri. Moja profesorka pisanja stihova je jako volela bluz i celo odeljenje se stilski fenomenalno uklopilo, ali je to jako mali procenat ljudi na Berkliju.

Inače su vrlo komercijalno orijentisani, čak i kada je džez u pitanju. Stalno dobijamo savete i instrukcije kako da postignemo komercijalni uspeh. Ipak, imamo mnogo talentovanih i originalnih ljudi. Bitno je da znaš šta želiš od vlastite muzike i da se držiš vlastitog kursa, jer je Berkli samo jedna stanica u napretku. Ima mnogo uticaja, treba se s tim izboriti.

Šta posle Berklija? Amerika ili Srbija?
Bila bih jako depresivna kada bi to bile jedine opcije. Bilo bi idealno – i Amerika i Srbija i Evropa. Volela bih da idem stopama Ane Popović, jer mislim da je ona ostvarila nešto stvarno nemoguće na današnjoj sceni - da bude priznata kao bluz muzičar i u Evropi i Americi - jer se ta dva tržišta drastično razlikuju.

To sam primetila na nekom mikroplanu. Imala sam svirku u Londonu u jednom pabu u koji ne idu ljubitelji te muzike, i desi se da, od 60-70 ljudi tamo, u prvom redu vidim ljude koji znaju tekstove Johnnyja Casha, pesme koju pevam. Bila sam potpuno na nebu, ali tu sam prodala možda dva-tri CD-a. Onda imam svirku na Rhode Islandu u kineskom restoranu, i primetim da ljude ne zanima previše šta je tu koncept, ali su zato posle svirke razgrabili CD-ove.

Amerika je jako komercijalno orijentisana čak i kada je bluz u pitanju. Evropa je intelektualna, ima više kriterijume, ali se u njoj i teže živi od bluza. Volela bih i da delimično radim u Srbiji, jer ako oni koji imaju sposobnost da nešto urade dignu ruke od scene, ne može publika sama da zna šta bi trebalo da sluša. Jako je glupo biti umetnik ili kritičar i reći da od scene nema ništa, zato što mi smo ti koji određuju šta će biti ponuda na sceni.

Da li je domaća bluz scena previše getoizirana, može li se približiti mejnstrimu?
Posmatrajući bluz scenu iz prilično insajderske pozicije, smatram da je problem to što veliki deo bluz fanova nisu zapravo fanovi bluz muzike, nego su fanovi određenog kluba ili benda, iz nekih potpuno drugih razloga. Čini mi se da čak i ljudi koji jesu fanovi ne znaju šta znači ta reč. Ne znaju da ako si fan neke vrste muzike – ovo će zvučati previše romantično – to podrazumeva vernost. Da ako Texas Flood ili Raw Hide svira, ti odeš na tu svirku. Ne ostaneš da gledaš fudbal, zato što si ti fan i zahvaljujući tebi ta scena opstaje. I to zaista treba tako da izgleda, tako je barem u drugim zemljama. Ali jednostavno vlada velika inercija i kod publike i kod muzičara.

Kako će zvučati tvoj sledeći album?
Biće jedanaest stvari, od toga devet mojih. Nije više toliko akcenat na bluzu, koliko na singer-songwriter stilu... dosta sam se ugledala na Van Morrisona pošto sam njega puno slušala u poslednje vreme, a ima i uticaja razne druge muzike koja mi je prošla kroz uši u poslednje dve godine. Za razliku od prvog albuma imaću i ritam sekciju i par gostiju – Vladimir Tubić, moj kolega sa Berklija, biće gost na gitari, a koleginica Jasna Đuran će otpevati neke vokale. Bubnjeve će svirati Blagoje Nedeljković, a bas Darko Golić, obojica iz Sirove kože. Na slajdovima, DoBro i Weissenbornu je Mirko Tomić, a biće ponovo i duet sa Nenadom Zlatanovićem iz Texas Flooda. Album je organizaciono složeniji projekat od „Perfume and Luck“, gde sam samo ušla u pozorište i sela za klavir. Vrlo sam uzbuđena i ponosna na nove pesme, koje su dosta zrelije i imaju više autorskog integriteta nego pesme sa prvog albuma. Album bi trebalo da se pojavi u prodaji do kraja godine.

Hoćeš li nastupati negde u Srbiji pre povratka na studije?
Biće svirki u avgustu. Nastupiću kao član velike bluz postave koja će svirati na Beer Festu 14. avgusta. Biće nas petnaestoro, od čega osam gitarista - spremamo jedan „greatest hits“ bluz repertoar. Takođe, 4. avgusta ću nastupiti u Mojo Clubu u Senti, u sredu 8. avgusta u Beogradu u "Čekaonici", a krajem avgusta u novosadskom Foxtrotu.