Domaći "treš film" - da se ne zaboravi

U Srbiji se svake godine snimi imeđu deset i dvadeset filmova, što je za zemlju veličine naše ogromna produkcija. Na žalost, ono što se može reći za najveći broj njih je – žali bože za filmsku traku i honorare iz državnog budžeta za netalentovane glumce. S obzirom na njihov kvalitet, nije ni čudo što za većinu tih ostvarenja niko živi ne zna. Bacimo pogled na samo jedan mali deo srpskih filmova koji su snimljeni u poslednje četiri godine: “Medeni mesec”, “Jesen u mojoj ulici”, “Motel Nana”, “Nije kraj”, “Maša”, “Bledi mesec”, “Konji vrani”, “Odbačeni”, “Stvar srca”, “Sinovci”, “Aporia”, “Neko me ipak čeka”, “Promeni me”, “Princ od papira”, “Sve džaba” – za koliko ste pomenutih filmova uopšte čuli, a koliko pogledali? To vam pričam.

Kad je stanje već takvo kakvo jeste, zašto onda iz te ogromne mediokritetske gomile ne izabrati nekoliko posebno kretenskih filmova i ne smejati im se do suza? Naročito su mi zanimljivi oni o kojima njihovi autori pričaju sa ponosom, a mesto im je, realno, na samom dnu kinematorgafije – po bilo kom osnovu.

Pošto o malopre pomenutim filmovima ne znam baš ništa (a priznajem da mi je krivo – npr. naziv “Sve džaba” zvuči spektakularno), danas ću vam preporučiti dva naslova iz devedesetih, zlatne dekade domaćeg treš filma.

Rođeni sjutra
Iako je ovo crnogorski film, dozvoljavam sebi slobodu da pod terminom “domaći” smatram sve filmove snimljene na prostoru bivše SFRJ. Uostalom, gotovo celokupnu glumačku ekipu čine srpski glumci. A sama glumačka podela je toliko treš da ne može “trešija” biti: Đorđe David, Milica Milša, Rastko Janković i Andrijana Videnović.

Sve počinje spektakulranom scenom seksa Milše i Davida u bazenu, a pošto je film, naravno, snimljen elektronskom kamerom, to sceni daje miris jeftinog pornića. U stvari, jeftinoća je generalna karakteristika ovog filma, bez obzira da li se misli na realnu, ili onu u prenesenom značenju.
Jedna od najsmešnijih scena je kada Rastko Janković i Andrijana Videnović pričaju u punoj diskoteci potpuno normalnim tonom, bez potrebe da nadglašavaju buku jer ona ne postoji - oko njih gomila ljudi igra i ćuti, dok se muzika čuje u pozadini, kao sa nekog tranzistora. Samo zamišljam reditelja kako naglašava statistima da ne progovaraju ni reč, jer oni ipak snimaju scenu u diskoteci, a ko je još video da je tamo bučno.



Film je snimjen 1994. u Crnoj Gori, što znači da su u prvom planu kriminalci, wannabe narkomani i nevini mladići dobrog srca. Zapleti su ekstremno naivni, scenografija je kao sa razglednice “Pozdravi iz Crne Gore” kupljenoj sredinom osamdesetih, a gluma je na nižem nivou od one koju je ostvarila mala Sofija u “Metli bez drške”. Što se scenarija tiče, imam utisak da bi ga čak i Chris Moltisanti iz “Sopranovih” lepše sročio, iako nije upućen u dešavanja na crnogorskom primorju.

I dalje nisam siguran da li se snimajući ovo smeće reditelj Draško Đurović samo sprdao sa glumcima i publikom, ili je mišljenja da je ovo u stvari dobar film? U koliko je prva stvar u pitanju, onda kapa dole za hrabrost, a ukoliko je reč o ovom drugom….Pa iskreno, ne mogu da verujem da je to u pitanju. U svakom slučaju, ako vam naiđu momenti u kojima dajete prednost jeftinoj zabavi u odnosu na kvalitet, velike su šanse da ćete se urnebesno smejati tokom svih pedesetak minuta filma “Rođeni sjutra”.

Ranjena zemlja
Dragoslav Lazić je nekrunisani kralj srpskog treš filma. Tokom svoje četrdesetogodišnje karijere, režirao je takve klasike kao što su “Muzikanti” i “Ljubav na seoski način” (što su mu verovatno i vrhovi opusa), “Doktorka na selu”, serijal o Sekuli, a poslednje “čedo” su mu “Seljaci”. Očigledno je da su Dragoslava uvek privlačile te priče o običnom narodu (sredinom osamdesetih je snimio dokumentarac potpuno živopisnog naziva “Fabrika kablova, Svetozarevo”), koje su uglavnom bile ispunjene jeftinim humorom i razbibrigom. A onda je došlo bombardovanje Srbije 1999, i video je Dragoslav da je vrag odneo šalu, te se latio jedne ozbiljne dramske priče koja je izašla iz pera jednog još ozbiljnijeg dramskog pisca – Gordana Mihića. Imam utisak da je snimanje filma počeo još tokom prvih dana bombardovanja, a da je sve bilo završeno u vreme kada su se čule poslednje sirene, u junu. Toliko film deluje temeljno i slojevito.

Dakle, radnja se dešava u jednom atomskom skloništu u Beogradu tokom proleća 1999. Sve one ozbiljne stvari poput porodičnih svađa, straha i neizvesnosti tog perioda, ovde su prikazane u stilu pismenog zadatka Đorđa Markovića, učenika prvog dva Treće beogradske gimnazije. A Đorđe nikad nije dobio iz srpskog višu ocenu od tri. Drugim rečima, Mihićevi dijalozi ovde nisu čak ni nivou onih koje je napisao za film “Kupi mi Eliota”.



Glumačku ekipu, pored rođaka reditelja (Anita Lazić) i scenariste (Vera Čukić), čine renomirana imena kao što su Petar Kralj, Bata Živojinović, Olivera Marković, Nebojša Glogovac i Žarko Laušević. Biće da tih dana nije bilo mnogo posla. Laušević je iste godine igrao u filmu “Nož”, ali je “Ranjena zemlja” zvanično poslednji koji je snimio ovde. Unapred se izvinjavam na spojleru, ali ako znamo da njegov lik u “Ranjenoj zemlji” okončava tako što metkom prosvira sebi glavu u tramvaju, nemoguće je ne primetiti morbidnu simboliku. Inače, posebne glumačke bravure su pokazale Dragoslavova ćerka Anita, kao i Dragana Turkalj (kao i Anita i ona je igrala samo u Lazićevim filmovima, te verujem da moraju biti neki rod), na kojima im može pozavideti i Milica Milša lično.

Najupečatljivija scena iz filma je definitivno kada celo atomsko sklonište, u stavu mirnu, gotovo sektaški, peva u glas pesmu “Vidovdan”. Iako je moj prijatelj ubeđen da je ta scena u stvari simbolika, ja sam bliži teoriji da je to realni prikaz događaja. Uostalom, da li ste čuli za bar jedno atomsko sklonište u kom nisu svi stanari u stavu mirnu pevali ovu pesmu?

Poenta moje priče – ako niste, obavezno pogledajte film “Ranjena zemlja”! U suprotnom, bilo koji vaš odgovor na pitanje “koji je najgori film u istoriji srpske kinematografije” biće objektivno netačan.