Ivan Stanković: Stručnjak za komunikacije

Ljudima koji prave novine to nije za pohvalu, naravno, ali neke od predrasuda su sasvim opravdane. Masovni i masivni mediji su izrodili oholost i hvalisanje kao poseban pošast svog doba, a sigurno je kako bi nam svima bilo bolje da se s vremena na vreme i zacrvenimo.

Ivan Stanković je, međutim, napisao sasvim drugačiju, izuzetnu knjigu. Otud ovaj razgovor, mada su Osnovi kakodalogije zanimljiviji. Poput klasika Fanki biznis i Karaoke kapitalizma sasvim sigurno bi mogla postati jedan od kultnih bestselera poslovne literature, ne samo zato jer je domaća radinost. Stankovićeve Osnove kakodalogije, međutim, ne prati odgovarajuća reklamna kampanja (prosto, čovek nije sklon samopromociji), a i ljudi kod nas sve manje čitaju, što je prava šteta za knjigu.

Ipak, ne treba žaliti šumu posečenu za njen papir: ovo će imati dosta zadovoljnih čitalaca. Autor se Kakodalogijom može samo ponositi, takođe i njegove kolege iz bujne privredne grane kakvo je oglašavanje, dok onima koji tek ulaze u reklamni biznis ovo može biti više nego korisno gradivo. Ono što unutra piše se ne uči na fakultetima, onlajn kursevima ili publikacijama iz istog foldera.

Stanković se pokazuje kao odličan pisac: bez fraza i stereotipa, nepretenciozan i gorko duhovit, sa reporterskim smislom za detalj kao ilustraciju raznih istorija i historija, bez osuđivanja drugih i pre svega sa ličnim iskustvom kao primerom svih poruka i mudrosti, uspeha i poraza. “Lepo je dobiti nagradu, ali još lepše zaboraviti na nju“, kaže u uvodu knjige.

Osnovi kakodalogije su hronika života Stankovića-biznismena, punokrvno štivo u čijem središtu je priča o usponu i padu prvog domaćeg advertajzing giganta Sači&Sači, te gorka i dirljiva istorija raznih uspona, padova i opet uspona Sačijevog koosnivača Stankovića. Njega, naravno, ne treba previše romantizovati: iako je ovu knjigu poštedeo pičeva, brejmstorminga, sajmova, ciljnih grupa, slogana, skica multilevel marketinga, pozicioniranja brendova, istraživanja tržišta, budžeta i korporacijskih imidža, a verovatno i dilova sa sumnjivim licima, jasno je da je sve to morao proći, a verovatno je i danas u tome. Ali i spram toga, on je cinik i samoironičan. Recimo da to, npr, pokazuje u poglavlju Od DRP-a do GRP-a u kome opisuje prvi susret sa pojmom „gross rating point“: iako nije imao pojma šta je GRP, ceo dan je značajno klimao glavom na sastanku Sačijevih evropskih direktora u Frankfurtu ’91, sve dok mu jedan pijani Holanđanin nije objasnio o čemu je reč, a naš junak otrčao u klozet da to zapiše na dlanu. Osnovi kakodalogije pokazuju i to da su marketing ljudi sazdani od krvi i mesa, ne samo od aj-ped organajzera i skupih cipela. A oni izuzetni među njima, poput Stankovića, svoj vek provedu u potrazi „za slatkim sokom življenja“, kako bi rekao Tirnanić u jednom jubilarnom in memoriamu Merilin Monro, pre nego što se preselio kod nje, „mrtve majke svih naših snova“.

Epizode sa arogantnim evropskim bajom iz Sačija koji ’91. prezrivo odbija da se rukuje sa potčinjenima, sa zengama u vozu Zagreb - Pešta ’93, inovativni šverc goriva preko bugarske granice ’94, pregovori sa zapadnohercegovačkim ratnim kriminalcem koji je ’95. odjednom postao vlasnik televizije ili kasnija gorka i poučna firmorazvodna parnica sa Draganom Sakanom su ono zbog treba čitati Kakodalogiju, pored svega ostalog.

Stanković tokom intervjua ostavlja isti utisak poput svoje knjige.

Da li vam je žao što ste toliko vremena proveli praveći spotove, bilborde, banere... koji su često zaboravljani pola godine kasnije, umesto da ste se kao kreativan čovek bavili pisanjem knjiga ili snimanjem filmova? To pitanje se nameće posle čitanja Osnova kakodalogije.
Nemam ambicija da sebi pravim posthumni spomenik. Moj spomenik su moja porodica, deca i moj život. Imam 57 godina, a ponašam se kao da imam 35, nemam još ni penzioni plan. Ali, moguće je da ću sa 65-70 godina sam sebi kazati: “Aha, morao bih svojim naslednicima ostaviti još nešto osim imovine”. I onda ću možda napraviti nešto o čemu govorite. Ne smatram se nikakvim filozofom ili kreatorom sveta, ja sam vrlo jednostavan čovek, prosto sam tako napravljen. Postoje ljude rođeni za velika dela, ali ja sam ubeđen kako sam rođen za mala: da svoju porodicu činim srećnom, svoje prijatelje i zaposlene zadovoljnim, i rekao bih da u tome nisam loš. Voleo bih da sam visok, lep i plav, sa čelično sivim očima i pločicama na stomaku, ali nisam. I bolje se prilagoditi tome što jesi, nego da budeš ono što nisi. Nemoj da si lažnjak. Tajna Bogoljuba Karića je bila u njegovoj autentičnosti. Čim je obrijao one rabadžijske brkove, izgubio je pola originalnosti.

U svetu reklama svi su lepi i srećni, mame koje presvlače ukakane bebe su manekenke od 19 godina, nema luzera, onaj Novopazarac što je sam sebi odsekao prst nikad neće snimiti reklamu. Pošto dolazite iz takvog sveta, malo iznenađuje što ste napisali ovakvu knjigu. Ceo stvarni život u njoj se vidi sa svom lepotom i bedom, ono čega u reklamama obično nema?
Slažem se da je najveća vrednost knjige autentičnost i nelakiranje. Ali opet, to sam ja, zaista ja. Profesionalac kad radi posao, čovek kao i svaki drugi kada je veseo i kad mu je teško. Kad pravim reklamu, trudim se da to bude što bolje upakovano. Ne lažem, ne prećutkujem ono što je važno, ali možda neke stvari više ističem.

Niste valjda podvojena ličnost: od devet do pet lakirate, a od pet do devet... stružete.
Ne lakiram, ne... Gadno je pitanje, ne znam, nisam nikad tako posmatrao svoj život. I pre i posle pet sam isti čovek. Stvarno verujem u proizvode za koje radim. I trudim se da budem pošten i iskren u svemu što radim.

Prvi u SFRJ ste reklamirali Kosmodisk, ali tek nakon što ste preko majčinog primera uvideli da to zaista deluje. Da li i danas tako radite - reklamirate samo ono u šta verujete?
Ne radim reklame za očigledne prevare. Da bih uradio dobru reklamu, ja stvarno moram da verujem u ono što pričam. Bez toga neće ići. Što se tiče onih stvari između, uzmimo primer vode. Naravno da voda neće izlečiti tuberkulozu ili išijas, ali će redovno pijenje zdrave i dobre flaširane vode svakako dobro uticati na organizam.

Ovo je bio uvod u pitanje zašto kod nas pojam “marketing” znači toliko toga ružnog?
I ja se pitam. To je kod nas jedna od najvećih uvreda: “Ma, to je tvoj marketing, nema veze sa stvarnošću”. To je donekle problem društva, ali i to što je marketing neopipljiva stvar, nije atomska fizika da sve možete izračunati u zadnjim decimalama. I vrlo često dođe do vulgarizacije, pa se on poistovećuje sa laganjem. Gde su drugovi političari vodeći u kreiranju takve slike.

Koja poslednja reklama sa naših televizija, iz novina ili sa bilborda vas je oduševila?
Reklama Lige socijaldemokrata Vojvodine na kojoj Nenad Čanak na tamburici izvodi Mladu partizanku je sjajna po svojoj jednostavnosti i beskompromisnosti. Uspeo je da bude drugačiji i jedinstven, što je prvi korak da budeš zapažen. Inače, gospodin Čanak je, po mom skromnom mišljenju, promašio profesiju i više bi uradio u reklamnoj, nego u političkoj struci. I bolje bi mu bilo, lepše bi se osećao. Briljantan um, velika muda.

Mislite li da mi je potreban psiholog jer sam oduševljen vašom reklamom za povećanje nataliteta Jebi se, Srbijo.
Ne, zašto kod psihologa? Smeh je terapeutski delotvoran i to je super priča. Možemo da se smejemo - fenomenalno. Druga je stvar zašto taj oglas nije mogao na bilbord. Da ste vi ministar, da li biste okačili tu reklamu? Zamislite da to vide Amfilohije ili, ne daj bože, Pahomije? Negde na kompjuteru imam ceo folder kreativne zajebancije stvorene u ovoj agenciji - dva sata biste urlali od smeha.

Da li se nekada više verovali reklamama? Kako je naša oglašivačka industrija izgledala 1990, kad ste osnovali jugoslovenski Sači&Sači?
Sve što je prošlo izgleda lepo. Čak i rat ili sankcije. Videli ste onaj festival Volim devedesete - puna Arena. Ljudski mozak je formiran tako da zanemaruje loša sećanja. Pa ćete tako i oko jugoslovenske reklame tog doba uvek naći idiličnih pričica.

Na primer?
Svima nama koji smo se bavili ovim poslom je bilo zajedničko to što smo morali direktore raznih preduzeća ubeđivati kako smo im potrebni. Bili smo pioniri, stvarali potrebu za novim načinom oglašavanja. Sećam se da sam tih godina imao na desetine prezentacija po firmama: šta se radi, kako se radi, zašto je potrebno istraživanje tržišta, planiranje, čemu služi strategija. Doduše, to je imalo i nekih prednosti: klijenti nisu bili edukovani i takav ti uvek kaže: “Neću da te ograničavam, daj mi nešto interesantno”. Obrazovani klijenti imaju planove, strategije i daju ti precizan zadatak u čijim granicama moraš da radiš.

Ivan Stankoviæ, Nebojša Ðukeliæ i Srðan Šaper

Kako je izgledala vaša karijere pre Sačija?
Krajem 80-ih sam radio u Studio marketing Delu, ali nisam tu baš bio srećan - ni zbog para ni zbog zadovoljstva. Dragan Sakan mi je bio šef i neprestano sam se sukobljavao s njim oko najrazličitijih pitanja. To je bilo vreme Ante Markovića, opšti progres, pa sam poželeo da se osamostalim. Zvao sam Dušana Stojanovića, bivšeg kolegu iz Dela, da mi bude partner i osnujemo novu agenciju. On je, međutim, tada bio šef marketinga Crvene Zvezde i nije hteo da siguran posao menja za maglu i rizik. I onda me je odjednom iz Londona pozvao Majk Libling iz agencije Sači&Sači, ponudio da budem njihov čovek za Jugoslaviju i tu se sve promenilo. Na kraju me je zajednički prijatelj, dr Veljko Đurić, nagovorio da u celu stvar uđem sa Sakanom po principu jedinstva suprotnosti.

Da li ste očekivali rat?
Ma kakvi, ni u ludilu! Recimo, ‘91. sam se družio sa kulturnim atašeom američke ambasade, on je kasnije u Iranu uhapšen kao agent CIA. Kod njega sam ovde u Američkom kulturnom centru prvi put u životu video mekintoš. U novinama se jednog dana pojavila nekakva američka prognoza - raspašće se Jugoslavija! I pošto smo se pomalo sprijateljili, sutradan ga pitam: “Čekaj, bre, da li je to stvarno moguće?” On me gleda onako poluškiljeći: “Pa, bojim se da jeste”. “Ma, vi nemate, pojma”, viknem na njega, “nema šanse da rikne Jugoslavija!” Uvek sam bio glup za te stvari - teorije zavere, CIA, Vatikan, uvek sam bio lakoveran.

Šta se te ’91. dešava sa reklamnom industrijom u umirućoj SFRJ? Naokolo gruvaju topovi, a vi i dalje treba da reklamirate dobar život i dobre proizvode?
Pa i dok je Titanik tonuo, orkestar je svirao. Mi smo se i dalje bavili nekim reklamama, sve dok se to moglo. A i kada su krenule sankcije i hiperinflacije, radili smo neke reklame, bez obzira na sve šta se dešavalo. O tome ne znam mnogo, jer sam se u to vreme bavio razvojem naših agencija izvan Srbije. U Sloveniji smo ’91. otvorili Sači&Sači, u Bugarskoj ‘92, u Makedoniji ‘93, u Hrvatskoj ’94, valjda naredne godine u Albaniji, pa ‘96. u Sarajevu. U beogradskom Sačiju je sedeo Sakan i tu smo okupili kreativni krem Beograda. Teško mi je da nabrojim sva imena nekoga, ne bih želeo nekog da preskočim, a nekog da podsetim na njegove ili njene početke, jer su se u međuvremenu ubedili u neku drugu sliku. Sači je bio ostrvo dobra u moru zla. Na srpskoj reklamnoj sceni danas ne postoji nijedna značajna ličnost koja tada nije bila u Sačiju. Par brojeva dalje od nas u Hilandarskoj ulici bilo je sedište agencije Spektra. Mi smo imali taj elitistički pristup da smo mi eksperti, kobajagi neki umetnici, a Milan Beko, Beba Popović i ostali iz Spektre su bili stručnjaci za pare, u tome su bili briljantni.

Kakav je bio Dragan Đilas kada se zaposlio kod vas?
Njega je u Sači doveo profesor Ivan Štajnberger, tada dekan Filozofskog fakulteta. Filozofski je tada bio vrlo aktivan u studentskim protestima, a jedan od studentskih vođa je bio Đilas. I tako je nam je poštovani i dobri profesor doveo „dečka koji obećava“.

Koji te 1992. izjavljuje: “Ja hoću da budem premijer”.
Da li je rekao ‘92, ‘93 ili 94. ne znam, ali je rekao tada da mu je to životna ambicija. Mislim da bi bio sjajan premijer: ima muda, pametan je i sposoban, bahat dovoljno da ga se ljudi plaše. Veliki je radnik i sposoban organizator - mislim da bi bio odličan premijer.

Da li ste mu verovali kad je rekao to za premijera, da li ste tada videlo da je sposoban za velike utakmice?
Ne znam da li sam o tome uopšte i razmišljao. Verovatno sam to uzeo samo kao jednu konstataciju i deo njegove ličnosti. A on je kasnije sve svoje aktivnosti vrlo svesno, usmereno i pametno vodio u tom pravcu. I sad igra odlično, svaki mu je potez vrlo dobar. Otkriću i jednu tajnu, koju mali broj zna. On je iz Sačija otišao zbog nekog sukoba sa Sakanom. Rekao mi je da ide i pozvao mene da mu se pridružim, objašnjavajući da bismo mogli da budemo dobar tandem, jer je on bolji menadžer od mene, a ja bolji stručnjak od njega.

U knjizi pišete o raznim putovanjima po Balkanu tokom 90-ih. Koliko su rat i raspad zemlje promenili ljude, naročito one koja ste ranije poznavali?
Prvo, nikad nisam imao stereotipe o ljudima: Bosanci su tupavi, Hercegovci lopovi, Hrvati podli... To su sve gluposti. Na mene možda jedino deluje stereotip o Crnogorcima - drčnim i kurčevitim. Drugo, tokom rata nisam izgubio nijednog prijatelja od ranije, nijednog nigde. Svi oni su bili manje-više građanski orijentisani, apolitični, znali su šta se dešava.

Kako je 1992. u izgledao Zagreb u odnosu na tadašnji Beograd?
Ne sećam se baš prvog utiska, jer sam tamo prvi put otišao prilično zastrašen. Čini mi se da nisam glup čovek, ali kada pre toga u beogradskoj štampi čitate o crnim košuljama i srbosjecima, u čoveku se ipak stvori neka nelagoda. U Zagrebu se osećalo da je Hrvatska zemlja u ratu, ali sam ja bio zaštićen društvom tamošnjih prijatelja. Jedinu neprijatnu scenu sam imao kad me rođeni stric, koji je živeo u centru Zagreba, pita: “A što nas vi bombardujete?” Pitam ga kako ga mi to bombardujemo, ko smo mi, a on odgovora: “Pa, eto, i Dubrovnik ste noćas rokali”. Pa je malo trajalo dok se nismo sporazumeli.

U Zagrebu se tada ipak znalo ko ste i odakle dolazite. Naročito na HRT-u, tada HTV-u.
Imali smo sreću što je Sači pred sam početak sukoba izmirio sve dugove prema HTV-u. Zapravo, bili smo ostali dužni par stotina hiljada dolara za neku kampanju, ali smo se Sakan i ja potrudili da se to zatvori preko neke sedme kompenzacije. Usput, možda je to bila tajna naše dugotrajnosti - što nismo prevaranti. Hoćemo da zaradimo, ali nećemo da otmemo jer oteto je prokleto. Uglavnom, ljudi sa zagrebačke televizije su pristali da nastavimo posao, mada nisu hteli ili smeli da se sa mnom sastaju u svojoj zgradi tamo na Prisavlju, nego smo poslove završavali u restoranu Esplanade. Doduše, Sači u Zagrebu smo osnovali preko naše austrijske kompanije, pa su na nas formalno gledali kao na Austrijance, što je bio paravan koji je donekle olakšavao stvar. Verujem da pogotovo nije bilo lako Ginki Milinković koja je tada vodila zagrebački Sači. Sećam se, jednog dana ’93, zove me Ginka, pronađe me na nekom sastanku u Frankfurtu i kaže da mi faksom šalje nešto zanimljivo. I pošalje članak iz njihovog tjednika Danas: na dve strane izlazi priča pod naslovom: Tko je Ivan Stanković - kako sam ja čovek koji u Beogradu radi kampanje za Miloševića, dok je Sakan general KOS-a. Posle toga se nisam dobro osećao, moram da priznam. Nisam nikako mogao da pronađem taj članak sad kad sam pisao knjigu.

Sakan je dosta bitna figura ove knjige, prema njemu gajite bipolarna osećanja, ali bi se reklo da ga iznad svega poštujete?
Sakan je 17 godina bio moj partner i normalno je da je zauzeo to mesto. Bio sam istinit i surov prema sebi, pa tako i prema njemu. Uprkos epilogu, mislim da smo zajedno napravili neke velike stvari.

Napisali ste kako je bio majstor za lobiranje festivalskih nagrada.
Veliki majstor! Sastavni deo dobijanja nagrada na tim festivalima je i lobiranje. Imate lobi za Nobelovu ili Pulicerovu nagradu, za Oskara, pa tako i za reklamne nagrade.

Da li ste i vi to radili?
Nisam, mene bi bilo blam da sad nekoga vučem za ruku da mi dodeli nagradu.

Sakana nije bilo blam.
Sakan je bio specifičan i čudan čovek, ali je uradio strahovito puno stvari za ovu struku. I to ne samo u Srbiji, nego i u regiji. Kao svaka ličnost, imao je dobru i lošu stranu.

Primer kako se izvukao da ne radi kampanju za JUL-u je dobar?
Da, recimo to. Sakan je bio vrlo mudar čovek koji je dobro vodio kompaniju u tim zajebanim vremenima. Ja bih to radio daleko lošije, jer sam radikalniji u stavovima. On je bio car za „odlučno-možda“ strategiju. Kampanju za JUL smo izbegli opet zahvaljujući Sakanovoj mudrosti.

Pričajte, molim vas!
To je bilo ’94, sâm sam otišao na sastanak sa njihovim generalnim sekretarom Kundakom u Beopetrol, tamo na Novom Beogradu u zgradi ispred koje je kasnije ubijen u sačekuši. Sakan i ja smo se još mnogo pre dogovorili da ne ulazimo u partijske kampanje, ali bilo je jasno koliko je opasno odbiti stranke na vlasti. JUL je tada bio u apsolutnoj moći, to je bilo neverovatno, svi su od straha padali pred njima jer su ovi stvarno bili bezočni i mnogo moćni.

A kako je izgledalo ćaskanje sa Zoranom Todorovićem?
Daleko od ćaskanja. Sa Kundakom je bio još jedan čovek koji je sada živ, pa ne bih da mu pominjem ime. Sedimo, gledamo se oči u oči, ja zbunjen i uplašen, Kundak hladan kao santa leda, arogantan, obučen u neko bezlično odelo, gestikulacija nula, verovatno razočaran što se Sakan nije pojavio, jer je Sakan bio daleko poznatiji od mene. To nije bio razgovor i diskusija, bez ikakve predigre je saopštio zadatak - Sači će raditi kampanju za JUL. Pokušao sam da izvrdam - londonska centrala nam to zabranjuje, inače ćemo izgubiti licencu. “Neće saznati”, odgovorio je mirno. “Ali, mi smo veoma skupi”. I za to je imao spreman odgovor: “Radićete besplatno, to će biti vaš dokaz lojalnosti”. Nisam znao šta da mu kažem. Nekako smo to priveli kraju, zaključim da sve moram proveriti sa Sakanom i Londonom. Nije bilo druge nego da Sakan pozove Hadži-Struju i zatraži pomoć. I Antić nam zaista spasi kožu: “tamo gde treba” je objasnio da smo mi njihovi, neka opozicija misli da smo neutralni i mogu računati na našu tajnu ali ne i operativnu podršku. I tako se nekako izvučemo iz opasnog zagrljaja. Naravno, kontrausluga Struji je bila neizbežna: morali smo za “Košavu” Marije Milošević da osmislimo vizuelni i audio identitet. To je uradio Tim Talenata, kao deo Sačija, njih je vodio Mićko Ljubičić. Ali, pod izgovorom da zamaskiramo sve tragove, taj projekat smo vrlo dobro naplatili.

Da li ste ikada radili za SPS?
Nismo, ali jesmo za Ministarstvo kulture onu poznatu kampanju “Lepše je sa kulturom” o kojoj se još priča. To je Sakanov dil bio, ja lično sam odbio bilo kakav rad na tom projektu. Ipak, dosta kasnije sam upoznao tadašnju ministarku Nadu Popović-Perišić i čak smo postali prijatelji.

HRT, JUL, Miloševićeva vlada. Da li ste tih godina razmišljali o prodaji duše đavolu?
Naravno da jesam, često. Ali, kao što sam rekao ranije, znam kako nisam čovek za velika dela, nisam ovde da bih menjao svet. Bilo mi je dovoljno da učinim nešto lepo i korisno za porodicu, kolege, prijatelje i sebe. Ako je to u skladu sa moralom, onda mogu mirno da spavam. Mislim da, s obzirom na okolnosti, nikad nisam prekoračio crvenu liniju. I tu sam vrlo kategoričan. Neke stvari se ne mogu kupiti. Nemam pravo da osuđujem one koji su sarađivali, jedino mogu da govorim o sebi.

“Sve lepe stvari imaju svoj kraj”, citirate Minimaksa u “Kakodalogiji”. Kako ste pukli Sači, Sakan i vi?
Jedno od poglavlja knjige koje se bavi time je naslovljeno sa “Dotak'o sam dno života”. U svakom slučaju, mi smo se samoubili. Tri stvari su tome doprinele. Prva globalna: francuska agencija Publicis je kupila Sači. Onda je krenulo gloženje Francuza i Engleza, sa svim lošim posledicama po sve. Drugi razlog su neki ovdašnji ljudi koji su imali neke neraščišćene ambicije i prema nama, beogradskom Sačiju. I treća priča je to što smo nas dvojica tu stvar pogrešno odigrali. Znači, nije bio kriv sudija, nego smo i mi promašivali koš, usput praveći greške u koracima. Šta i kako konkretno, to nije za javnost, ni u knjizi nisam o tome hteo da pišem, to je bilo između Sakana i mene.

I onda, nakon vaše odluke da se raziđete sa Sakanom, sledi logična terapija: tompus, viski i pasijans na kompjuteru, sve u velikim dozama...
Užasno je to. To je ona jevrejska kletva “dabogda imao, pa nemao”. Jer, takav raskid sa Sakanom i Sačijem je pitanje i egzistencije i identiteta i sujete. Sači je za mene bio više nego samo posao, to sam bio ja, u toj zgradi u Hilandarskoj su odrastala igrala se moja deca, tamo je bio moj socijalni život, preko toga sam bio neko i nešto. Preko noći nestaje i pitaš se ko si, šta si, šta radiš, šta dalje. Sakan i ja smo bili bogovi, odlikaši, i ta nova situacija je bila veliki blam u javnosti. Bio sam u Sarajevu sa ćerkom Leom kada me je iz Londona pozvao direktor Sačija za Evropu, moj dugogodišnji prijatelj Sajmon Gud: “Slušaj, na žalost, moram da ti kažem da sam upravo potpisao pismo o raskidanju naše saradnje. Žao mi je, znaš da sam morao”.

Ne mogu opisati kako sam se osećao. Postoji još jedna situacija koja se može porediti sa tom: kad su mi lekari rekli da moja bolesna žena ima manje od pet posto šansi da dočeka jutro. Ne bih da me neko pogrešno shvati, nisam ja nikakav monstrum koji misli samo na posao, ali hoću da se razume koliko mi je Sači bio važan.

Nedugo zatim ste sa Franom Lasićem u Braće Jugovića otvorili restoran Sinatra. Po tadašnjem pisanju Sveta, čuvenom zavodniku nije odolela ni vaša žena, tada devojka. Kako to, međutim, da Robert Čoban nije odoleo vašem telefonskom pozivu?
Frano i ja smo prijatelji preko 35 godina. On je divan čovek od koga se može dosta naučiti, ali neke stvari od njega nikako ne treba učiti. Pravi je gospar, izuzetno dobar čovek, ali je u stanju da zbog nove djevojke zaboravi gde je i zbog čega krenuo. On obožava Beograd, ima puno prijatelja i tih godina se ovde zaljubio u jednu devojku, jednu u dugom nizu. U Zagrebu je pre toga imao jedan restoran, pa mi je predložio da u Beogradu zajedno otvorimo nešto. Rekao je kako mu ja nisam potreban zbog rada, nego zbog mozga i načina razmišljanja. Na to sam se primio momentalno, kao najgora plavuša, seks bomba kojoj zavodnik kaže: “Mene ne zanima tvoje telo, zanimaš me ti kao ličnost”. I tako je 2004. nastala Sinatra. Ipak, nije nam se dalo, taj restoran je neslavno završio. Ja očigledno nisam mogao bez advertajzinga, a i Frano se, očekivano, uskoro odljubio, sve ređe dolazio u Beograd, pa smo Sinatru uskoro zatvorili.

Ispričajte kako se pre toga desilo ovo sa Majom i kraljem žute štampe.
E, da! Izađemo u grad Maja, Franina devojka, on i ja. Maja i Frano su ljudi sa ekrana, njih znaju svi, nas gotovo niko. Nas dvoje smo kao neki statisti. Naravno, tabloidi pišu o poznatim: Maja i Frano viđeni ovde, Frano i Maja viđeni onde. U početku je bilo smešno, a onda je osvanuo neki veći tekst u Svetu: “Na pomolu nova romansa - Frano Lasić i Maja Žeželj su čitave večeri razmenjivali nežnosti”. Tu kažem Maji: “Super je to, čoveče! Ti ispadneš zavodnica, Frano švaler, a ja rogonja”. I onda po prvi put u životu zbog neke privatne stvari pozovem jednog urednika. Telefoniram Robertu Čobanu i kažem mu: “Slušaj, situacija je takva i takva, to mi je devojka, nije u redu da to pričaš, nema nikakve veze”. I on je vrlo ljudski reagovao, odmah su prekinuli s tim člancima.

Šta je ponuda koju nije mogao da odbije?
Jok, nikakva nepristojna ponuda. Samo sam ga zamolio.

U knjizi sami kažete da je to bilo iznenađenje za sve ljude koji ga poznaju.
To je verovatno zato što ljudi poslovni deo nečije ličnosti preslikavaju na privatni. On se prema meni vrlo korektno poneo. I hoću da ponovim kako nikada, nikada i ama baš nikada nisam pretio i mahao svojim stvarnim ili preuveličanim značajem. Kad god sam imao neki problem, pa i kasnije kada se Maja razbolela, nastupao sam sa: “E, razumi me kao čoveka, nemoj to da mi radiš, molim te”.

Vaša supruga jeste pametno i ljupko lice sa ekrana, bez skandala iza sebe, ali svejedno - da li vas je iznenadila ogromna podrška javnosti kada se razbolela. Ako se dobro sećam, i preko novina su vam nudili krv i avionski prevoz za inostranstvo, na Fejsbuku su osnivane grupe podrške, čak su i večito krvožderni tabloidi nekako zaćutali.
To je tragična priča sa hepiendom i to je stvar kada privatno postaje javno. Ono što je san svih ovih starletica. Na kraju poglavlja o tim događajima citiram mog pokojnog teču, profesora Medicinskog fakulteta dr Mihaila Mojovića: “Čini dobro, dobri će ti se vratiti”. To je možda moja lakovernost, ali duboko verujem u tu misao. Saša Tijanić je bio jedan od prvih čitalaca rukopisa ove knjige i to je prokomentarisao sa: “Super ti je knjiga, ali ne slažem se sa konstatacijom da su ljudi, ipak, dobri”.

Bio sam u dilemi da li uopšte da pišem o tome, ali mislim da je ceo taj događaj bio suviše javnog karaktera da bih ga sada prećutkivao. Dakle, bila je subota, oktobar 2010, šetamo decu po gradu, uveče planiramo koncert Parnog Valjka, ali Maju zovu da vodi Dnevnik jer joj se neki kolega sa RTS-a razboleo. Nešto posle osam me zove ona sa televizije - ima temperaturu, odmah da dođem po nju. Stignemo kući, uzme brufen, istušira se i prespava, ali ujutro joj je gore. Vozim je u Urgentni centar, tamo joj izmere temperaturu od 40, Maja počinje da biva ljubičasta, niko ne zna šta joj je. Uveče mi kažu: ireverzibilna sepsa, ako preživi do ujutro, ima manje od pet posto šanse da se skroz izvuče. Novinari su odmah saznali i zvali doktore, ovi su ćutali. Onda se jednog od narednih dana ukazala potreba za krvnu plazmu. Najpre sam poslao mail mojim zaposlenima. Onda Veranu Matiću, znao sam da je dobrovoljni davalac krvi. Samo par sati kasnije u Zavodu za transfuziju se pojavilo 50-60 ljudi. I onda je krenula vest, mislim da je Story prvi objavio: “Maja Žeželj se bori za život”. Zvao sam urednicu Bebu Dragić: “Molim te, nemojte ništa pisati, ovo je naša stvar”. Ali bilo je kasno, krenule su priče, čak je i Boki 13 sa telohraniteljima došao u Urgentni centar da ponudi krv. Ipak, moram da kažem da su svi bili korektni i uskoro nas ostavili na miru.

Tada je neko, mislim u NIN-u, napisao kako je odnos ljudi prema vašoj porodici tih dana pokazao da nismo baš svi otišli dođavola.
Na Fejsbuku je grupa za podršku Maji na kraju imala 256.000 članova. Dakle, 256.000 ljudi pokazuju da su kako-tako dobri ljudi. Maja je javna ličnost, a ljudi takve uvek vole: ona je osoba bez mrlje, majka dvoje dece, dobro izgleda, vrlo je ozbiljna, a situacija je bila takva da su se ljudi mogli identifikovati sa njom. Svako može da se razboli! I to je osnov svakog dobrog filma - da se identifikuješ sa tom situacijom. I šta - košta li nešto da daš elementarnu ljudski podršku na glupom Fejsbuku? Ništa ne košta. Ali, ta podrška nam je puno značila i oboje smo izuzetno zahvalni svim tim ljudima koji su mislili na Maju.

Da li ste se Maja i vi promenili nakon njenog oporavka. Neki ljudi se posle takvih situacija zavole još više, neko postane religiozan, neko manje osetljiv na svakodnevne banalnosti...
Neposredno po njenom izlasku iz bolnice, ja sam dobio Nagradu za životno delo. I tada sam morao da se javno obratim skupu. Nisam bio siguran da li ću sve reći kako treba ako govorim iz glave, pa sam napisao govor, gde sam se rasplakao, a i veliki broj prisutnih je jecao. A tu sam rekao sledeće: Nagrada za životno delo zvuči vrlo moćno, dosta konačno.

Ali, postoje i životne nagrade za dobra dela. A ja sam neke od tih životnih nagrada već dobio i mnogo mi znače.

Čitav svoj radni vek radim posao koji volim, koji mi omogućava da mi je svaki dan novi izazov, nova mind game, nova šansa da nešto dobro uradim. Velika privilegija.

Životna nagrada je i da radim sa takvim sjajnim ljudima, koji mi daju podršku, snagu, inspiraciju i volju da nastavim i kada se umorim. Politika da sam birao ljude po dva osnovna kriterijuma: da su dobri ljudi i pametni ljudi, daje najbolje dugoročne rezultate.

Životna nagrada je i da imam prave prijatelje, koji se pokazuju onda kada je najteže. Proteklih nedelja, to su pokazali - nudeći mi od aviona, ramena za plakanje, razumevanja za moju autističnost, do organa za transplantaciju.

Životna nagrada je iznad svega porodica koja ti daje snagu, inspiraciju, motiv i želju da kreneš tamo kuda drugi ne bi, da skupiš snagu kada si na kraju. Tako je bilo dok sam bio mlad (hvala, draga mama), tako je i sada. Moje najveće životne nagrade su moje četvoro dece, od kojih je Lea konačno počela da radi u svojoj prirodnoj sredini i učinila me beskrajno srećnim i ponosnim.

Na kraju, možda najznačajnija životna nagrada - zdravlje. U protekla dva meseca lično sam se uverio u istinitost bapskih priča o značaju zdravlja. Moja Maja je prošla put do drugog sveta i nazad, ali mi je to pomoglo da i sam shvatim koliko je volim i koliko mi znači kao podrška, kao životni partner u svakodnevnim borbama. Drago mi je što je danas prvi put, nakon svega, baš večeras odlučila da se u javnosti pojavi na ovom mestu i pomogla mi da životne nagrade stavim iznad nagrade za životno delo.

I tu se pokazala tačnom ona stara izreka: što me ne uništi, osnaži me. Ova dramatična epizoda je uticala da se još više zbližimo, zavolimo i shvatimo koliko značimo jedno drugom. I to je nešto lepo što nam je taj cunami doneo.