Milenko Bodirogić: Skrivena mesta sećanja

Knjiga Milenka Bodirogića "Prognana bića" ovogodišnji je dobitnik nagrade "Politikinog Zabavnika" za literarno delo namenjeno mladima. U njoj je pričama i ilustracijama opisan čudesni svet srpske mitologije. Kako piše u obrazloženju žirija, knjiga predstavlja svojevrsnu povesnicu narodnih maštarija koja je opredmetila bića uz koja su odrastale generacije: vodenjake, rusalke, šumane, ale, usude, čume, uslužne duhove, divove, patuljke, karakondžule, babaroge, aždaje i slična stvorenja za koja su nas učili da ne postoje. Iako predanje tvrdi da ih se treba bojati zato što, osim retkih, nanose zlo ljudima, Bodirogićeve babaroge i ostale nemoguće je ne zavoleti. Priče o njima, strašnim i opakim, prožete su nekom setom, žalom za nestalim dobom, (za sopstvenim detinjstvom?), koje je, možda, nestalo i našom krivicom.
Napisane su lepim rečnikom i mirnoćom narodne proze, i oživljene ilustracijama Ivice Stevanovića, Miloša Vujanovića, Petra Meseldžije, Dragana Bibina i Vanje Todorića. "Prognana bića" su primer kako na lep i nenametljiv a siguran način oživeti i približiti daleku tradiciju, i učiniti je prisutnom.

"Prognana bića" je objavio "Orfelin izdavaštvo" iz Novog Sada, izdavačka kuća Milenka Bodirogića. Odlukom da iz prošlogodišnje produkcije istakne baš "Prognana bića" Milenka Bodirogića, "Zabavnikov" žiri je nagradio knjigu koja, pre svega kombinacijom teksta i ilustracije a zatim i načinom kojim predstavlja svoju temu, u potpunosti pripada takozvanom "Zabavnikovom" stilu. Pre ove, "Prognana bića" su dobila nagradu Sajma knjiga 2010. godine za najbolju knjigu za decu, i nagradu ULUPUDS-a za najbolje ilustrovanu knjigu na Sajmu.

"VREME": Zašto su naša mitološka bića prognana – kako piše u naslovu vaše knjige? Zašto mislite da su ljudima smetala čak i ona bića koja ih štite od raznih zala?

MILENKO BODIROGIĆ: Čajkanović u jednom svom zapisu o divovima kaže da su oni vrlo stari demoni, koji su pojavom novih božanstava prezreni i proterani i na putu su eliminacije i zaborava. To može biti jedan razlog – usvajanje nove religijske paradigme, koja onda pokušava da prekrije i poništi staru. Samo što to, na sreću, ne ide lako. Uvek se javljaju otpori i skrivena mesta sećanja u kojima se može opstati. U slučaju divova, oni su opstali u našim bajkama. Drugi, mnogo bitniji razlog, krije se u ljudskoj nezajažljivoj prirodi i apsolutnom antropocentričnom viđenju sveta. Ljudi su svaki nenastanjeni, nekultivisani prostor smatrali demonskim i nečistim. U tu svrhu valjalo je preduzeti, ako ništa drugo nije bilo moguće, barem simboličke radnje – pobosti neki kolac, krst, urezati nešto na koru drveta. Dakle, ostaviti trag ljudske aktivnosti, simbolički zauzeti prostor. Tamo gde nema čoveka, gde nema njegove aktivnosti – to je nečisto. Danas bi se mogli smejati toj postavci, jer su stvari krenule u suprotnom pravcu. I, kao što to obično biva, prešle iz simboličke u sferu bukvalnog. Ono što se događalo sa prostorom, desilo se i sa vremenom. Noć, kao vreme neaktivnosti ljudi, s jedne, i aktivnosti naših bića, s druge strane, više ne postoji. Ona je od industrijske revolucije prvo postala vreme rada, veoma mukotrpnog, a sada je i vreme zabave. Uništena je, zagađena svetlošću i bukom. Nema više prostora, nema više vremena za njih. Pa gde onda mogu opstati vile, zmajevi, karakondžule, sva ta lepa i čudnovata stvorenja? Čajkanović tvrdi – u planinama i nepristupačnim šumama. On je o divovima pisao pre gotovo sedamdeset godina. Bojim se da takvi predeli više ne postoje.

Čajkanovićevi spisi su samo jedan od izvora koje ste koristili prilikom pisanja ove knjige, i to, čini se, više za tekstove o svakoj vrsti bića, a manje za priče o njima. Kako su nastale te priče?

Iz empatije. To je najkraći odgovor. Bio sam zatečen lepotom i začudnošću tih bića. Priče imaju zadatak da tu moju empatiju prenesu čitaocu.

U uvodu knjige kažete da je ta čudesna bića u planine i šume gde čekaju svoje poslednje dane oterala nova tehnologija zbog koje danas "više nema krovova i odžaka, a raskršća su načičkana šarenim svetlima koja trepću i staklenim očima što motre". Šta je čovek izgubio kad je sebi odredio da na svet treba gledati samo pogledom razuma?

To ovisi od toga kako gledate na razum, kao na logos ili kao na ratio. Mada druga reč slovi kao latinski prevod prve, grčke, to nikako nije tačno. U osnovi ove druge stoji računati, stoji proračunatost, što je sve samo ne dobro. Ta ćiftinska misao nas nikuda neće odvesti.

Èuma, ilustracija Dragana Bibina

Da li je moguće da je Diljka, devojčica Psoglava, zaista bila u stanju da otme dete Braunoviću, kako navodite u priči o njoj, i kuva ga u kotlu, ili je to bio samo njegov izgovor da je ubije?

Naravno da je bio izgovor. Jer šta neka jednooka devojčica sa psećom glavom ima da radi u njegovom kraju!? Braunović čini samo ono što i inače ljudi čine. Uništava ono što je drugačije, slabo i nemoćno. To je slika naše civilizacije, slika koja je nekada bila javna, neskrivena i bahata. A sada se šminka, doteruje i prikriva.

Da li činjenica da su ljudi prognali karakondžule koje ljudima "creva namotavaju na vodenični kamen" i sva ostala moćna bića, znači da su ih savladali, govori da su opakiji od njih?

Samo su ljudi opaki. Kada bismo sad počeli da nabrajamo i dokumentujemo ljudske opačine, svi budući brojevi "Vremena" mogli bi da se pretvore u arhivu zla.

Koje je, po vama, najstrašnije biće? Da li bi neko od njih možda moglo da se suprotstavi, pa i da nadvlada, naše, današnje, svakodnevno zlo?

Samo čovek može da se suprotstavi zlu. Jer ono je njegovo. Može da se suprotstavi ljudskom dobrotom. Kad ne bih verovao u to, možda pomalo naivno, ništa od ovog ne bih ni pisao. Moji mitski prijatelji nisu skloni čitanju. Pošto "Vreme" nije časopis za decu, mogu da otkrijem o kom biću mi je bilo najmučnije pisati. To su nekrštenci, ili navi, a ponegde ih zovu i svirci, ili plakavci. Oni nastaju od dece umrle pri porođaju, od dece umrle pre krštenja, od dece koju su njihove majke umorile. Sahranjuju ih izvan groblja, pored nekog plota, bez ikakvih oznaka. Oni ostaju u međusvetu, ni tamo, ni ovamo. Noću se najčešće javljaju u obliku malih ptica, veličine ljudskog dlana, ali sa udovima deteta. Lete i vrište, ispuštaju grozne zvuke patnje. Pastiri noću pale vatre i sažižu ih u ognju. Noć odzvanja njihovim kricima. U Poljskoj veruju da crno perje nekrštenaca privlači munje i da ih grom ubija. Čak se i nebo udružilo protiv njih. Potom njihova lepota, ona stvarna, kao kod vila, ili ona nakazna, kao kod karakondžula. Pogledajte one lepojke vile. Da biste zaslužili njihovu pažnju, morate biti drugačiji, nejaki, slabi, krhki, kržljavi, ali istinski i neproračunato dobri. One vam poveravaju najveće tajne, umeća i znanja, a za uzvrat traže samo da to ostane između vas i njih. Onaj kome to pođe za rukom na posredan način gradi vlastitu ličnost, jača individualnost i to je najlepši vilinski poklon

Zar nemate utisak, posmatrajući današnje ljude, da su sve ale, aždaje i ostali u stvari u nama?

Ale (hale) su čudna bića. One nisu poštovale uslove pojavljivanja, pojavljivale su se usred bela dana i pustošile letinu. Zato su bile naročito opasne, jer su prkosile uobičajenom redu ljudske zajednice. Njihov trag je sačuvan u jeziku, u izrazu halapljiv, onaj ko je ješan, nezasit. Mislim da su danas ljudi ophrvani mnogo strašnijim demonima.

Vile i ostala mitološka bića nisu specifičnost srpskog predanja. Da li naša bića imaju zajedničkih osobina sa evropskim?

Naravno! Naravno! Odrednica srpska mitologija samo je uslovna, ona ima zadatak da uputi čitaoca šta tamo može da očekuje. Srpska mitologija deo je slovenske i šire indoevropske mitologije. Uslužni duh, koji je na naslovnoj strani knjige, zapravo je Hausgeist, i njegovi tragovi su ostali u ritovima i mrtvajama Banata, tamo gde su nekada živeli Nemci. Psoglavi su kao i grčki kinokefalosi, a o sličnosti naših vila i grčkih nereida već je toliko pisano. Patuljci su u naše krajeve verovatno došli sa rudarima Sasima. Uspomena na njih sačuvana je uglavnom tamo gde se kopala ruda.

Ali, ove veze nas ne sprečavaju da uočavamo razlike, osobenosti. Kao što je govorio Milenko S. Filipović – vile u Banatu i u Bosni nisu isto.

Da li vam je knjiga "Ale i bauci" Aleksandra Palavestre i Rastka Ćirića bila uzor?

Knjiga "Ale i bauci" se pojavila, ako se ne varam, prvi put 1989. godine. To je bilo čudno vreme, sa slatkastim ukusom skore propasti. A drugi put 2002. godine. Tada su autori Palavestra i Ćirić izrazili nadu da će njihova knjiga pomoći mitskim bićima – prohujale godine su pokazale da su ona ugrožena vrsta i da su ljudi nezamislivo opasniji soj. U međuvremenu su se desile užasne stvari, upravo one o kojima pričam kad pričam o ljudima. Knjiga Ale i bauci je napisana u jednom pseudonaučnom, ironijskom ključu, dok su Prognana bića meditativna i gorko-lirična. Možda ta promena pristupa najbolje svedoči o promenjenim odnosima ljudi prema njima. Moralo se stati u odbranu prognanih bića.

Osnovali ste "Orfelin izdavaštvo" pre tri i po godine, u vreme koje nije baš pogodno za tu delatnost, vaše knjige nisu komercijalne – kako vam ide?

Do sada sam izdao pet knjiga. Pored "Prognanih bića" tu su i "Vile i zmajevi", prva knjiga trilogije "Srpska mitologija". Nju sam zamislio kao belu knjigu, "Prognana bića" kao sivu, a "Buntovnike", koji se bave vampirima i vešticama i koju sada pišem, kao crnu knjigu. To, te boje, naravno nisu moj stav. One odražavaju uvreženi stav ljudi prema bićima o kojima pišem.

Pored toga tu je knjiga Roberta Manča "Princeza u papirnoj kesi", koja je prva feministička bajka na svetu. Manč je američko-kanadski dečiji pisac koji svojim knjigama podstiče decu na gotovo revolucionarnu aktivnost. Zanimljivo je da knjigu kupuju i odrasle žene, kupuju je za sebe, ili da bi je poklonile prijateljicama. Objavio sam i knjigu Roberta Riplija "Traganje za prepariranim glavama". Ripli je, verujem, svima dobro poznat preko njegovog Verovali, ili ne, a ovo je čudna knjiga, prepuna njegovih crteža, fotografija i neobičnosti koje je sakupio na svojim putovanjima, a proputovao je čitav svet. A kako mi ide? Ide loše! Priznanja koja sam dobio od Sajma knjiga, od ULUPUDS-a i sada od "Politikinog Zabavnika", nekako me još drže.

Vaša posvećenost mitskim bićima (Petar Milatović, član žirija iz redakcije "Zabavnika" u šali kaže da ste očarani njima), i vaše nastojanje da ih rehabilitujete, navode na pomisao da ste preuzeli ulogu njihovog branioca, tim pre što ona "klevetana i opanjkavana vekovima, ne mogu da kažu ništa u svoju odbranu".

Tačno! Ko posle svega ovoga ne bi stao u njihovu odbranu?

Jedan škotski pesnik ima pesmu o poslednjem vuku, koji je tamo, u Škotskoj, ubijen pre dva veka. Pesnik kaže: Voleo bih da sretnem tog vuka!

Ove knjige ja shvatam kao onaj prostor, ono vreme u kojima je moguć taj susret i svaki put i iznova željno ga iščekujem.