Angles i The Ex: Veče za pamćenje

Jedna od osobenosti ,,Ring Ringa’’ je spajanje naizgled nespojivog, tako da sumnjam da je bilo mnogo onih kojima je smetala kombinacija jazz seksteta i sirovog gitarskog kvarteta. Uostalom, valjda smo svi dovoljno evoluirali da pravimo razliku između dobre i loše svirke, a ne između ovog ili onog pravca. A loše svirke sinoć ni na vidiku...

Veče su otvorili Šveđani Angles koje predvodi saksofonista Martin Küchen, kog smo pored bubnjara Kjella Nordesona gledali na ,,Ring Ringu’’ pre 3 godine u grupi Exploding Costumer, isto veče kada i The Ex savremenike Pere Ubu. U odnosu na Exploding Costumer koji su bili mnogo oštriji i bliži free jazzu u kom je sve vreme u centru pažnje Küchenov saksofon, Angles više deluju kao kompaktna grupa koja u momentima čak zvuči kao neki omanji big bend. Pored njih dvojice, na „bini“ su bili vibrafonista, trubač, trombonista i kontrabasista, a kao i Iva Bittova, svirali su neozvučeni (osim kontrabasiste, ako sam dobro primetio). Angles su toliko usvirani, da biste lako mogli pomisliti da je to Küchenov jedini bend, a ne samo jedan od mnogih čiji je lider/član. Numere koje su svirali su u svom većem delu komponovane, mada se u središtu gotovo svake ostavljao prostor za improvizaciju nekog od članova. Bez obzira da li njihove kompozicije podsećaju na brass zvuke Nju Orlinsa, čikašku jazz scenu ili nešto ređe free jazz, oni u svakom trenutku deluju kao da su proveli mesece vežbajući samo za ovaj koncert. Odličan uvod za ono što je usledilo.

Tačno u 22h, ovog puta na pravu binu, izlaze The Ex. Holandski kvartet (3 gitare + vokal i bubanj) konstantno svira već 31 godinu, što ih čini jednom od najdugovečnijih grupa u rok muzici. Počeli su kao pravi punk bend, neka vrsta holandskog odgovora na tad aktuelni britanski Crass (seća li se iko njih?), a pošto je količina talenta koju su posedovali bila mnogo veća od one koju punk zahteva, ubrzo su se oprobali u eksperimentalnoj muzici, pa u new waveu, koketirali sa industrialom da bi ono što sviraju poslednjih desetak godina štampa najčešće nazivala post-punkom.

Nakon 30 godina provedenih u grupi, prošlog proleća ih je napustio originalni pevač i jedan od osnivača G.W.Sok. Kako sam kaže, njegov entuzijazam za muziku je presušio, pa se okrenuo stvarima koje ga sada više inspirišu kao što pisanje i grafički dizajn. Na njegovo mesto došao je Arnold de Boer iz holandske grupe Zea, sa kojom su The Ex svirali mnogo puta. Jedini originalni član sinoć je bio gitarista Terrie Hessels (stajao levo), dok je drugi gitarista Andy Moor u grupi od 1990. a simpatična bubnjarka Katherina Bornefeld od 1984. Drugim rečima 3/4 benda je na okupu 20 godina i to iskustvo se sinoć čulo u svakom tonu.

Tokom sedamdesetak minuta, koliko je trajao koncert, The Ex su se prošetali svojom diskografijom kao od šale. Iako sam prepoznao gomilu pesama, s obzirom da većina njih potiče sa loše presnimljenih kaseta bez ikakvog omota (čitaj: zaostavština devedesetih), bolje da ostanete uskraćeni za njihove nazive nego da lupam. Ono što sigurno znam je da ne postoji mnogo grupa (na svetu) koje zvuče tako matematički precizno i uvežbano kao The Ex. Možete ih strpati u koji god žanr želite, njihov sinoćnji koncert je bila nabolja demonstracija najbučnije i najusviranije gitarske komponovane muzike koju sam čuo u poslednjih mnogo godina (tu mislim čak i na Shellac). Mnoge grupe su mi sinoć padale na pamet: od Sonic Youth, preko The Fall i gomile Touch and Go bendova, sve do Liars, Intelligence, pa čak i Interpol. Siguran sam da je svako iz pomenutih bendova nakon nekog odgledanog The Ex koncerta prokomentarisao „Kakav bend!“. Posebno je bila upečatljiva desetominutna, poslednja pesma u regularnom delu koncerta (možda „24 Problems“?) u kojoj su bar 3 puta promenili tempo, da bi finalizirali u glasnoj buci i zujanju. Tokom prvog bisa, čuli smo mađarski tradicional „Hidegen Fujnak a Szelek“ (sa Katherinom ispred mikrofona) kog su svojevremeno izvodili sa Tomom Corom, a drugi bis se sastojao od pesme na holandskom koja potiče iz prvog dela karijere (ubijte me, ne mogu da se setim kako se zove). Ne znam kako su izgledali sa Sokom, ali mlađahni De Boer je svojim neobuzdanim pokretima pravio odličnu atmosferu. Čini mi se da je posebno uživao dok su svirali „Maybe I Was the Pilot“, jednu od retkih pesama koju su originalno snimili sa njim (singl iz ove godine). Drugoj dvojici gitarista (vizuelno liče na dva stara prijatelja koja su krenula na pecanje) na energiji mogu pozavideti duplo mlađe kolege, na sviračkom umeću – svi, dok jedinoj dami kapa dole za hrabrost i 25-ogodišnje iskustvo sviranja bubnja u bendu koji je sinonim za „mačo“.

Iako je ovogodišnji ,,Ring Ring’’ tek počeo, nekako mi se čini da će se sinoćnji koncert The Ex pamtiti najduže od svih. Čim su krenuli prvi taktovi, očas posla se zanemarila vrućina u Rexu, nepotrebne stolice i relativno loša akustika sale. Noge i kukovi su se zanjihali, endorfin se sjurio u mozak i čini mi se da je i dalje u njemu. Ako se na jubilej 20. Ring Ringa opet bude pravila lista najboljih koncerata, velika nepravda bi bila ako se The Ex ne bi našli u prva tri. Čarobno je blaga reč.