Umešnost ćutanja

Vladanje jezikom je osnova kulturnog ponašanja u razvijenom društvu. Ćutanje je sastavni deo upravljanja govorom, a razboritost se ne ogleda samo u rečima, načinu i smislu izražavanja, već i u suzdržanosti i kontroli nad govorom. U opštoj medijskoj buci, gde se uglavnom čuju najglasniji (koji su retko i najmudriji), zaboravlja se na vrline tišine uopšte, a na prednosti smernog ćutanja posebno. Stari Rimljani, koji nisu bili nemušti, posebno su cenili nemo izražavanje - tacita significatio. Oni su znali da tišina znači i da ima svoju težinu.

Bes, strast, žestina, jarost u izražavanju, koje je pogodilo mnoge glave, čini se da je zahvatilo i neke uvaženije ljude koji povremeno oboljevaju od te vrste bolesti. O neuglednima da i ne govorimo - oni se ponose onime čega se pristojni svet stidi. Neodgovorni ljudi istupaju javno sa krajnje non-avouable ciljevima, počevši od proste dezinformacije do sofisticirane manipulacije. Mnogo se priča, mnogo se optužuje, malo se kaže i malo se dokazuje. Malo je smisla, a mnogo reči. Sama ta količina obezvređuje kvalitet izrečenog.

Neretko se ljudi prepuštaju zloupotrebi, to jest prekomernoj upotrebi reči. Ta preteranost je samo retorička poštapalica koja formalno nadoknađuje nedostatak kvalitetne analize. Kada javno govorite gluposti, to je kao da trujete um javnosti. Ne treba težiti za statusom javnog zagađivača. Teške i neopravdane reči su najbolji pokazatelj nivoa korumpiranosti duha. Svaka vrsta korupcije, pa i ona materijalna, rezultat je korumpiranosti duha - to su ozbiljne stvari i ne treba to olako shvatiti….

U toj iščašenoj hijerarhiji vrednosti izgubila se i zaboravila moć ćutanja. Kako opametiti hipokrite i demagoge, otrezniti afabulatore i brbljivce? Sa iziskivanjem argumenata, tačnih i preciznih analiza, izvorima informacija, s javnom potražnjom za artikulisanim načinom razmišljanja i procenjivanja. Sa zahtevom za doslednost u iskazima i nastupima. Ko šta kaže treba i da dokaže…. Naravno da se iza svakog nastupa treba pitati i zašto Kada? (zašto baš sada ?) Ko? Kako? Gde? To su neka osnovna pitanja koja mogu svakom da omoguće kvalitetnije filtriranje informacija, a samim tim i veću zahtevnost prema onima koji javno istupaju. Naravno, nerealno je očekivati od inferiornih umova pokajanje, ali može se očekivati, barem, tišina.

Prednost uzdržavanja nad ishitrenošću je očigledan znak ponašanja inspirisanog mudrošću i oprezom. Niko nije stradao od opreznosti, ali od ishitrenosti jesu mnogi, i to s velikim kolateralnim štetama. Nema boljeg ponašanja od kontrole nad sobom i svojim strastima. Jezik je po svojoj prirodi buntovnik, strastven i iskričav - ljudi se često gube u toj bujici reči. Zato ga treba upotrebljavati sa umećem i oprezom. Šutnja, naravno, nosi sa sobom i defanzivne vrednosti koje nisu za zanemariti. Možda je to minimalna vrlina, ali može se uzeti, protumačiti za mudrost kod ograničenog, i za intelektualni kapacitet kod neznalice - ništa ne reći, to može izgledati kao da se razume ili zna….

Ćutanje je zlato - ova zaboravljena izreka je prilog tome da i narodna mudrost više zazire od nepromišljene reči, nego od smernog ćutanja. Ćutanje ne opredeljuje i ne vezuje. Ako je uvek manje rizično ćutati nego pričati, onda je to verovatno zbog toga što tišina objektivno manje košta. Superiornost tišine ogleda se u tome da iskazane reči uvek nose sa sobom određenu opasnost. To, naravno, nije kritika razboritosti, već osnovna mera opreznosti i predostrožnosti.

Imperativ ćutnje odgovara kako osnovnom modelu socijalnog ponašanja - oprezu, tako i psihološkom idealu vladanja nad sobom. Izgovorene reči uvek nose sa sobom izvesnu opasnost od otuđivanja. Važno je znati kako se govori i šta se kaže. Bolje je vladati svojim rečima nego da one vladaju vama. Nikada čovek ne vlada bolje sobom nego u šutnji. Van nje, on se izlaže i razlaže u svojim rečima, tako da nakon govora manje pripada sebi, no drugima.

Ćutnja je neophodna u mnogim prilikama, ali uvek treba biti iskren, nešto može da se izostavi, da se ne kaže, ali misli se ne smeju prerušavati, pretvarati. Ima raznih načina ćutanja, a da se ipak otvori srce: može se biti diskretan bez mračnosti i mistifikacije, neke se istine mogu sakriti, ali nije ih potrebno pokrivati lažima. Neki put reči mogu i izostati, ali tišina ipak može biti ekspresivna. To je neutralna moć sugestije. Ćutati ne znači nemati šta reći, ima tišina koja govore. Onaj ko zna upravljati svojim ćutanjem vlada umešnošću opreza, onaj koji odmerava, niti se usmerava, niti se otkriva. To je prava umešnost sugestije, gde se sva istina niti tačno kaže, niti ostaje potpuno sakrivena.

Osnovno je da treba pre iskazivanja uzeti malo vremena i razmisliti. Mir odista doprinosi kvalitetu i dubini analiza. Osim što omogućava neutralisanje emocionalnih, strastvenih reakcija koje vremenom tupe, ne prenagliti je ne samo pitanje lepog ponašanja, već i zdrave pameti - uzeti malo prostora i vremena. Taj prostor treba ispuniti razumom, a ne emocijama, vreme treba ispuniti tišinom. Treba, naravno, znati i prekinuti šutnju, ali samo onog trenutka kada je ono što imate da kažete vrednije od tišine koju ste prekinuli.

Etika ćutanja: treba je manje shvatiti kao sračunatost koja omogućava iznenađenje i mistifikaciju nad drugima, nego kao meru koja osigurava kontrolu nad samim sobom i vladanje svojim jezikom. Treba poštovati ono što je važno i boriti se protiv ekscesa. Možda nije na odmet podsetiti na tu rezervu neophodnu za razmišljanje i odmerenost, naročito u vremenima kada komunikacija uglavnom podleže zakonima tržišta gde i misli postaju roba.

Histerizacija i inflacija reči su često vezane za predimenzioniran ego autora, sa očiglednim ekonomsko-propagandnim ciljevima. Uočljiva je u toj suvišnosti i sama teatralizacija govora. Uspešnost ili efekat poruke je sve više vezan za scensku dramatizaciju govora. Padaju teške reči sve lakše i sve češće - uglavnom bez ikakvih valjanih razloga. Naravno, rezultat toga je sve veći jaz između iskazanog i artikulisane i svrsishodne misli. Reč gubi na smislu, samim tim brzo zastareva i favorizuje potražnju za novim rečima, jačim i težim i tako dalje. To nije nikakav retorički, već prosti komercijalni publicistički efekat.

Tu i novinari u stalnoj potrazi za senzacionalnim nose svoj deo odgovornosti. Zaborav reči raste, tako raste i potreba za novim rečima - ta nekontrolisana inflacija zaista postaje moralni problem u našem društvu. Stati tome na put je ipak stvar osnovne kulture govora. Reč je važna, treba je poštovati. Uz malo napora mnogo toga se može napraviti i to bi svakako doprinelo poboljšanju i elevaciji javnog istupanja, jer, na kraju, taj prezir prema rečima je i odraz nepoštovanja prema onima kojima se one upućuju. Autor je predsednik Komisije za ispitivanje zloupotreba u privredi i finansijskom poslovanju, i direktor republičke uprave javnih prihoda u ostavci