Objeda pravde

Tradicionalno srpsko-hrvatsko/hrvatsko-srpsko nadmetanje u klasičnim duhovnim disciplinama: udaranje pesnicama u sopstvena patriotska prsa, bacanje kamena s ramena na Haški-pizda-mu-materina-tribunal, plasiranje naučnih teorija da je Evropa, u stvari, propala ali da to još uvijek ne zna, uz dnevno fun natjecanje – tko će pronaći još poremećenijeg ministra, ušlo je u dramatičnu fazu kad Srbija, srećom, stiče sve veću prednost. Uprkos jakim hrvatskim adutima iz kojih isijava intelektualna nadmoć – recimo, potresne izjave nogometnog kandidata za predsedničkog trenera Ćire Blaževića glede Europe; moćne, dubokosmislene riječi Anta Kovačevića o slovenačkim četnicima ili lako štivo brijunskih transkripata koje se čita kao ljubavna tv novela – surova istina govori da su u ovom mentalno-psihološko-poremećajnom natjecanju The Serbs u sportskoj prednosti, o čemu svedoče sledeći primeri jedinstva tela & duha.

DOBROVOLJNO UHIĆENJE: Pre desetak dana, ničim izazvani, dozvolili smo da budemo obavešteni kako se Haškom tribunalu dobrovoljno predao pukovnik Ljubiša Beara, uz Mladića i Karadžića, najodgovorniji zločinac za masakr Bošnjaka u Srebrenici. Tehničke detalje predaje videli smo u specijalnom tv prilogu čiji je autor (!) TV Vlade Srbije: Beara stiže na aerodrom, pozdravlja se sa ženom i sinom koje, očigledno, nije dugo video, uz njega je srpski ministar pravde Zoran Stojković, obojica ulaze u lear-jet (vlasništvo Vlade Srbije), mašu prisutnima i – odlaze u Hag. Ministar je objasnio da je Beara kontaktirao s vlastima i izrazio želju da se dobrovoljno preda, uz uslov da ga do Haga prati baš ministar pravde!

Nije prošlo ni nekoliko sati da saznamo pravu istinu: Carla del Ponte je tokom svoje posete Beogradu lično dr. Vojislavu Koštunici dala podatke gde se krije Beara-dobrovoljac; kad je policija stigla u neko fucking selo u okolini Užica, Beara se pojavio, podigao ruke i potvrdio da je u pitanju dobrovoljna predaja i da samo želi da ode u Hag direktno, nikako preko Tuzle, kako je npr. isporučen Slobodan Milošević. Poanta njegovog straha sadrži se u prostoproširenom podatku da je on, The Beara, donedavno bio državljanin B&H, a da je volšebno postao srpski građanin, što je i logično kad su u pitanju zločinci s one strane Drine: svatko od njih najprijatnije se, a, bogami, i najsigurnije oseća u matici.

Onda smo idućih 48 sati morali da slušamo kako ministar Stojković neumoljivo laže: navodno, Beari se “javilo” da ga traže pa se on predao baš 72 sata nakon posete Carle del Ponte; navodno, reč je o dobrovoljnoj predaji, o načinu kako “ova država zamišlja saradnju s Hagom”, da ubedimo, razgovaramo, vidimo s optuženima šta ćemo i kako ćemo, polako, bez žurbe, jer mi – kaže ministar – “nećemo nikoga hapsiti”, a premijer Koštunica dodaje da je “hapšenje ljudi – golo nasilje” i da se tako “ne sarađuje sa Hagom”. Obraćajući se u Skupštini svojim političkim protivnicima, Koštunica je odvalio: “Vi biste i Bearu u bukagije”, kao da je Beara čovek koji ne zaslužuje lance i lisice, kao da je reč o heroju/patrioti koji u Hagu brani sve nas, kao da u Srebrenici nije ubijeno blizu deset hiljada ljudi i kao da je reč o zajebanciji, jer će svet – blaževićevski glup – stvarno poverovati da se Beara predao jer mu je tako došlo.

Ono što jeste srpska prednost u ovom športskom hrvatsko-srpskom duelu jeste naša čvrsta pravoslavna odluka da ne isporučujemo optužene generale, zvali se oni Pavković ili Lazarević; bitno je samo da priznajemo dobrovoljnu predaju, po cenu da se u Srbiji – ima i takvih suptilnih ideja – raspiše referendum na kojem ćemo odlučiti hoćemo li Pavkovića & Comp. u Hag ili nećemo. A Europu tko jebe: zar nakon svega ne shvatate koliko je Ćiro B. večito u nogometnom pravu?

THE BOOKS: Tokom samo jednog prepodneva (ponedeljak, 18.10.2004) točak nacionalnog Vremeplova nas je zavrteo desetak godina unatrag kad su imena Mirjane Marković, Radovana Karadžića i Dobrice Ćosića – sve zločinac do manijaka i obratno – predstavljali epohalnu ideološku liniju koja nas razdvojila s normalnošću. Psihijatar Radovan i dva njegova neizlečiva bolesnika (Mira & Dobrica) svojim su delima – rečima, izjavama, naredbama, esejima, konkretno: vlašću – trovali, ubijali, secirali, dijagnosticirali na lešo, navodili, kreirali i moralno oblikovali Rat u kojem, jebi ga, Srbija nije učestvovala ali je nečasno poražena jer Sarajevo nije srušeno onako kako smo zamislili, niti je u Srebrenici ubijeno onoliko koliko smo hteli.

Danas, oktobra 2004., svako od ovih psycho-likova objavio je novu knjigu; Radovan je “odnegde” poslao double CD svom izdavaču (Miroslavu Toholju, nekadašnjem ministru za informisanje Republike Srpske, dobitniku “Andrićeve nagrade” i nespornom ratnom zločincu ranga pravoslavnog Gebelsa); Mira Marković je iz “široke ruske stepe” poslala materijal za novo delo, simboličnog naslova “Sačuvajte ovu knjigu”, dok je spori ali utemeljeno nepismen Dobrica The Ćosić najavio svoju ključnu knjigu šokantnog naslova “Kosovo” u kojoj, po obrascu srpskog fašističkog trilera, Šiptari & ostala žgadija nemaju šanse da prežive, sem da pristanu da postanu Dobričino roblje koje će mu u njegovu dedinjsku vilu od 500 kvadrata unositi ugalj i drva.

Kad, kao Hrvati, budete ostvarili Mission Impossible: da vam istog dana nove knjige promoviraju Tomislav Merčep, Ante Gotovina i Vladimir Šeks – javite mi se, ljudi smo, dogovorićemo se oko sledećeg klanja civila!

MINISTAR: Moguće je da je u kolektivnom hrvatskom sećanju ostala uspomena na srpsku ministarku prosvete Ljiljanu Čolić koja je dala ostavku jer je njena ideja glede Darwina kojeg valja izbaciti iz školskih programa – pod originalnom tezom: da Srbi nisu postali od majmuna – naišla na raznorodne reakcije koje joj baš nisu polno prijale. Umesto Ljiljane koja je više ličila na Darwina nego na premijera Koštunicu, ovaj potonji je odlučio da mu novi ministar prosvete bude – za Hrvate, izvesni – Slobodan Vuksanović, poznat po neprirodnoj upornosti da postane beogradski gradonačelnik da bi na nedavnim izborima zauzeo skroz poslednje mesto, s par tisuća glasova šire autistične porodice. Nesrećni Vuksanović koji je očigledno bolesno ambiciozan, jer i izgleda suhokurčasto bolesno – dočekao je da njegova tri poslanika u Skupštini Srbije budu odlučujući tas na vagi; kako je još nesrećnijem i ubedljivo sporijem Koštunici došlo do točkića mozga, koje je valjalo dobrano podmazati, da će uz pomoć Vukse-Fukse (kako ga iz milja zovu sve one stranke kojima se oralno nudio) ostati na vlasti, zalegao je iza ideje da Vuksanović (čiji je slogan na bgd. izborima bio “Baš naš”) postane ministar.

A zašto da ne? Ako Beara može u Hag državnim lear-jetom, ako Hrvati nešto muljaju oko brijunskih traka – u koje Koštunica ne veruje, sve mu je to sumnjivo, ako raste naša književna produkcija delima takvih veličina kakve su Radovan, Mira ili Dobrica, ima li, fuck it, razloga da Vuksa ne bude ministar prosvete? Čovek takvog "Baš naš" DSS kapaciteta može da bude sve: ministar privrede, ministar poljoprivrede, ministar za Hag, ministar za Ćiru Blaževića, ministar nogometa, ministar Gotovine, ministar za cash, ministar svih nas.

U tome je lepota i prednost Srbije: jedan ministar – milioni presrećnih građana.

Uz uzgrednu napomenu: neka Darwin ipak puši! Suck it to me, baby