Silovanje sve ređe "oružje" rata

Novo istraživanje iz Kanade unosi sumnju u rasprostranjeno verovanje da se silovanje sve češće koristi kao "oružje rata", piše agencija Asošiejted pres.

Istraživački tim sa Univerziteta Sajmon Frejžer u Vankuveru navodi da nema ubedljivih dokaza koji bi potkrepili tvrdnje visokih i drugih zvaničnika UN da je ratno seksualno nasilje u porastu.

Nema ni uverljivih dokaza da je ekstreman nivo seksualnog nasilja u malom broju zemalja zahvaćenih ratovima kao što su Kongo, Liberija i Sudan prisutan u drugim konfliktnim zonama sveta, piše u izveštaju.

Međutim, postoje dokazi - koji se uglavnom previđaju - da su najčešći silovatelji u ratu zapravo muževi, ljubavnici ili članovi porodice, a ne borci, rekao je na konferenciji za novinare u Njujorku jedan od čelnih ljudi istraživačkog poduhvata, Sebastijan Merc (Sebastian Merz).

Mada su ogromna većina počinilaca muškarci, a ogromna većina žrtava žene i devojčice, novije studije pokazuju, kaže Merc, da muških žrtava i ženskih počinitelja ima više no što javnost misli, a to je nasilje koje se gotovo nikada ne spominje.

Izveštaj o ljudskoj bezbednosti za 2012. godinu, što je zvaničan naziv dokumenta, ukazuje da je broj podataka o seksualnom nasilju u ratu minimalan - uprkos ogromnom povećanju međunarodne pažnje u poslednje dve decenije.

Rezultat su, kako se navodi, "vrlo zavaravajuća pretpostavljanja o razmerama i intenzitetu seksualnog nasilja u ratnim zonama koja su postala široko prihvaćena u medijima, u Ujedinjenim nacijama, drugim međunarodnim agencijama i zajednici zaštitnika ljudskih prava".

Istraživači su pozvali međunarodnu zajednicu da postane odgovornija kada prikuplja i koristi podatke u seksualnom nasilju u ratovima.

Direktor projekta Endrju Mak (Andrew Mack) kaže da je zapanjujuće da 12 godina posle usvajanja rezolucije Saveta bezbednosti UN koja poziva na pojačanu zaštitu žena i devojčica u ratu i krivični progon odgovornih za silovanje i druge zločine protiv žena "UN nemaju pojma koliko je seksualno nasilje rašireno u današnjim ratovima, ni da li ga ima više ili manje nego ranije".

Merc je ukazao da se izveštajem ne dovodi u pitanje važnost pitanja seksualnog nasilja u ratovima niti se tvrdi da na njega treba obraćati manju pažnju, jer je to "veoma ozbiljan napad na ljudsku bezbednost i ozbiljna pretnja svima koji žive u zonama konflikata".

"Međutim, potrebno nam je bolje razumevanje prirode i razmera seksualnog nasilja u ratovima", dodao je Merc.

Prema njegovim rečima, postoji ogromna količina literature u kojoj se tvrdi da vlade i pobunjeničke formacije koriste silovanje kao sredstvo za ostvarivanja prednosti na bojnom polju i u politici, ali "nisu ponuđeni dokazi koji bi potkrepili tvrdnje da je pojava sve učestalija".

Upravo suprotno - "neki dokazi ukazuju da se to (seksualno nasilje) dešava ređe no što se tvrdi i da je u prethodnim godinama došlo do opadanja" njegove učestalosti.

U izveštaju se spominje srpska kampanja silovanja u Bosni i Hercegovini tokom rata 1992-1995. kao "verovatno najozloglašeniji skorašnji slučaj", ali se dodaje da u globalu "dokazi ukazuju da je strateško silovanje pre izuzetak nego pravilo u većini konflikata".

Visoki zvaničnici UN su tvrdili, na primer, da je silovanje korišćeno kao oružje u sukobima u Kongu, ali je studija Švedskog nordijsko-afričkog instituta iz 2010. godine iznela tvrdnje vojnika i oficira kongoanske armije da silovanja nisu hila nikakva strategija.

Visok nivo seksualnog nasilja u Kongu uglavnom proističe iz toga - kako se navodi u izveštaju - "što sistem vojne komande ne funkcioniše dobro, i što je isuviše neorganizovan, fragmentaran i korumpiran da bi se nedisciplonovani, često neplaćeni vojnici sprečili da pljačkaju i siluju u velikim razmerama".

Suviše velika pažnja usmerena na mali broj zemalja sa visokom stopom ratnog seksualnog nasilja stvara utisak da te visoke stope važe i za ostale zemlje u svetu u kojima se ratuje, a to nije slučaj, tvrdi se u izveštaju kanadskog tima.

Naime, o toj većini zemalja sa mnogo manje seksualnog nasilja se ne razgovara.