Svedočila devojka iz Srebrenice

Kada su 11. jula 1995. godine Mladićeve snage ušle u Srebrenicu, svedokinja PW125 je imala 13 godina i sa roditeljima i bratom živela je u naselju Slapovići kod Zelenog Jadra.

Kada je počelo granatiranje, porodica je potražila utočište u bazi UNPROFOR-a na severnom ulazu u Srebrenicu, ali im je rečeno da se vrate kućama, opisala je svedokinja koja je uz mere zaštite imena, lika i glasa, svedočila na suđenju sedmorici oficira vojske i policije bosanskih Srba optuženih za zločine u Srebrenici.

Svedokinja je sa porodicom otišla do kuće svog ujaka u gradu, a sutradan su zajedno odlučili da se otac i brat pridruže muškarcima koji su kroz šumu krenuli ka Tuzli, dok je ona sa majkom i ujakom otišla u Potočare. Nakon dve noći provedene u blizini baze UN 13. jula su odlučili da krenu ka autobusima kojima su izbeglice odvožene u pravcu teritorije pod kontrolom Armije BiH.

Srpski vojnici su ih usmeravali prema kamionima i autobusima, ali je ujak u jednom trenutku odvojen od njih i odveden na drugu stranu. Svedokinji je, kako je opisala, takođe bilo naloženo da se odvoji od majke. Njihove molbe da ostanu zajedno nisu pomogle sve dok nije intervenisao jedan holandski vojnik koji se našao u blizini. Svedokinja je tako uspela da, s majkom, stigne do jednog od kamiona koji ih je odveo do Kladnja.

Oca, brata i ujaka nikada više nije videla. Ostaci njihovih tela pronađeni su u masovnim grobnicama u Cerskoj i Pilici i u međuvremenu su identifikovani.

Većina timova odbrane nije imala pitanja za ovu svedokinju, pa je unakrsno ispitivanje od strane branilaca Vujadina Popovića i Radivoja Miletića trajalo nepunih deset minuta. Suđenje "srebreničkoj sedmorki" je nastavljeno iskazom zaštićenog svedoka PW 113, preživelog sa jednog od srebreničkih stratišta u julu 1995. godine.