Đukanović ima dve opcije

Njegova stranka više neće moći da formira većinu, ali to je tek je prvi korak u crnogorskom osvajanju slobode, komentariše za Dojče vele Dragoslav Dedović.

Visoku izlaznost na parlamentarnim izborima u Crnoj Gori analitičari su najpre posmatrali kao nešto što ide naruku opoziciji. I zaista, istraživanja javnog mnjenja jesu predvidela da će Đukanovićeva Demokratska partija socijalista (DPS) možda pasti na 35 odsto. Ali nisu predvidela skoro 33 odsto za koaliciju „Za budućnost Crne Gore“, čija je kičma prosrpski "Demokratski front“.

Visoka izlaznost, veliki ulog

Visoka izlaznost u zemljama poput Crne Gore može imati i neželjene propratne posledice. Treba podsetiti da vladajuća Demokratska partija socijalista preko Ministarstva unutrašnjih poslova ima ekskluzivni pristup centralnom biračkom registru.

U zemlji koja zvanično ima 622.000 stanovnika u biračke spiskove upisano je preko 540.000 birača – dakle, punoletnih osoba. Procenjuje se da je broj maloletnih osoba u Crnoj Gori oko 140.000. Dakle, ili Crnogoraca ima oko 700.000 pa je demografska statistika potpuno omanula, ili na biračkim spiskovima „spava“ višak od najmanje pedeset, možda i šezdeset hiljada fantomskih birača. To je deset odsto biračkog tela. Aktiviranje samo nekoliko procenata fiktivnih birača u kritičnim situacijama može da reši tesne izbore u korist vlasti.

Možda je upravo to imao na umu Miloš Nikolić, Đukanovićev stranački portparol, kada je odmah posle zatvaranja birališta u kamere izjavio da se njegova partija za tu veliku izlaznost spremila i da očekuje pobedu.

Funkcionerka DPS-a Nela Savković Vukčević je nešto kasnije rekla da je, na osnovu 60 odsto obrađenog materijala, DPS osvojio 37,8 odsto glasova. Taj naučno-fantastični podatak bi mogao da bude poslednji Pavlovljev refleks ljudi koji do sada nisu znali šta je poraz, pa duboko veruju da će nekim čudom ostati na vlasti.

Uzalud vam trud, svirači

Ovaj put, izgleda, nisu pomogli ni fantomski birači, ni plašenje poznatim velikosrpskim baukom, ni državno medijsko spinovanje. DPS je izgubila toliko procenata da bi u svakoj pristojnoj zemlji prvi čovek te stranke dao ostavku iste večeri. Ali ne i Milo.

Iza ponoći Đukanović je vratio nadu svojoj uplašenoj stranačkoj vojsci – tvrdeći u svom kiselom obraćanju javnosti da DPS sa svojim saveznicima ima 40 mandata, a za većinu je potreban 41. Nije rekao, ali nije ni bilo potrebno, da je do jutra možda moguć i onaj četrdeset i prvi, čudesni mandat u njegovu korist. Barem za sada od toga nema ništa – u ponedeljak ujutro to je potvrdila i Državna izborna komisija koja je izašla sa preliminarnim rezultatima.

Kako god Milo Đukanović izokretao stvar, neće moći da sakrije činjenicu da njegova partija nije mogla da se dovoljno pripremi za konačnu strmoglavu eroziju gazdinog autoriteta. Ako predstavnicima vlasti, uprkos monopolskom posedovanju svih državnih resursa, legalnih i ilegalnih sredstava uveravanja, ovaj put nije pošlo za rukom da prikupe znatno više od trećine glasova, onda je evidentno da se „model Milo“ potrošio.

Greške bahatosti

DPS je protiv sebe imala Srpsku crkvu, koronu, ekonomsku katastrofu ali i ne znajući i – svog nekadašnjeg garanta uspeha Mila Đukanovića, čije ime je ugradio u naziv izborne liste. Jer Milo je odavno izgubio smisao za političku realnost.

Pogrešio je u konfrontaciji sa crkvom, pogrešio je potcenjujući narastanje građanskog otpora, nije mogao da sakrije sve očigledniju korupciju, politizovao je borbu protiv pandemije i, napokon, pogrešio je u tome što nije odložio izbore. Odgovor koji je verglao decenijama – krivci za sve što je kuso u Crnoj Gori jesu u imperijalnom Beogradu – više nije mogao da uveri većinu ljudi.

Posle više od tri decenije Milo Đukanović gubi kontrolu nad parlamentom. Ali nisu u pravu oni koji misle da je time stvar obavljena. Nasleđe koje iza sebe ostavlja DPS je sumorno. A predsednik države se još zove Milo Đukanović.

Lični interes

On se odavno politikom bavi samo da bi zaštitio sebe, svoj klan i ogroman imetak, da bi imao imunitet zbog grešne prošlosti – od svoje ratne uloge devedesetih, do imena u dosijeima zapadnih tužilaštava nadležnih za šverc u velikom stilu. Đukanović se dugo, predugo predstavljao kao rešenje. A odavno je postao glavni problem Crne Gore.

On će pre ili kasnije morati da bira između egzila u nekoj zemlji koja voli novac isluženih autokrata ili daljeg stvaranja razdora u Crnoj Gori. Ovaj drugi scenario bi ga mogao dovesti do sudskog ishoda, koji mu se ne bi svideo. Može mu se desiti da mu sa zadovoljstvom sude upravo oni preletači koji su do maločas po njegovoj volji sudili drugima.

Pitanje je da li će Đukanovićeva DPS povući manjinske partije u opoziciju. Prirodno mesto manjinskih političara je u blizini budžeta. Zato je logično očekivati da će makar neki od njih povećati tesnu većinu novih pobednika.

Najavljene promene i Milova duga senka

Zdravko Krivokapić, nestranački lider opozicionog bloka „Za budućnost Crne Gore“, u prvom postizbornom obraćanju građanima delovao je poprilično uverljivo, isto kao i njegovi budući partneri u vlasti Aleksa Bečić i Dritan Abazović.

Najavljene su promene. Sporni zakon koji se tiče crkve biće povučen, biće doneseni antikorupcioni zakoni, biće formirana ekspertska vlada sa vremenski ograničenim mandatom. Najavljeno je izjašnjavanje građana o ključnim pitanjima, dakle više direktne demokratije. Neće biti revanšizma, ali hoće biti obračuna pravne države sa kriminalom.

Sve to zvuči dobro. Ali ekonomska kriza će punom snagom udariti Crnu Goru baš u periodu u kojem će nova vlast biti prisiljena da istovremeno raščišćava zaostavštinu decenijama hranjene partokratske hobotnice. Osim toga, dokle god je Milo Đukanović u blizini bilo koje funkcije, osvojen stepen demokratskih sloboda u Crnoj Gori neće biti ireverzibilan. Najvažniji zadatak nove vlasti biće – da stvori demokratske mehanizme u institucijama države, koji će već u pokušaju osujetiti svakog novog Mila.

Ipak, ima mesta opreznom optimizmu. Princip smenjivosti vlasti od sinoć važi i za Crnu Goru.