Jedni od retkih koji još uvek žive od kovačkog zanata: Čekić i nakovanj odjekuju selom FOTO

Slobodan Marković i njegovi naslednici, sin Marko i unuk Đorđe rade u staroj kovačnici, a posao traje do prvog sumraka. Baš kao u vreme njihovih predaka. U ovoj porodici kovački zanat se puna dva veka prenosio s kolena na koleno sedam generacija i još uvek nije zaboravljen.

"U kovačnici s radom je prvi započeo moj čukundeda Marko, pa njegov sin Nedeljko, zatim Nedeljkov sin Pavle, pa moj otac Đorđe,onda ja, moj sin Marko i unuk Đorđe.Ako bog da naslediće nas praunuk i imenjak Slobodan koji će u avgustu proslaviti prvi rođendan.Srećan sam i ponosan i na pretke i na potomke“, zadovoljno priča Slobodan Marković, čuveni kovač iz Oplanića.

Uz dobrog majstora, učitelja i uzora, naslednici su još u ranoj mladosti ovladali kovačkim veštinama.

"Sve je važno u ovom poslu. Ipak, najvažnije je da se materijal dobro okali, da alati ne ostanu meki i savijaju se. Naravno treba imati smisla i osećaj za iskivanje da bi alatka bila urezna i da legne u ruku, kako mi to kažemo“, ističe Slobodanov sin Marko.

Foto: RINA

Iako je očeva i dedina reč poslednja i u kovačnici i u kući, Đorđe već polako preuzima posao. Vredan je majstor i brine o prodaji iskovanih predmeta, kovačkom komercijalom kako voli da kaže.

"Sve što napravimo prodajemo na vašarima, seoskim saborima, pijacama i kod naše kuće i zadovoljni smo. Pravimo satare, kosire, budake, motike, ašove, sekire, tesle, razna klešta, pa i ona za potkivanje što malo koji majstor zna da danas napravi. Naravno, klepavamo i poljoprivredne alatke od najmanjih pa do traktorskih plugova“, kazuje Đorđe.

A kad u kovačnici utihnu mehovi, čekići i nakovanj, Markovići kuju planove za budućnost. Želja im je da cela porodica ostane na okupu i da Slobodanov praunuk i imenjak jednog dana nasledi zanat svog pradede, dede i oca. Ako se po jutru dan poznaje, vele Markovići, njihova kovačnica ne treba da brine za naslednika.