Naknade i troškovi otvorenog investicionog fonda

Zakonom su tačno određene vrste naknada, i one mogu biti:

1)   naknada pri kupovini investicionih jedinica
2)   naknada za upravljanje
3)   naknada za otkup (zakonom je određena maksimalna visina naknade za otkup investicione jedinice koja može iznositi do 1%).

Naknada pri kupovini investicionih jedinica se može slobodno formirati, tj. ne postoji zakonsko ograničenje iznosa koji vam fond može naplatiti. Uglavnom je ta naknada regresivna, što znači da sa visinom uloga opada iznos naknade koju vam fond naplaćuje, kao neka vrsta stimulansa. Naknada za kupovinu investicionih jedinica se naplaćuje u trenutku njihove kupovine i oduzima se od iznosa uplaćenih sredstava.

Naknada za upravljanje se izražava na godišnjem nivou, obračunava se svakodnevno i to na kraju svakog dana tako što se određeni procenat koji se naplaćuje od neto vrednosti imovine fonda podeli sa 365,25. Ova naknada se naplaćuje jednom mesečno, i to kao zbir vrednosti dnevnih naknada za taj mesec.

Naknada za otkup se naplaćuje ukoliko želite da izađete iz fonda, tj. da prodate vaše investicione jedinice. Fond može ukinuti ovu naknadu za investitore koji koriste fond za dugoročna ulaganja, tako stimulišući dugoročnu štednju. Ukoliko je to slučaj, u prospektu fonda mora tačno biti naznačeno koliko iznosi period posle koga su investitori izuzeti od ove naknade. Član fonda može prodati svoje investicione jedinice ispunjavanjem naloga za otkup investicionih jedinica, a naknada se obračunava na ukupan iznos koji vam se isplaćuje.

Uobičajeno je da fondovi koji su riskantniji i aktivnije ulažu naplaćuju veće naknade za kupovinu kao i oni kojima upravljaju renomirana društva ili portfolio menadžeri.

Naknade mogu značajno smanjiti dobit od investiranja u fondove i zato je neophodno da ih investitori dobro razumeju. Međutim visoke naknade ne moraju da budu loše ukoliko fond ostvari visoke prinose. Kao i u svemu, kvalitet se plaća pa je za investitore bitno da ako plaćaju visoke naknade društvu za upravljanje dobiju visoko profesionalno i uspešno ulaganje svojih sredstava. Troškovi koji se mogu naplatiti na teret fonda su:

1)      provizija kastodi banke za čuvanje sredstava fonda
2)      provizija centralnog registra
3)      provizija berze
4)      brokerska provizija
5)      trošak eksterne revizije

Ovi troškovi su vezani za trgovinu HOV. Što je investiciona politika fonda aktivnija normalno je i da ovi troškovi budu veći. Društva za upravljanje su obavezna da u prospektu objavljuju pokazatelj ukupnih troškova (TER- total expense ratio). Ovaj podatak postaje dostupan po navršenih 12 meseci poslovanja fonda. Pokazatelj ukupnih troškova je izražen kao procenat i izračunava se kao količnik vrednosti ukupnih troškova fonda i prosečne neto vrednosti fonda.

Kao investitor, možete zahtevati neke dodatne usluge od društva i društvo vam te usluge može dodatno naplatiti (na primer dodatni izvodi ili ponovno izdavanje PIN-a)

Troškovi trgovanja koje fond ima su već uračunati u vrednost investicione jedinice, s obzirom na to da vrednost koja se objavljuje predstavlja neto vrednost. To praktično znači da pri izlasku iz fonda, fond može da vam naplati samo naknadu za otkup investicionih jedinica, ukoliko je to navedeno u njegovom prospektu. Naravno, ukoliko ste ostvarili profit investiranjem u fond, ne treba zaboraviti ni porez na kapitalnu dobit koji takođe imate obavezu da platite.