Pokretna mobing meta

Kako neko može biti siguran da je meta mobinga? Iako se čini da je odgovor jednostavan, nije uvek tako. Svi znamo za siledžije iz školskog dvorišta i mislimo da smo ih se otarasili onog dana kada smo maturirali. Većina nas u životu je imala konflikt sa nekim. Jednostavno nismo na istoj talasnoj dužini sa tom osobom i ne slažemo se ni po jednom pitanju.

Takve osobe su spremne da započnu svađu oko najsitnijih detalja, zato što misle da znaju sve o svemu. Ali, ako je takva osoba vaš rukovodilac, imate veliku šansu da postanete pokretna meta. Takvi nadređeni nisu zainteresovani niti za vaš uspeh niti za uspeh kompanije. Njima je važno da se osećaju bolje, da izgledaju bolje, na vaš račun (jer svoj nemaju), da vas spuste što niže, kako bi sebe same uzdigli.

Kada smo saterani uza zid, neopravdano optuženi i ostavljeni, kada smo sami, naviru nam u sećanja „stari snimci“ svega što nas je već jednom povredilo, što nas je nekad ranije ranilo. Depresija i hronična nesanica uzimaju svoj danak. Nivo stresa se povećava. Zatražićete pomoć od porodice ili od prijatelja, i oni će vam reći da je to samo lični konflikt ili da ste paranoični. Počećete da sumnjate u svoj razum. Bićete rastrojeni na poslu, a vaš nadređeni, koji je duboko zagazio u igru sa vama, počinje ozbiljno da razmišlja o vama (ali ne i da brine za vas), nastaviće sa antagonizmom prema vama, nadajući se da ćete se „okliznuti“ u takvom emotivnom stanju.

Vaši pokušaji da se požalite nadležnim institucijama (Inspekcija rada, Sindikat, nadležno ministarstvo i svi ostali koji vam u očajanju padnu na pamet), i postavite im pitanje o tome da li siledžija treba da bude i menadžer – ostaće bez efekta. Njihovi umovi su već zatrovani pričanjem priča protiv vas. Bićete odbačeni kao paranoični i problematični, verovatno i mentalno nestabilni, a kao takvi ugrožavate kompaniji moral i bezbednost. A možda se i borite za vlast, često će da govori o vama da „baš njegovu fotelju želite da preotmete“.

Počećete da provodite više vremena van posla kako bi se sabrali, a to će naravno biti iskorišćeno protiv vas. Čeka vas, najverovatnije, pokretanje disciplinskog postupka. Bićete pozvani u kancelariju da bi vam dodelili ulogu okrivljenog.

„Gazda“ će vam reći da vam je opala produktivnost, da niste redovni na poslu, kolege će se žaliti na vas. Pominjaće vam i let u jednom pravcu – sa posla. Ako se požalite na zlostavljača, kome svi koji će dobiti ulogu tužioca u procesu protiv vas jedu iz ruke, pokrenuli ste podizanje zavese za završni čin. Još ako im kažete da su oni za to odgovorni, jer znaju sve i ne rade ništa da ga u tome spreče, gotovo je izvesno da ćete biti kažnjeni.

Gde se vi pronalazite u ovoj priči?

Najbolji odgovor dobićete prepoznavanjem situacije i načinom na koji ćete je prebroditi. U ranim fazama, moguće je boriti se protiv mobera skretanjem pažnje drugima na njegovo nedolično ponašanje. Vaš uspeh će umnogome zavisiti od vaših kolega. Ukoliko žele da stanu uz vas, možda i postoji šansa da se udruženim snagama suprotstavite moberu.

Međutim, ovo se retko dešava. Većina ljudi, čak i oni u koje ste se kleli, koji su vam bili „najbolji prijatelji“ – bežaće u šumu, ili u nepošumljena brda, odmetnuće se i u hajduke ako treba, kada bude došao trenutak da se suprotstave moberu. Neće želeti da moberu budu sledeća meta. Neće da rizikuju svoj posao da bi sačuvali vaš. Videće šta je mober uradio vama i vašoj karijeri, strah će ih držati na distanci.

Kada postanete meta mobinga, vaš život je u opasnosti. Naravno da svoj život smatrate dragocenim i da ćete krenuti da se borite da ga sačuvate. Borićete se kako znate i umete, vrištaćete u pomoć, ali ili ne puštate glas ili ga niko ne čuje, pisaćete svima, samo niko neće pročitati ništa. Borićete se, a stvari će postajati još gore, tonućete u beznađe sopstvenog bića sve dublje i dublje, bićete sve iscrpljeniji i unezvereniji. Na kraju ćete shvatiti da ste nevidljiv čovek, da vas niko niti vidi niti čuje. Ne postojite.

Postoji samo tišina namenjena vama

Već ste se susreli sa tim sigurno – vi uđete u prostoriju – svi ućute. Ćutanje specijalno za vas. Niti vas nešto pitaju, niti vam bilo šta govore. Niko vas ne gleda u oči. Ne sme niko da vas pogleda, jer oči ne mogu da sakriju istinu da se njihovi vlasnici boje da vas primete.

Ćutanje je početak. Počeće da pričaju laži o vama, svesno obmanjujući sebe, nesvesno tražeći opravdanje zašto su počeli da vas mrze, iz solidarnosti sa onim koji će da im ubaci u šešir deo obećanog blagostanja. Kada se naviknu da niste tu, iako jeste, postaće sarkastični, rugaće vam se i prezirati vas, jer ih je vaš zlostavljač ubedio da je on vaša žrtva.

Osetićete stid što svi prolaze pored vas i ne govore ništa, počećete da kopate po svojoj savesti tražeći grešku koja vas je uvukla u ovu situaciju. Ma koliko se trudili, ne nalazite ništa tako značajno što je moglo da vas osudi na ovu kaznu bez milosti. A kako situacija postaje sve gora, počinjete da gurate glavu duboko između ramena, sa željom da ne vidite nikog i da vas ne vidi niko. Da ne pričate o tome šta vam se događa. Da ćutite, sada već po sopstvenom izboru.

Epidemija mobinga u Srbiji

Mesecima su nam pričali o epidemiji koja stiže u Srbiju nudeći nam vakcine za preživljavanje. Epidemije nije bilo. Onu drugu, stvarno prisutnu epidemiju niko i ne pominje. Zlostavljanje na radu koje pogađa gotovo polovinu zaposlenih (43%) je epidemija veća od svih ostalih. Kako smo u taj vrtlog uleteli?

Ukidanjem nadzora nad upravljačkom funkcijom u Srbiji, nažalost, otvarena je mogućnost da upravljanje postanje odnos vladar-potčinjeni. Menadžeri sa političkom podrškom, svesni da niko ne može da im naudi, uporno svojim ponašanjem potenciraju da su lideri bez konkurencije i bez kontrole.

U 21. veku svedoci smo činjenice da je radno mesto scena na kojoj loši glumci krše ljudska prava i da za takvo ponašanje dobijaju aplauz umesto kazne.

Agresivni, politički postavljeni rukovodioci, bez dovoljno znanja i iskustva, svoju nestručnost prikrivaju optuživanjem zaposlenih za propuste koje su oni učinili. Mobing dovodi do pasivnosti zaposlenih koji osećaju da ne pripadaju kolektivu, ne učestvuju u donošenju odluka i kreiranju razvojnog plana.

Mobirani radnici se osećaju odbačeno, degradirano i upućeni su samo na sopstvene probleme i traženje načina da pobegnu iz firme. Sa takvim kadrovskim potencijalom pokošeni su svi razvojni procesi, čak se dovodi u pitanje i opstanak firme pogođene mobingom.

„Obožavanje“ vođe i slepo prihvatanje svih njegovih grešaka i veličanje njegove nesposobnosti – izražavanjem divljenja za sve postupke, uslovljeno je strahom od otkaza, kao i strahom da se dođe u poziciju žrtve. Zbog toga, psihički teror koji se sprovodi na ogromnom broju zaposlenih može nesmetano da se odvija godinama bez ikakvih sankcija za izvršioca. Kolege ćute, ne solidariše se sa žrtvom i ne staju u njenu odbranu. Na taj način žrtvi je uskraćena mogućnost da se zaštiti i da dokaže prisustvo i razmere psihičkog zlostavljanja kojim je pogođena.

Kome su potrebni stručnjaci?

Izgleda nikome. Mnogo se vrpolje i mnogo smetaju. Neki sami odu, ako imaju kuda. Drugi ostanu, jer nemaju gde. Do juče priznati, uvaženi, zaslužni za opstanak firme, za njen prosperitet, gurnuti su u ćošak i prašina počinje po njima da se taloži. Najstrašnije je što su to obično individualci, ljudi sa izgrađenim stavovima, koji se sa takvom situacijom ne mire. Ali, nemaju gde. Ostaju i ćute. Dok mogu. Dok ne puknu i ne odu, makar i na ulicu.

Kad zaposleni prepozna da je žrtva mobinga, ne preostaje mu previše izbora. Iako se ponekad teško odlučiti na prijavljivanje zlostavljača, to je ipak najbolji izbor s obzirom na to da posledice za zdravlje mogu biti i te kako ozbiljne.

Velika konkurencija na tržištu, globalizacija, organizacijske promene (privatizacija, spajanje, restrukturiranje, informatizacija), ekonomska kriza, nesigurnost radnih mesta i očekivanje fleksibilnosti od radnika, doveli su do povećanja učestalosti mobinga. Moralna maltretiranja postala su uočljivija više nego ikada.

Nikog ne interesuje da zlostavljanje na radnom mestu, nosi rizik trajnog oštećenja zdravlja. Tržište rada u Srbiji je opterećeno brojnim slabostima. Ponuda radne snage je velika, što pokazuje i visoka stopa nezaposlenosti. Zlostavljanje na radu je prisutno u svim strukturama zaposlenih i na svim nivoima rada, uključujući i rukovodeći kadar.

U narednom periodu možemo da očekujemo da poslodavci iskoriste ekonomsku krizu kao opravdanje za još izraženije nepoštovanje prava zaposlenih i za eskalaciju mobinga, jer su zaposleni, u cilju očuvanja sopstvene egzistencije, prinuđeni da bez pogovora izvršavaju sve naloge i zahteve poslodavaca da ne bi ostali bez posla.

Možemo da očekujemo i pogoršanje opšteg mentalnog zdravlja, pa i povećanje broja samoubistava, zbog nemogućnosti pojedinaca da se izbore sa siromaštvom i nezaposlenošću.

U Srbiji je, prema svim istraživanjima nadležnih institucija, u porastu broj psihičkih poremećaja izazvanih stresom, koje stručnjaci tumače posledicom dešavanja kojima je stanovništvo izloženo poslednje dve decenije - ratovi u regionu, hiperinflacija, sankcije, NATO bombardovanje, socijalna tranzicija, finansijska kriza i visoka stopa nezaposlenosti.

Da li postoji izlaz?

Doc. dr Vesna Baltezareviæ

Generacijama unazad vlasti u našem društvu imaju potcenjivački odnos prema radu. Zapostavljana je vrednost i smisao rada, zbog privilegija i ideološke podobnosti. Loše vrednovanje rada osiromašilo je naše društvo, a kvalitet života je doveden na socijalnu i duhovnu bedu. Potreba novog odnosa prema radu je pretpostavka stabilnosti i napretka društva. Samo ko će to da učini?

Osim svetske ekonomske krize, mi imamo i svoju krizu koja je prisutna u Srbiji više od dve decenije, koja je dovela do postojećeg pristupa koji naše društvo ima prema radu, ali i prema svim ostalim vrednostima. Sigurni smo da ne postoji iskrena namera aktuelne vlasti da problem psihičkog zlostavljanja zaposlenih bude rešen. Nisu retke ni arogantne poruke pojedinih poslodavaca upućene zaposlenima - neka budu srećni što su zaposleni.

Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu trebalo je da bude usvojen do kraja 2009. godine.To se nije dogodilo. Zlostavljanja na radu ima sve više, a o pojavi se sve manje priča. Ista je situacija i u zemljama bivše Jugoslavije. Čak ni Hrvatska, koja je ovaj problem pokrenula par godina pre nas, još uvek nije donela Zakon. Nema razlike ni u drugim pričama koje su došle iz dvorišta bivših jugoslovenskih republika. Svi smo „uskočili“ u nove sopstvene države, ali nam je mentalitet ostao isti.

Uspešna borba protiv mobinga je moguća samo ako je usmerena u pravcu preventivnog delovanja, donošenja zakona i edukacije javnosti. Međutim, bez stavljanja tačke na političko kadroviranje i bez prolaska kroz moralno čistilište, borba sa mobingom je gotovo nemoguća, jer Srbija je regrutacioni centar za često neobrazovane i nesposobne menadžere iz političkih stranaka koje su na vlasti.

U ovoj borbi posebnu ulogu imaju mediji-da informišu javnost, da zajedno sa zaposlenima progovore o zlostavljačima, jer svaki zlostavljač ima ime, koje ne treba prećutati. Sakrivanje zaposlenih koji su svedoci zlostavljanja njihovih kolega i bežanje od solidarisanja sa žrtvom, predstavlja samo dobijanje u vremenu i ništa više. Nove žrtve su tražena kategorija.

Ukoliko se na suzbijanju ove pojave ne učini ništa, suočićemo se sa ogromnim procentom zaposlenih koji imaju psihička i fizička oboljenja, kao i sa organizacijama koje opterećene lošom radnom atmosferom ne mogu da ostvare projektovane poslovne ciljeve. Srpska privreda koja se nalazi na kolenima, ukoliko je upućena na ljudski potencijal koji je izložen psihičkom zlostavljanju i opterećen zdravstvenim problemima koji su izazvani kontinuiranim stresom, ne može da očekuje bolje dane.