Da li nam je potreban PP aparat u automobilu?

Tekst i foto - Aleksandar Bursać; Izvor - Auto Magazin

Protivpožarne aparate za automobile sve češće viđamo na rafovima u supermarketima, a sam pogled na njihovu cenu dovoljan je da nas zainteresuje za kupovinu. Cene se kreću od oko hiljadu pa do dve hiljade dinara, u zavisnosti od proizvođača i vrste.

Čak i kada ih kupe, vozači retko servisiraju PP aparate jer nemaju predstavu o tome gde se taj servis obavlja i koliko košta. Baš zbog toga, odlučili smo da vam malo detaljnije predstavimo ponudu PP aparata i šta raditi sa njima nakon kupovine.

Za početak, trebalo bi da razjasnimo njihovu podelu. Ima ih više vrsta namenjenih gašenjem požara u automobilima. Kod nas su najdostupnije dve vrste – pod stalnim pritiskom i sa CO2 bočicom.

Za sve njih je zajedničko to da služe isključivo za gašenje početnih požara, a ne i za gašenje vozila koje je plamen već zahvatio u velikoj meri.

Upravo zbog toga, većina stručnjaka smatra da je sasvim dovoljno u automobilu imati najmanji aparat koji u sebi sadrži jedan kilogram praha – natrijum-hidrogenkarbonata (NaHCO3 ), odnosno sodu-bikarbonu.

Oznake su im S-1 i S-1A. Prva se odnosi na aparate sa CO2, a druga na aparate sa stalnim pritiskom.

Koja je razlika?

Veæ najmanji, S1 PP aparat je dovoljan za putnièko vozilo

Gospodin Milenko Milanović iz zemunske firme Vatrostop, koja se bavi servisiranjem protivpožarnih uređaja, kaže da obe vrste imaju svoje prednosti i mane, ali da se S-1 sa CO2 gasom pokazao pouzdanijim i dugotrajnijim.

Naime, kod njih se CO2 gas zapravo nalazi u bočici, odnosno patroni, sličnoj onoj za soda vodu. To znači da sam aparat nije pod pritiskom, već se gas za izbacivanje praha oslobađa u slučaju potrebe.

U tom smislu se razlikuje njihovo korišćenje od onih pod stalnim pritiskom.

Uređaj se aktivira pritiskom na gornju ručicu nakon čega se zapravo buši patrona. Potrebno je sačekati par sekundi da gas iz patrone iscuri u sam aparat, pa se tek onda ponovnim pritiskom na istu ručicu može gasiti požar.

Baš zbog ove procedure, mnogi u panici pre vremena ponovno pritiskaju ručicu koja oslobađa gas bez prethodne reakcije sa prahom, a samim tim efekti gašenja izostaju.

Nakon servisa, ovaj S1 aparat iz 1972. godine dobiæe sertifikat

Upravo zbog ove osobine uređaja, nastali su PP aparati pod stalnim pritiskom (inače punjeni azotom), gde nije potrebna pomenuta procedura.

Oni se lako prepoznaju i po tome što na sebi imaju manometar, odnosno merač pritiska. Ukoliko je iglica u zelenom području, znači da je sve u redu sa aparatom.

Upravo su manometri njihova slaba tačka jer postoji dodatna mogućnost da gas iscuri zbog lošeg kvaliteta manometra ali i ventila.

S obzirom da vozači privatnih putničkih automobila nisu zakonski dužni da imaju PP aparat u vozilu, nisu dužni ni da obavljaju kontrolu, odnosno da overavaju kontrolni kartončić kod ovlašćenog servisera.

Naravno, kontrola se svakako preporučuje, ali nije neophodno da to bude na šest meseci, kako je propisano u uputstvu.

Dovoljno je da se kontrola ispravnosti obavlja na godinu do dve, a na četiri pet bi bilo poželjno da se odradi i kontrolno ispitivanje koje podrazumeva pražnjenje uređaja i testiranje pod pritiskom od 20 bara. Inače, radni pritisak je 12 bara.

Gas se nalazi u posebnoj boci i tek nakon aktivacije se meša sa prahom

Što se tiče aparata sa CO2, njihova kontrola je takođe vrlo jednostavna. U Vatrostopu su otvorili jedan takav uređaj pred nama.

Kuriozitet je to što je uređaj iz 1972. godine, a s obzirom na odsustvo gumenih zaptivki koje se inače nalaze kod uređaja sa stalnim pritiskom, trajnost je obezbeđena.

Kontrola se obavlja tako što se meri masa CO2 patrone, a koja je desetak posto teža kada je adekvatno napunjena. Praktično, vaga je pravi pokazatelj da li je patrona ispravna ili ne.

S obzirom na jednostavnu tehnologiju, bez problema možete da servisirate i koristite neki od uređaja koji ste nasledili i od svog dede. Čak je mišljenje servisera da su nekoliko decenija stari uređaji kvalitetniji od današnjih.

Pregled i servis obavljaju specijalizovani servisi kojih ima mnogo više nego što smo mislili, a u krajnjem slučaju možete da odnesete aparat u najbliže Dobrovoljno vatrogasno društvo koje će vam ili odraditi servis ili vas uputiti na neki drugi servis.

Upravo je mogućnost servisiranja najveća razlika između navedenih protivpožarnih uređaja i onih u spreju koji su tek neznatno jeftiniji.

Naravno, nakon svakog korišćenja uređaja mora se obaviti servis tokom koga se aparat ponovo puni, a koji je svakako bar duplo jeftiniji od cene novog uređaja.

Koji PP aparat kupiti?

PP aparati u spreju ne mogu da se servisiraju, a koštaju tek neznatno manje od onih sa prahom

Na našem tržištu u ponudi suuređaji raznih proizvođača. Kada smo zavirili u nekoliko supermarketa i prodavnica auto-delova videli smo da je veliki broj broj aparata kineske proizvodnje.

Samo poreklo ne mora ništa da znači, ali je bilo simptomatično to što su manometri na gotovo polovini njih pokazivali da nema pritiska. Upravo iz razloga pouzdanosti se preporučuju aparati domaćih proizvođača.

Što se tiče veličine PP aparata, većina stručnjaka je saglasna da su kilogramski, odnosno S-1 i S-1A, sasvim dovoljni za putnički automobil, jer je njihova uloga gašenje početnih požara.

Oni su vrlo malih dimenzija i najpribližniji su flaši zapremine 1,5 litar. Najbolje bi bilo da se nalaze na dohvat ruke u automobilu, recimo ispod sedišta. Mogu da budu i u prtljažniku, a najvažnije od svega je to da u svakom trenutku znate gde se aparat tačno nalazi.

Ne otvarajte haubu!

U slučaju da požar izbije u motorskom prostoru, nikako ne otvarajte haubu dok nemate spreman PP aparat.

Čak i tada samo odškrinite haubu, jer pri njenom otvaranju dolazi do naglog dotoka kiseonika što izaziva još veće rasplamsavanje požara. Pokušajte da na taj način raspršite prah, a čim se ukaže mogućnost, obavezno skinite minus klemu sa akumulatora.

Prema nekim statistikama, u Srbiji godišnje izgori oko 1500 automobila. Protivpožarni aparati su postali jeftiniji i dostupni. Mogu se kupiti u većim supermarketima, a njihovo redovno kontrolisanje praktično košta kao paklica cigareta.

Iako po zakonu nije obavezno da ih imate u privatnim putničkim automobilima, zbog sopstvene bezbednosti trebalo bi razmisliti o njihovoj nabavci.

Čak i ako vozite nov automobil, možda ćete doći u situaciju da pomognete nekom drugom pored vas kome se u vožnji zapalio auto.