Migavci nisu samo ukras na automobilu

Tekst: Nenad Ćosić

Ako je napolju mračno - uključićemo farove. Ako pada kiša - aktiviraćemo brisače. Ako skrećemo na raskrsnici ili menjamo saobraćajnu traku kojom se vozimo - uključićemo pokazivače smera. Ili možda i nećemo. Zbog čega poslednju od tri navedene radnje doživljavamo kao stvar izbora iako je ona obavezna u datim situacijama?

Vozeći svakodnevno po Beogradu i Srbiji, primećujem obrasce ponašanja koji odstupaju od propisanih saobraćajnih pravila, a koji postaju masovna pojava. Najčešće su to prekršaji za koje vozači misle da su "sitni" i o čijim posledicama mnogo ne razmišljaju, ali ih svakodnevno praktikuju.

Misilm na stvari poput čestih zaustavljanja i parkiranja vozila nasred ulice, po principu "samo da skoknem po nešto" ili "vraćam se za minut". Zatim na parkiranje po trotoarima, bespotrebno ili prekomerno trubljenje... Zajednička karakteristika za sve ove primere je sebično i bahato ponašanje i netolerancija prema drugim učesnicima u saobraćaju.

Kada ne uključimo migavac prilikom promene pravca, čini se da je više u pitanju lenjost. Ručica pokazivača pravca ergonomski je veoma dobro projektovana i omogućava da je vozač aktivira uz minimalan napor. Iako je u pitanju logičan pokret leve ruke nagore ili nadole, prilikom okretanja volana kada vozilo skreće na raskrsnici, nama je čak i to suvišno trošenje energije. Zašto?

Da li je razlog to što kada jednom izađemo iz auto-škole i položimo vozački ispit, počnemo da mislimo da nam je sve dozvoljeno i ponašamo se po principu: sada me više niko ne kontroliše, ja odlučujem šta moram a šta ne moram da radim tokom vožnje?

Da li se mladi vozači ugledaju na ostale učesnike u saobraćaju od kojih mnogi više gotovo da i ne koriste migavac? Da li upotrebu migavaca u našoj glavi doživljavamo kao samo još jednu od neobaveznih stvari i nešto zbog čega će nas saobraćajna policija retko zaustaviti i kazniti?

Da li je to nešto što nam smeta zato što narušava udobnost i komfor u vožnji (slično važi i za ležerno držanje volana jednom rukom, nevezivanje pojaseva...)? Jedan od razloga je i naše shvatanje vožnje. Svaki put kada sednemo za upravljač treba da imamo na umu da je primarni cilj da vožnja automobila bude bezbedna. Tek kada je on ispunjen vožnja može bude zabava i zadovoljstvo.

Migavac ne sme da bude stvar izbora, da li ćemo ga u datoj situaciji uključiti ili ne, već se jasno propisuje kao obaveza prilikom određenih radnji u vožnji. Ako ga vozač ne aktivira kada je to propisano, može da dođe do opasne situacije, naročito prilikom preticanja, ali i kod prestrojavanja, uključivanja u saobraćajnu traku ili skretanja u raskrsnici.

Čak i kada nam se čini da ne izaziva neposrednu opasnost, naš izbor da ne uključimo migavac stvara nedoumicu i dodatnu nervozu kod drugih učesnika u saobraćaju jer ne mogu da predvide šta će vozač sledeće da uradi. Suprotno tome, blagovremeno pokazivanje namere drugim vozačim doprinosi smirenosti kod ostalih vozača.

Ako migavac ne dajete zato što vam je možda pregorela sijalica, treba da znate da ona košta u proseku stotinak dinara. To je znatno manje u poređenju sa kaznom za ovaj prekršaj. Predviđena novčana kazna za nekorišćenje pokazivača pravca pri promeni pravca kretanja iznosi 5.000 dinara. Ako je prekršajem izazvana saobraćajna nezgoda ili je ugrožena bezbednost, kazna se kreće od 6.000 do čak 18.000 dinara.

Relativizacija saobraćajnih prekršaja utiče na stvaranje klime u kojoj svaki vozač počinje da odlučuje koje će saobraćajne propise poštovati, a koje ne. On to čini na osnovu sopstvenog rasuđivanja ili procene trenutne situacije u saobraćaju, što je, kao i svaki drugi oblik anarhije, veoma opasno.

Ovog puta naveli smo samo jedan od mnogobrojnih problema sa kojima se svakodnevno nosimo u saobraćaju. Želimo da diskutujemo o njemu i našoj odgovornosti, a ne o opravdanjima zašto ne koristimo migavac, kojih verovatno ima bezbroj.