Autori hrvatskog kandidata za Oskara: "Članke o iskustvima na psihijatriji nema ko da piše"
Hrvatski kandidat za Oskara "Sigurno mjesto" nije uspeo da se nađe u trci za prestižnu nagradu Akademije. Ono što je uspeo je daleko značajnije - da svojom bolnom pričom ispričanom neobično lakim jezikom nađe svoje mesto u bogatoj kinematografiji regiona.
Priča zasnovana na istinitom događaju reditelja, scenariste i glavnog glumca Juraja Lerotića, prati poslednje sate njegovog brata Damira, koji je prvo pokušao da sebi oduzme život, a potom je u tome, nažalost, i uspeo. Iz bola nastaju velika umetnička dela, a Lerotić je nesebično dopustio da uđemo u duboko traumatičan događaj života njegove porodice.
Ovaj naslov je dobitnik "Srce Sarajeva" za najbolji film, a njegov reditelj i scenarista Juraj Lerotić proglašen za najboljeg glumca Sarajevo film festivala, a u razgovoru za naš portal on, kao i producentkinja Miljenka Čogelja, isto tako nesebično su otkrili su kako su ovu priču uspeli da prevedu u film.
- Juraje, Miljenka, kada su ovako osetljive teme u pitanju, nemaju svi sposobnost da ispričaju priču a da to ne deluje eksploatatorski ili romantizujuće. Kako ste uspeli da prevaziđete te izazove i ispričate ubedljivu priču o ovom trenutku Jurajevog života?
Miljenka: Kako je Jurju ovo prvi dugometražni igrani film, a u njemu još i glumi jednu od glavnih uloga, najveći izazov kojeg se iz procesa rada sećam bio je stvoriti uslove u kojima će se Juraj osećati dovoljno pripremljeno glumački i režijski za ulazak u snimanje. Tako da je sve što na kraju vidite u filmu bilo pomno planirano kroz puno razgovora s autorima iz svih sektora, a pre svega sa direktorom fotografije Markom Brdarom, kroz iscrpljujući proces traženja autentičnih lokacija za bolnice i adekvatnih drugih lokacija za snimanje te njihovu adaptaciju s Janom Plećaš i onda glumačkih proba na tim lokacijama.
Na neverovatnu količinu svakodnevnih kreativnih i operativnih odluka i paralelnih priprema svih sektora, na kraju smo najveću trku vodili s vremenom. A mislim da smo uspjeli zajedničkim snagama male grupe ljudi od kojih je svako preuzimao na sebe puno više od onoga što mu je po opisu posla pripadalo - od glavnih autora na projektu poput već spomenutih Marka Brdara direktora fotografije, Jane Plećaš scenografkinje, Katarine Pilić kostimografkinje, koproducenata Saše Bana i Nevenke Sablić. I jednako tako u sljedećoj fazi postprodukcije montažera Marka Ferkovića i asistentkinje montaže Lucije Strugar i divnih slovenskih kolega Zorana Mihailovića i Julija Zornika.
Juraj: Osim što je to film o ljubavi , mislim da je to filmu o sili smrti i trijumfu prirode nad našim nastojanjima. U mom iskustvu smrt nema ništa sakralno, ni romantično, upravo suprotno, ona provaljuju u ono banalno realno. Smrt u tim svakidašnjim slikama: u dućanu, na sunčanoj ulici, na plaži. Ta kontradikcija je za mene je bila ono najstrašnije. O suicidu nažalost ne znamo puno, još manje znamo o samoj smrti. Zato je možda najpoštenije pričati o njima ostavljajući mesta za puno verzija istine, za nadopisivanje. Zbog toga onirizam i otvorena forma u filmu, i zbog toga minimalizam - koji više naznačuje i inspirira nego pokazuje i propoveda. Činilo nam se da je narativ dovoljno snažan, da ga režijom ne treba isticati, pogotovo ne onaj deo koji koji se tiče emotivnog sveta likova. Osim toga iz psihologija znamo, da za vreme izuzetno stresnih situacije , mi zapravo ne osećamo, ne plačemo, na neki način nismo u kontaktu sa samim sobom. U nekom smo pomalo bestežinskom stanju, doživljavamo se kao objekt nad kojim se vrši nasilje. Imam jako živo sećanje na period u kojem sam pokušavao pomoći bratu. Emocije su bile potisnute, sve je bilo usmereno na pronalaženje rešenja. Hteo sam da film bude po tom pitanju istinit, da likove ne okitim emocijama koje čovek zapravo tek naknadno počne osećati. Zato smo i stilski krenuli prema prisutstvu kamere koja nemo promatra, katalogizuje događaje bez da ih kometariše. Krajnje dramatične situacije pokazali smo u širokim planovima stvarajući tako osećaj da su likovi u kadru izručeni nečem većem od njih samih. Ostavljali smo prostor za nepoznato, za ono što se ne može prikazati. Takođe nam se činilo važno dopustiti prirodi da pokaže svoje drugo lice - snimali smo u proleće, kad je u njoj najviše vitalnost i za većinu ljudi ljepote.
Miljenka, Vama filmovi teške tematike nisu uopšte strani. Kakav pristup imate kad vam ovakvi scenariji padnu pod ruku?
Miljenka: Bez potrebe da romantizujem proces koji s jedne strane kreativan, a s druge prilično naporan i rizičan... mislim da ni za jedan od projekata koji sam radila u trenutku kad sam dobila scenario u ruke nisam pomislila kako ćemo se baviti teškom temom. Svaki projekat koji odaberem da radim vidim kao potencijal za kvalitetnu saradnju sa autorom u kojeg iz nekog razloga verujem ili kao važnu priču za koju želim da bude ispričana jer se bavi temama koje lično smatram bitnima, a u najboljem slučaju oboje istovremeno. Pristup je različit jer su različiti ljudi s kojima sarađujem kao i teme, ali prilazim im s otvorenošću da zajednčki uđemo u neki dugotrajan proces u kojem sam pre svega spremna na rizike, preuzimanje odgovornosti i kompromise.
"Sigurno mjesto" ostalo je bez nominacije za Oskara. Kako ste se osećali u tom trenutku, i da li vam je to uopšte bilo bitno? Miljenka: Kad učestvuješ u nekom takmičenju napraviš koliko maksimalno možeš i nadaš se pozitivnom ishodu, iako je, možda, objektivno takav uspeh obzirom na celi kontekst bilo teško očekivati. Premda smo dobili finansijsku podršku Hrvatskog audiovizualnog centra te iako je naša kampanja imala prilično dobar odjek, ja sam sve vreme bila svesna da su nam šanse male tako da me činjenica da nismo 'shortlistani' nije iznenadila, ali nikako ne mogu reći da mi je bilo svejedno i da mi nije bilo bitno. To je ogronam posao koji se zbog vremenske razlike događa nakon što već odradiš celi radni dan, tako da su mi radni dani u tom periodu neretko trajali od devet ujutro do dva u noći. Da nam je bilo nebitno verujem da ne bismo u tome učestvovali.
- Juraje, zašto ste odlučili da baš vi glumite glavnu ulogu u filmu o vašem životu, koji ste uz to i režirali? Da li postoji dublji razlog od kreativne odluke?
Juraj: To je zapravo došlo iz procesa. Nije bila ideja od početka. Tražio sam glumca koji bi odigrao lika starijeg brata, ali nikako nisam bio siguran da je odabir dobar. To je očito bila neka moja slepa pega. Verovatno mi je iskustvo tog lika toliko blisko da mi se sve osim samog sebe u toj ulozi činilo zbunjujućim. Sam proces kastinga je izgledao tako da sam glumcima slao odabrane scene koje bismo zatim zajedno probali. Ubrzo sam shvatio da replike ne mogu samo vračati kao robot jer tako ni od glumaca ne mogu očekivati tačnu reakciju pa sam počeo sve više paziti na vlastitu interpretaciju. Te sam probe snimao i odabrane snimke kasnije komentarisao sa saradnicima. Nisam bio u kadru, ali njima se činilo da zvučim dobro, pa su me ohrabrili da okrenem jednom kameru i prema sebi. Tako se zapravo rodila ta ideja da glumim. Činjenica da ja igram starijeg brata sigurno usložnjava gledalački doživljaj, ali tu odluku nisam lako doneo.
- Goran Marković je fantastičan u ovom filmu. Kako je tekao proces audicije za ulogu brata Damira, na šta ste obraćali pažnju? Juraj: Goran i moj pokojni brat išli su u osnovnoj školi u isti razred. Goran i ja smo se povremeno viđali i družili i on je znao da tražim glumca za ulogu mlađeg brata. To je nekako visilo između nas dvojice, budući da sam tražio baš Goranovu dob. U jednom trenutku sam mu rekao, takoreći da presečemo tu tenziju, da mislim da on nije taj lik. To je jedino mesto gde me u kastingu intuicija prevarila. Rekao sam mu da ne moramo ni probati. Pola godine kasnije našli smo se neobavezno ponovo na piću, ja sam tada već par meseci probao s drugim glumcima. Načeli smo ponovo temu podele uloga i ovaj put, pomalo iracionalno, kontraintuitivno odlučili da probamo. Dogovorili smo se za tri susreta i već nakon prvog sam imao osećaj da smo se jako približili načinu na koji bi Damira trebalo igrati. Najveća opasnost je bila da lik Damira deluje pasivno i gledaocu dokučivo. U psihozi se često razvijaju duboko proživljena uverenja koja se ne daju objasniti u realitetu. Taj unutarnji svet se onda naravno odražava i na mimiku i govor tela.
Radili smo na Damirovim mislima, na pitanjima koja si on postavlja. Npr. Pitanje može biti : Imam osećaj da sam napravio nešto strašno ali ne znam što i gde? To se onda može gradirati : Neko će zbog toga nešto nažao učiniti meni ili mojoj porodici. Neko će nam se osvetiti. To su sve misli koje pokreću, koje traže delovanje. Na njih Damir ne može da odgovori pa verovatno zbog toga i gledalac ima dojam da mu Damir stalno izmiče. To je npr. bila jedna od strategija pristupa ulozi. Goran je jednom čini mi se tačno sažeo svoj pristup: "Igrao sam Damira kao da želi da živi. Ne kao da želi da umre. "
- Juraje, neupitna je apsolutna nonšalantnost instutucija koju prikazujete u filmu. Da li ste im ikada oprostili zbog manjka empatije?
Juraj: Što se tiče funkcioniranja institucija, nisam se sistemski bavio tom temom, imam samo sopstveno iskustvo, gde se često nisam mogao načuditi ponašanju lekara. Neverovatan je taj nedostatak komunikacijskih veština, nepoštovanja pacijenta kao osobe, arogancije pa i nemara. Nekako se nadaš da su to izuzeci. Brine me najviše što imam dojam da nisam usamljen u tom iskustvu. I ne znam koliko se može takvo ponašanje amnestirati rutinom i lošim platama. Svakako rekao bih da problem postoji i da ne vidim bavi li se iko njegovim sistemskim rešavanjem. Osobe u psihičkim smetnjama teško da se mogu zauzimati sami za sebe a porodice se često stide psihičkih problema svojih članova i ne govore o svojim iskustvima tako da je neprimereno ponašanje lekara još manje vidljivo pa i podložno javnoj kritici. U Hrvatskoj je u jednom trenutku jako puno trudnica putem medija svedočilo o negativnim iskustvima u bolnicama. Takve članke o iskustvima na psihijatriji nema ko da piše. Verujem da bi sistem iznutra trebalo da radi na rešavanju navedenih problema a nama građanima ostaje da se zalažemo za promene i da nepravilnosti prijavljujemo. Što je uvek rizično. Kako prijaviti nekoga u čijoj si (ne)milosti. Da li bih ja ovo govorio da mi brat još leži na psihijatriji ? Nisam čovek koji se hrani konfliktima. Moj dijalog s institucijama je ovaj film. Pisao sam ga između ostalog i iz jedne sasvim normalne i zdrave količine besa koju sam imao prema njima nakon smrti brata.
Miljenka: Čini mi se da je bitno da postoje društveni uslovi da možeš reći da te boli, a da se pri tom ne bojiš da ćeš ispasti slab, manjkav, izgubiti posao, porodicu, voljenu osobu. A da li je uvek bitno reći da te nešto boli, mislim da je to pitanje za psihologe. Svakako, mislim da je potrebno da možeš reći da ti je loše, na koji god način, bez straha od stigme. Čini mi se da je diktat pozitivnosti sveprisutan u javnom prostoru stvorio utisak da smo na neki način pokvareni ili da nešto s nama nije u redu ako se ne osećamo dobro ili barem ne možemo upravljati time kako se osećamo. Razgovarajući na brojim susretima s publikom tokom distribicije filma i u Hrvatskoj, ali i puno šire, festivalskoj distribuciji u kojoj smo do sad prošli od Švajcarske, Nemačke, Holandije, Italije, pa do SAD-a (zapravo do sad je film prikazan na preko trideset festivala) u raznim zemljama, vidim da postoji potreba ljudi da podele svoje iskustvo s mentalnom bolešću ili suicidom koje se dogodilo njima lično ili nekome njima bliskom. S druge strane, u svakoj od tih zemalja, u većoj ili manjoj meri, mentalno zdravlje i suicid i dalje su tabu teme. Čini mi se da je važno stvoriti uslove da se o tim temama može slobodno pričati i drago mi je što ovaj film, barem na nekom mikro nivou otvara prostor za razgovor o njima.
- Juraje, da li ste našli svoje sigurno mesto? Da li posle traume može uopšte da postoji sigurno mesto?
Juraj: Na svesnom nivou nemam utisak da nakon traume radikalno drugačije percipiram svet, ni sigurno mesto. Mislim da su to neki mitovi slični onom da će te npr. roditeljstvo potpuno promeniti. Uvek su mi bile odbojne američke ideje da možemo sve što hoćemo ili da ćemo uspeti ako se dovoljno potrudimo. Činjenica da nisam uspeo da spasim brata, koliko god je to već po definiciji nemoguće i iracionalno, samo mi je još jednom jako pokazalo koliko smo ograničeni u našim nastojanjima. S druge strane ne bih rekao da me to učinilo pasivnim ili odvelo u neki defetizam. Mislim da se treba pomiriti s time da nažalost iz nekih situacija nužno nećemo izaći pametniji, jači, bolji...Da neki događaji naprosto samo jesu.
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja,
stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Rat u Ukrajini – 794. dan. Ukrajinski presednik Volodimir Zelenski izjavio je da je Ukrajini potrebno najmanje sedam PVO sistema Patriot i pozvao ukrajinske partnere da ne gube vreme kako bi se Rusiji uputio "odlučan signal".
Mattoni 1873, najveći proizvođač mineralne vode i bezalkoholnih napitaka u Centralnoj Evropi, preuzeo je od kompanije PepsiCo manjinski udeo (46,43 odsto) u Knjaz Milošu, postavši jedini vlasnik.
Glasanje o Rezoluciji o Srebrenici pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija, prvobito planirano za 2. maj, pomereno je za najmanje četiri dana, jer Zapad želi da dobije na vremenu kako bi prikupio dodatne glasove.
Rat u Ukrajini – 793. dan. Juče su na frontu bila 93 borbena okršaja, najviše ruskih napada Oružane snage Ukrajine odbile su na pravcu Avdejevka, Bahmut, Liman i Novopavliv, saopštava Vojska Ukrajine.
Načelnik štaba Izraelskih odbrambenih snaga (IDF) Herci Halevi odobrio je danas, na sastanku sa komandantima divizija i brigada u štabu Južne komande u Beršebi planove za nastavak rata.
Penjač akrobata pao je izvodeći tačku Točak smrti u Tauer cirkusu u Blekpulu u Velikoj Britaniji naočigled šokirane publike koja je evakuisana zbog incidenta, a povređeni penjač prevezen u bolnicu.
Načelnik štaba Izraelskih odbrambenih snaga (IDF) Herci Halevi odobrio je danas, na sastanku sa komandantima divizija i brigada u štabu Južne komande u Beršebi planove za nastavak rata.
Penjač akrobata pao je izvodeći tačku Točak smrti u Tauer cirkusu u Blekpulu u Velikoj Britaniji naočigled šokirane publike koja je evakuisana zbog incidenta, a povređeni penjač prevezen u bolnicu.
Najmanje 23 pripadnika združenih nigerijskih civilnih operativnih snaga (CJTF) koje se bore protiv terorista iz grupe Boko Haram poginulo je u subotu u odvojenim napadima ekstremista i naoružanih bandi na severu Nigerije.
Vladimir Putin tražio je ove nedelje odgovore usred najgorih poplava u zemlji poslednjih decenija, koje su dovele do evakuacije desetina hiljada ljudi, i izveštava da je poplavljen rudnik uranijuma u oblasti Kurgan.
Predsednica i direktorka muzeja Luvr Loren de Kar najavila je danas da bi čuvena slika Leonarda da Vinčija „Mona Liza”, poznata i kao „Đokonda”, zbog popularnosti mogla da bude izložena u posebnoj prostoriji u Luvru.
Komentari 10
Pogledaj komentare