Dragojević u "galeriji iskeženih"

Nije bilo lako napraviti intervju sa Srđanom Dragojevićem, iako je u početku izgledalo drukčije. Po povratku iz Berlina, gde je njegova Parada osvojila nagradu publike u kategoriji u kojoj je prikazivana, rado se odazvao našem pozivu za razgovor, da bi se potom ispostavilo da su ga neka pitanja naljutila. U takva spadaju ona koja su se ticala još sveže priče o njegovom učešću u politici, brojnih tračeva koji često prate njega i snimanja njegovih filmova, te neisplaćenih honorara od Aždahe, sukoba sa Krekom Kljakovićem... Na sva je odgovorio, na poneka ljutito, u svom stilu, na neka od njih dao je provokativne odgovore, od nekih smo iz tehničkih razloga odustali. (Intervju Dragana Jovićevića sa Srđanom Dragojevićem je preuzet iz Nin-a)

Neko je negde spomenuo da je nagrada gotovo zagarantovana kada se jedan autor iz jedne rigidne sredine bavi angažovanom temom i da je priznanje zapravo došlo od gej aktivista. Ipak, Parada se upravo publici dopala...
Taj neko je osoba čije je pisanje često diktirano lukrativnim motivima. No, da nije tako kao što ista veli, najbolje govori meni najvažnija od tri nagrade koju je Parada u Berlinu dobila – Nagrada publike. Direktor Panorame, Viland Špek rekao mi je da je ovo prvi put, za 13 godina koliko se ova nagrada dodeljuje, da je dobije film koji se uopšte dotiče gej-strejt problematike. Nije, dakle, nemačka publika toliko liberalna da apriori prihvata sve što se bavi seksualnim manjinama. Pre bi se reklo da je upravo suprotno. Mislim da se berlinskoj publici Parada dopala zapravo iz sasvim drugog razloga – njihova iskustva sa podelama su, kao i naša, i dalje živa i traumatična. Berlin je primer multikulturalnog sveta u kome oni danas žive, ujedinjeni sa brojnim, potpuno drugačijim kulturama, sa Turcima, sa bivšim Jugoslovenima i desetinama drugih nacija. I uče jedni od drugih. A to je ono što Parada, neosporno, predlaže. I to im se jako dopalo. Pogotovu što je u pitanju komedija o važnim temama. A komedije mogu na festivalima da budu osveženje jer su veoma retke.

Da li ste možda i u jednom trenutku mislili da biste od te teme, umesto komedije, radije žanrovski pozicionirali Paradu prema ozbiljnijem filmu, prema drami?
Ja Paradu doživljavam kao veoma ozbiljan film. Neke važne stvari saopštava, doduše, drugačije no što bi to činila, recimo, drama. Ali, kod Parade postoji jača emocionalna rezonanca, upravo zato što svi očekuju da se ovakva tema „tretira“ u drugom „ključu“, drugačijim sredstvima. Činjenica jeste da je komedija donekle „parija“ u filmskom svetu, da je nažalost, danas, prokazan i zanemaren žanr. A za to ima i valjanih razloga. Amerikanci su uspeli da srozaju ovaj žanr na najniže grane, čistu eksploataciju i kreveljenje. A zapravo komedija je jedan od najtežih žanrova. Prvo, moraš da budeš duhovit, što je sve ređi slučaj danas, u doba političke korektnosti, pizdunskog kukavičluka i mediokritetstva. Onda, moraš da budeš i obrazovan i da imaš ukusa. Pritom, za komediju moraš da budeš natprosečno inteligentan, dok ti je za režiju kakve „dramice“ i prosečna inteligencija potaman.

Da li je Parada afirmativan film za seksualne manjine ili nije? Ja lično mislim da je hrabar u pokušaju, ali da je isuviše karikaturalan prema tim likovima...
Sa koliko se gej osoba družite u svakodnevnom životu? Verujem – ni sa jednom! Limun, Biserka, Mirko, Radmilo, Đorđe... (likovi u filmu, prim. D. J.) – to su sve ljudi koje poznajem. Naravno, ne u celosti, svi ti moji likovi kombinovani su iz nekoliko karaktera koji žive tu, među nama. Ja sam po vokaciji realista. Da li je afirmativan ili nije? Čudno pitanje... Pa naravno da jeste! I za gej i za strejt! Ako Paradu smatrate bajkom, znači da ste pesimista. Verovatno i – mizantrop. Za mene je, rekoh, realizam. Ja verujem u moć ljudske promene i napretka.



Kada se govori o srpskoj kulturi, često se priča o lobijima. Gde ste vi u toj priči?
Borim se sam. Dobro, sa par bliskih prijatelja, sa kojima već godinama radim. I kao što vidite, opstajem. Mene su na zadnjih pet konkursa Filmskog centra Srbije na koje sam konkurisao, odbili – svih pet puta! Teza da moje kolege imaju tu žarku želju, blisku opsesiji, da me eliminišu iz srpske kinematografije, mogla bi se nazvati - paranojom nakon jednog, nakon dva odbijanja... ali baš teško nakon pet, zar ne? A sigurno je bar polovina ljudi koja se aktivno bavi filmom u Srbiji bila u tim komisijama. Komisija koja je odbila Paradu već se našla na odjavnoj špici filma, i tu će ostati, za istoriju. Na ove druge će doći red da ih na špici pomenem kada snimim te filmove koje su odbili.

Srpska kulturna scena zapala je bedu, čini se nikad goru. Vi ste sada već afirmisani umetnik i na evropskoj sceni, sa velikim uticajem. Da li nudite sebe kao rešenje problema? Da li smatrate da svojim učešćem, svojim stavovima i bavljenjem politikom možete nešto da promenite?
Pustite vi to o uticaju. U Srbiji uticaj ne počiva na nečijem kvalitetu već na poganoj sposobnosti da se bude uspešan u podmetanjima, pakostima, „bušenju“, organizovanju u neprincipijelne koalicije i u mediokritetske čopore. Uticaj imaju oni što se rukovode principom „umiljato jagnje dve sise sisa“. Iako se ta jagnjad razviju, u šta bi drugo, nego u - ovce. Vladaju oni koji manjak talenta nadoknađuju gotovo demonskom ambicijom, puni ključale zlobe prema svima koji nešto vrede. Već godinama na tim filmskim konkursima članovi komisija daju jedni drugima, „strateški“ se raspoređuju od konkursa do konkursa, i veruju da su jako pametni. E, dok ti „pametni“ uživaju u svom „idealnom“ sistemu, Srbija je za poslednjih sedam godina sa 250 bioskopa pala na – 78!!! Dok ta interesna grupa deli međusobno projekte koje, kada se snime, gleda između 1.500 i 5.000 ljudi, zatvorilo se preko 150 bioskopa. Najmanje 1.000 ljudi u prikazivačkoj delatnosti je ostalo bez posla. Publika koja je nekada obožavala domaći film oterana je iz bioskopa njihovom „niskom bisera“. I evo, uspeli su. Napravili su kinematografiju po svojoj meri. Kinematografiju bez gledalaca. Lično, mislim da postoji samo jedno rešenje - izbor komesara za film, selektora, ili kako god tu funkciju da nazovemo, nekog ko će dve ili četiri godine sam čitati scenarije i odlučivati šta valja da se snimi na konkursima, dva puta godišnje. Sa obavezom da najmanje četiri filma godišnje budu komunikativni i da mogu da vrate publiku u bioskop. Osoba koja će imati smelosti da bira i neobične, hrabre, drugačije projekte koji će ići i na velike festivale. Jer nikoga u svetu ne zanima osrednjost. Nedostatak muda i srca. Onda se, nakon te dve ili četiri godine, podvuče crta pa se veli: toliko gledalaca, toliko i toliko međunarodnih nagrada. Imam i osobe koje bi bile sjajne u tome - Srđana Karanovića i Dušana Makavejeva.

Kako bi izgledala kulturna politika u Srbiji kada biste vi bili ministar? Da li uopšte imate takvih ambicija?
Mislim da je gospodin Marković izvrstan ministar. Voleo bih da to bude i nakon ovih izbora. Ali, mora da zahteva povećanje budžeta za kulturu u iznosu od jednog promila nacionalnog dohotka, godišnje. Moramo nekako stići do dva, dva i po posto nacionalnog dohotka u godišnjem izdvajanju za kulturu.

Parada je dostigla zavidnu cifru u zaradi. Koliko će vam biti teško da snimite sledeći film? Koliko vam je zapravo uopšte teško da dođete do sredstava?
Da, Parada je prošla odlično. Svi smo dobili svoje honorare. Ali, u celoj ovoj priči najbolje je prošla – država! Pogledajte ovu jednostavnu računicu – samo od PDV-a na prodate karte, Srbija je skoro pokrila sve što je uložila u Paradu, dvadeset miliona dinara. Kada tome dodate poreze na honorare i usluge tokom snimanja, činjenicu da je država zaposlila skoro sto ljudi koji su na filmu radili – nemate bolji privredni uspeh na „mikroplanu“ od uspešnog filma. A onda se vratite na one filmove koji su dobili od države dvadeset pet, trideset miliona dinara a imali po nekoliko hiljada gledalaca... Ali, svaki sledeći projekat je kao da krećem od nule. U stvari, teže nego da radite debitantski film. Prema debitantima su svi blagonakloni. A kod nas, kada napravite uspešan film, iza ugla čeka galerija gadnih i zlobnih i iskeženih fizionomija, onih što ti se smeškaju u lice a iza leđa vele – E nećeš, vala! Umesto da ulažu više energije u svoje filmske „abortuščiće“, oni vole da ometaju bližnjeg.



Da li biste se ponovo vratili u Ameriku i probali iz početka?
Ja nisam otišao u Ameriku da bih ostvario nekakav, ne daj bože, „američki san“, već sam pristao na više nego solidnu platu od studija, u trenutku kada sam u džepu imao tri hiljade maraka i nikakvu perspektivu u zemlji, nakon snimljenih Rana. Dakle, sve ti je to, brate slatki, čista „pečalba“. Nisam otišao da napredujem u karijeri, nego iz čiste nužde. Ja ti to vidim ovako: Ako možeš da praviš filmove kakvi te zanimaju, sve je to isti k...., da se izrazim „plastično“. Naravno, shvatam ja tu malograđansku logiku da je uspeh tamo, preko „bare“, nešto posebno, mnogo veće no praviti filmove ovde, ali na te palanačke uzuse prosto ne pristajem, no mi se, štaviše, gade. Važna je suština, a ne forma. Da li snimaš u Lajkovcu ili u Eleju, može da bude važno samo budali. Film je film, ili valja ili ne.

Nekada ste bili veoma oštri prema Festu. Šta mislite o ovogodišnjem izdanju?
Ne sećam se da sam bio oštar. No, dobro... Elem, što se Festa tiče, za njega je vezano moje prvo strasno, duboko i temeljno filmsko iskustvo. Kada sam imao osam-devet godina, majka me je odvela na Fest da gledam Demone Kena Rasela, ne baš filmsko štivo za učenika drugog osnovne ali briljantan film, koji „stoji“ i dan-danas... Deluje i kad imate osam godina ali, bogami, i kada ste odrasli. Kasnije, na Festu, sećam se čekanja u redu cele noći da se gleda film o Cepelinima Song Remains the Same. Fest mi, naravno, mnogo znači, tu sam sve vreme, skoro svih četrdeset godina. Zato mi je i žao što je Fest propustio šansu da bude ozbiljan, takmičarski festival, upravo zbog te tradicije koja mu je davala prednost u odnosu na ostale. Nije našao svoje mesto pored Sarajeva, Motovuna, Pule, Sofije, Palića... Fest je ostao jedna revija filmova, ne uspevši da se profiliše. A mogao je da bude svašta, pa i internacionalno-nacionalni festival, kao Pula. Umesto toga, nacionalni festival prepustili su nekakvim bahatim osobama koje o filmu znaju malo, da bude zagrevanje pred Egzit! Dobro da nije zagrevanje pred Guču! Ja se sa takvim „nacionalnim“ festivalom ne slažem. Ako ćemo da jednom godišnje vrednujemo domaću produkciju, bolje da vratimo „Kristalne prizme“. Pa neka svi članovi priznatih umetničkih udruženja glasaju. A na Fest, hvala na pitanju, i dalje idem.

Da li ponekad razmišljate da biste ponovo mogli da snimite Anđele? Kako bi taj film danas izgledao?
To je film koji pripada mom doživljaju osamdesetih u Beogradu. Nikola Kojo, Dušan Joksimović i ja smo iz centra grada, a kasnije je zavladala ta generacija reditelja iz „blokova“. Svakako da su taj „blokerski“ pogled na svet i estetika unekoliko različiti. No, meni je žao što 1993. nisam snimio film Devedesete do koga nas je delilo manje od nedelju dana priprema, kada je počela ona ogromna inflacija i sve je otišlo dođavola. To je bio zreliji scenario od Anđela, glavni ženski junaci su iz Anđela, karakteri koje igraju Sonja Savić, Branka Katić i Vesna Trivalić imali su glavne uloge, u priči o ljubomori i preljubi... A onda je kurčevi rat ušao u sve pore naših života, nije više bilo svrhe praviti film o ljubomori i preljubi...

Da li ste se uplašili da biste možda mogli da, zbog pravljenja filma sa gej tematikom, srušite sliku o sebi kao o jednom od „najboljih gradskih frajera“?
Kad je to bilo, dragi moj, da si ti živ i zdrav. Još u prošlom veku! Sasvim sam srećan u ulozi sredovečnog čoveka sa mnogočlanom porodicom, čoveka koji ima priliku da se igra a da za to još bude i plaćen.

Kako pišete i stvarate film? Koliko unapred odmeravate priču i način na koji bi ona mogla da se realizuje?
Pa to je jedini, pravi, bezbrižan prozračan trenutak stvaranja. I igre. Pisanje scenarija. Posle je sve, nažalost, toliko prožeto mukom i odricanjem, da su trenuci uživanja mnogo ređi. Ali, ima ih. Nije da nije.

Čini mi se da u vašim filmovima glumci često dostignu svoj maksimum – Nikola Kojo je odličan, recimo, Hristina Popović briljantna... Kako radite sa glumcima?
Dosta čitajućih proba, neformalnog druženja, diskusija o liku, analiziranje ljudi „iz života“. Posle, mnogo preciznog rada na setu. Za rad sa glumcima, uopšte, treba mnogo ukusa i empatije. Tim redosledom.