Zbogom Maestro

Ali televizija je učinila da Pavaroti svojom harizmom i jedinstvenim glasom dostigne granice superstara. Prvi put u istoriji muzike, jedan album klasične muzike “The Essential Pavarotti” penje se na vrh britanske pop liste. Nezaboravno izvođenje arije “Nessun Dorma” iz Pučinijeve opere “Turandot” na svetskom fudbalskom prvenstvu u Italiji, postaje nezvanična himna ovog događaja, koja se danas zove “Pavarotijeva Nessun Dorma”. Te 1990, koje se tako dobro sećamo, prodato je 10 miliona ploča sa arijama koje su izvodila najveća tri tenora današnjice na ceremoniji zatvaranja svetskog kupa, dostižući apsolutni rekord u prodaji neke ploče sa operskom muzikom.

Već sledeće godine sledi koncert u Hyde Parku na kome Pavarotijeva harizma dolazi do najvećeg izražaja, izazivajući neviđenu katarzu u publici. U noći kad je maestro pevao, londonsko nebo se otvorilo, ali niko od 150.000 ljudi, iako mokrih do gole kože, nije napustio to sveto mesto. Naprotiv, zvuk njegovog glasa poneo je masu takvim intenzitetom, da se klicanje, kako kažu, culo i van granica Londona.

No, Pavaroti je i pre ovog spektakla u Hyde Parku već mnogo puta izazvao oduševljenje kod publike. Iz priča znamo kakvu je sreću Beograd imao 1962. našavši se u društvu metropola koje su imale sluha i intuicije da ugoste mladog talentovanog operskog pevača, pred kojim se smešila sjajna budućnost.

Fenomen zvani Pavaroti rođen je još daleke 1966, kad je sa tada proslavljenom Džoan Saterlend pevao glavnu rolu u operi Gaetana Donicetija “Kći puka” u londonskom “Covent Garden-u”, kojom prilikom je sa lakoćom izveo uzastopnih devet visokih C tonova u jednoj ariji, toliko teškoj za pevanje, da se upravo iz tog razloga ova opera svrstava u jednu od najređ izvođenih uopšte. Ovom rolom Pavaroti je sebi obezbedio svetsku slavu i epitet “Kralja visokog C” izvodeći ariju Tonija sa takvim bravadom i elanom da je Covent Garden podigao na noge. Priča dobija svoju reprizu u njujorškoj “Metropoliten” operi, gde ga frenetični aplauz publike izvodi 17 puta na scenu.

Nastup sa kolegama, proslavljenim tenorima Plasidom Domingom i Hoseom Karerasom osamdesetih godina, bila je prekretnica u karijeri i početak svetskih turneja u promovisanju lepote operske muzike. Poprimivši oblike institucije, “Tri tenora” dovode operu u parkove i stadione, izazivajući i najtvrdokornijim nevernicima žmarce po telu. Milioni obožavaju Pavarotija, njegov gotovo detinjast šarm i ekstrovertna ličnost postaju sinonim za vrstu umetnosti sa kojom mnogi nisu prethodno imali ni najmanjeg dodira. Interesovanje za poznate operske arije raste vrtoglavom brzinom i dobija planetarne razmere.

Deceniju kasnije slede projekti sa zvezdama pop muzike i humanitarni koncerti a Pavarotijev lirski tenor sa sjajnom fleksibilnošću nastavlja da osvaja svet. Plasido Domingo izjavljuje da se oduvek divio Lučanovom bogom-danom glasu i onoj sasvim posebnoj boji, koja suvereno dominira od najnižih do najviših tonova tenorskog dijapazona, kao što je to slučaj sa ulogom Rikarda u Verdijevom “Balu pod maskama”. Britanski tenor Rasel Votson oduševljeno navodi da je Pavaroti bio prava pokretačka mašina na koncertu u Italiji i dodaje da je to glas koji poseduje neverovatnu snagu i kontrolu i koji je dovoljno čuti jednom i zapamtiti ga za ceo život.

Tokom karijere, uprkos neprestanim nastupima i zahtevnim ulogama, njegov glas ostaje u odličnoj kondiciji do poznih srednjih godina. Pored neumornog rada na popularizaciji operske muzike, Pavaroti izvodi, snima i objavljuje albume sa popularnim italijanskim pesmama, pružajući nesumljiv užitak milionima u slušanju njegovog gracioznog belcanta, sa onim prepoznatljivim italijanskim zvukom, da bi vas odjednom iznenadio erupcijom vokalne ekspresivnosti, dovodeći opersko pevanje do savršenstva.

Jeste izgubio veliku životnu bitku, ali osvojivši za života titulu maga operske scene, Pavaroti ostaje neprikosnoveni kralj za sva vremena, i za nas kojima je godinama pružao ogroman užitak svojim pevanjem, i za one koje tek čeka veliko zadovoljstvo u slušanju najlepšeg belcanta na planeti.