Dijalog Srbina i Nemca na Dunavu

Ne znam da li su Stefan Barth i Nenad Novak Stefanović znali koliko će njihov poduhvat biti važan i šta će sve otkriti tragajući za srpsko-nemačkim vezama u prošlosti. Tek, knjiga „Dijalog Srbina i Nemca na Dunavu“ (Medijska knjižara „Krug“, Beograd, 2013) je retko uzbudljivo i za ovu sluđenu zemlju važno štivo. Kad čitate minimalno jednu knjigu nedeljno, pišete o knjigama, onda nije lako da vas knjiga zadrži uza se od prve do poslednje stranice. Iako dijalog Srbina i Nemca počinje gotovo anegdotski Nenadovim insistiranjem na čašici prave domaće rakije na tašte i Stefanovom nevericom da rakija može biti lek, u šta i sama zdravo sumnjam, dva prijatelja će pretresti brojna, ponekad i vrlo bolna, pitanja koja su u krajnjoj konsekvenci osnovni razlog prepreka koje Nemačka Srbiji postavlja na putu ka Evropskoj uniji. Dakle, Srbin i Nemac tragaju za razlozima bliskosti i omraza, raspetljavaju zamršene priče i predrasude, a pre svega slušaju jedan drugog. To da čujete drugog, razumete njegove žudnje i razloge je najvažniji benefit koji nam stiže sa ovom knjigom.

Pre svega, tabu govora o najvećoj nacionalnoj manjini u Kraljevini Jugoslaviji – našim Švabama se najduže zadržao na prostoru bivše Jugoslavije. Pre tog tabua razotkriveni su i Goli otok i obračuni unutar KPJ i do detalja proganjanje retkih intelektualaca koji su imali hrabrosti da misle vlastitom glavom i stigme nad LGBT populacijom. Nisu Srbi izuzetak u tome. Hrvati su prilježnije delali na detabuizanju sudbine Podunavskih Nemaca, ali i tamo je knjiga spala na dva slova na Institut za noviju povjest i njegov odjel za poraćje i dr Vladimira Gajgera. Ono što nije uradila država Srbija, uradili su ovde nezavisni intelektualci. Interesantno je da su se na govor o „omraženim“ Švabama odlučivali nezavisno. Veze među intelektualcima/intelektualkama koji se bave sudbinom Podunavskih Nemaca uspostavljene su kasnije kad se već svako od njih dvadesetak izjasnio vlastitim delom. I putevi kojima su došli do teme bili su sasvim različiti. Zato je valjda literarna produkcija sa podunavsko-švapskom tematikom u Srbiji tako raznolika, bogata i osebujna.

Nenad Novak Stefanović je knjigom „Jedan svet na Dunavu“, prvoj u trilogiji („Zemlja u koferu“ i „Doktor sluša sving“) otvorio temu. Javnost je pokazala veliko interesovanje. Promocije ove knjige su bile hepeninzi u vojvođanskim gradovima. Na nekim od tih promocija žrtve i dželati su se našli zajedno u sali. I posle šezdeset godina atmosfera je bila napeta.

„Sporedna ulica“ Dragog Bugarčića je veliki roman o savesti i odgovornosti pisca. Zreo roman sjajnog romanopisca, najvećeg eksperimentatora u savremenoj literaturi u Srbiji, slojevit tekst. Pokazalo se koliko su istinite piščeve slutnje o tome da onaj ko se prihvati prokažene teme i sam postaje prokažen. Možda je odnos prema „Sporednoj ulici“ najbolji pokazatelj snage mračnih sila koje su likvidirale nevine ljude, zatirale govor o tome i koje su i dalje moćne i vedre i mrače u našim životima.

„Netrpeljivost“ Nemanje Rotara je svedočanstvo da tek unuci mogu da izađu iz začaranog kruga međusobnog okrivljavanja, prebacivanja krivice u tuđu avliju. Identifikacija unuka sa mladićem iz generacije vlastitog dede suočila nas je sa večnom mukom mladih inteligentnih ljudi sa ovih prostora koji perspektivu vide samo u begu iz vlastite zemlje. Možda baš zato što se nismo na vreme suočili sa samima sobom naša agonija i traje toliko dugo.

Uzbudljive romane napisali su i Tomislav Ketig „Rakova djeca“ i „Duga senka svitanja“, Igor Marojević „Šnit“ i „Majčina ruka“, Živan Ištvanić „Crni baron“, a drama Uglješe Šajtinca „Banat“ se već nekoliko godina igra u prestižnom Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Iz ženske perspektive nastale su „Dunavske Švabice I i II“, „Švapčići iz poslednjeg transporta“.

Dijalog Srbina Nenada Novaka Stefanovića i Nemca, našeg Švabe, Futožanina, Stefana Bartha („Dečak iz komšiluka“) je bio moguć upravo zahvaljujući svim ovim knjigama. Knjige su bile svedočanstvo da smo počeli da se suočavamo sa patnjom dojučerašnjih komšija, da smo bili spremni da čujemo njihove životne priče, argumente i želje. Knjige su zaloga poverenja.

Nenad i Stefan su pronašli mnogo ljudi koji povezuju Nemce i Srbe. Među najvećim nemačkim piscima postoje i oni koji su govorili srpski jezik, pisali na srpskom i prevodili sa srpskog. Period romantizma u Nemačkoj obeležava i upoznavanje srpskih narodnih pesama. Vuk i Dositej su nemački đaci, braća Grim i Gete znaju srpski. Pre Vuka srpske narodne pesme zabeležio je jedan Nemac. Erlangenski rukopis je jedan od najznačajnijih spisa za kulturu Srba, iako ga je SANU skrajnula. Valjda im nezgodno da priznaju da je jedan Nemac prvi sačuvao naše nacionalno blago, a upravo zahvaljujući njemu imamo u izvornom obliku ranije verzije pesama koje je sto godina kasnije zabeležio Vuk Stefanović Karadžić. I gle čuda, taj rukopis se čuva u Univerzitetskoj biblioteci grada Erlangena u kojem živi baš Stefan Barth.

Nenad i Stefan nisu bežali od bolnih pitanja. Sudbina Jevreja početkom Drugog svetskog rata, odgovornost Nemaca i srpskih kvislinga za činjenicu da je prva evropska teritorija „judenfraj“ bila baš Srbija je pomno pretresana. Iz argumentacije koju su obojica prikupili i strasti sa kojom iznose tu argumentaciju oseća se koliko su to još žive i bolne teme. Ali, njih dvojica ih nisu zaobišli, a nisu ni ostali samo na utvrđivanju činjenica o zločinima i zločincima. Za njih su važni ljudi od kojih je uvek iznova moguće započeti prijateljski odnos. Upravo stoga ovaj dijalog posvetili su dvojici mladića koji su glavom platili svoje uverenje da je ljudska dužnost zaštiti druge od zla u sebi i svojima –Jozefu Šulcu i Srđanu Aleksiću. Jozef Šulc je odbio da puca u nenaoružane srpske seljake-taoce u Smederevskoj Palanci i pridružio im se u kolu smrti. Srđan Aleksić se 1993. na pijaci u Trebinju usprotivio vojnoj patroli koja je maltretirala mladića-prodavca sa muslimanskim imenom. Pretukli su ga nasmrt. Mladić koga je zaštitio svojim životom je preživeo. To su junaci Nenada i Stefana.

Eto, dođosmo i do toga da Srbe najbolje mogu razumeti naše Švabe, iako su to isti oni koje smo bešćutno oterali, opljačkali njihovu imovinu i uzeli im sva ljudska prava po zakonima tada važeće kolektivne krivice. Kolektivna krivica je danas samo loš primer odsustva ljudskih prava, naše Švabe su izgradile svoje živote daleko od balkanske vetrometine, ali neki još među nožnim prstima osećaju toplu i meku vojvođansku prašinu. A gde bi nam bio kraj da su ostali među nama. Sa radnim elanom, organizovanošću, ličnom disciplinom prodrmali bi našu tromost i neorganizovanost. Još nije kasno da se izvinimo našim komšijama, podignemo spomen obeležja na mestima stradanja Podunavskih Švaba. Oni su naša jedina ulaznica za Evropsku uniju.