Chinawoman: Intimna tranzicija od mp3-a do LP-a

U vremenu duhovne anoreksije, restriktivnom dobu čija je stvarnost postala poligon za samodokazivanje, kontrolu i prekorevanje nije lako osmeliti se i sa svojom nutrinom stati pred druge, rizikovati i iznova osvajati prostore slobode. Mišel Gurevič je i ovaj put, po upustvima svog anahronog, romantičnog kuvara uspela da sastavi jelovnik sa koga svako gladan razmene bez zadrške može da izabare porciju za sebe koju će da podeli sa drugim.

Kišni ambijent i aprilski bluz poslužili su kao udoban set za pažljivo preslušavanje novog albuma Chinawoman Let's Party In Style (2014) koji je izašao krajem februara ove godine. Promocija je održana preko plave društvene mreže, bez pompe, dosledno i u stilu Mišel Gurevič, a prateći genezu ovog hipnotično-refleksivnog zvuka može se reći da je poslednji album samo potvrda kvaliteta i kontinuiteta, prepoznatljivih muzičkih tema i motiva, duhovitosti i (auto)ironije.

Chinawoman je projekat koji je nastao davne 2005. na ondašnjem Myspace-u kao lo-fi eksperiment direktno iz spavaće sobe ove harizmatične žene, a njen osobeni muzički stil predstavlja svojevrsnu sintezu ruskih balada, mračnih šansona, kabarea, melodija koje su začinjene elektronskim bitovima i sinti semplovima, a kroz koje nas ubedljivo vodi njen zavodljiv, androgini, pospani glas. Iako svoj pseudonim MIšel objašnjava kao posledicu čestih zabuna kanadskih sugrađana da je poreklom iz Azije, svi oni koji se kreću prostorima popularne kulture mogu da prepoznaju jasnu referencu na muzičku avangardu osamdesetih ali i njenu nameru da se lucidno pozicionira u odnosu na zapadnu svakodnevnicu, dodeljujući sebi jedno egzotičnije i mističnije uporište.

Chinawoman je rođena u Torontu kao dete ruskih emigranata, lenjingradskog inženjera i kirovske balerine koji su preko Italije i Francuske doputovali u Kanadu. Činjenice da je igrala balet, svirala trubu i slušala ploče svojih roditelja mnogima mogu da se učine kao stereotipna uvertira za njeno profesionalno opredeljenje, međutim, kako život ne počiva nužno na kontinuitetu, pre nego što se osmelila da participira u muzičkom svetu MIšel se dugi niz godina aktivno bavila filmom kao montažer i reditelj. Tek kada je iskustveno uvidela da su pravila filmske industrije suviše komplesna za ono što je imala da isporuči okrenula se muzici, pronalazeći sredstva koja su joj omogućila da na jednostavniji i neposredniji način ispolji svoju individualnost.

Prvim albumom, Party Girl (2007), Mišel je najavila stil i pravac u kom želi da se kreće i istražuje, a spot za istoimenu pesmu je na estetski i ideološki način odredio ono što će se nadalje prepoznavati kao poetika Chinawoman, a sa ove distance može se slobodno reći i da je anticipirao ono što je zadesilo u godinama koje slede. Redudantni, crno-beli video u kome devojka, očigledno poznata ličnost (koju glumi Mišel) silazi niz stepenice sa svojim partnerom, zagledana u obećanja koja se kriju iza bliceva fotoreportera definitivno pretstavlja ironičnu mimikriju isprazne slike glamura koju slava sa sobom nosi. Podsmevajući se toj mediskoj kakofoniji koja često produbljuje jaz između unutrašnjeg i spoljašnjeg doživljaja seba, gde medijska slika u velikoj meri pojedinca vodi u komfor samoizolacije, Mišel Gurevič već prvim albumom pravi vrtoglavi obrt izmeštajući nas direktno na mesto intimnog, unutrašnjeg, privatnog. Party Girl je imao jednu jaku kinestetičnu notu koja se prepoznaje kako u njenoj svedenoj melodramatičnoj interpretaciji tekstova pesama, tako i u atmosferi, odnosno samoj muzičkoj boji, a ta filmska zavodljivost će nastaviti da prati i upotpunjava ovaj zvuk. U rešenosti da osvetli čitav jedan crno-beli svet, Mišel kroz osam pesama, koliko ih se našlo na prvom albumu, pretresa čitav spisak tema koje, na prvi pogled, nisu zaobišli ni drugi umetnici, ali ono što njenu muzičku interpretaciju čini autentičnom svakako je beskompromisan, ogoljeni lirski sentiment koji se ne stidi sebe, a koji joj je omogućio da na iskren i osoben način progovori o zabavama, strahu, poricanju, nesigurnostima, kompromisima u vezi, tajnama, prijateljstvu, autodestruktivnosti, sopstvenoj seksualnosti. Oslanjajući se samo na sebe i svoju biografiju, uz pomoć klavijature, gitare i kompjutera Chinawoman trijumfuje kao muzički autodidakt, multiinstrumentalni kantautor i žena bez kalkulacija.

Ako je Party Girl ostavio utisak sanjive neizdiferenciranosti, sa albumom Show Me The Face (2010) zvuk postaje jasniji, ubedljiviji i raznovrsniji zahvaljujući pojačanju koje Mišel dovodi u bend. Sa gitaristom Paskalom Paketom, perkusionistom i bubnjarem Samom Ćinom i čovekom zaduženim za efekte i finalni miks većine pesama, poznatim belgijskim bluz muzičarem Rolandom Van Kampenhautom povećava se broj stanova u kojima nastaju sjajne gitarske solaže, konkretniji ritam i čvršća struktura u pesmama. Mišel je zrelija i odlučnija u poruci i nameri, a iako se tematski pesme i dalje kreću po istim aršinima, stiče se utisak da sada tačno zna šta želi, sa kim i gde. Ovaj album definitivno izmešta lice Chinawoman iz anonimnosti kanadskih soba pod klupska svetla jugoistočne Evrope, postajući na taj način međunarodno relevantan muzički entitet. Ljudi su počeli da se interesuju za poreklo ovog sastava, a njen stil pevanja i energiju pokušali su da definišu, poredeći je sa Leonardom Koenom, Niko kao i velikom ruskom zvezdom, mecosopranom, Alom Pugačevom. Mišel Gurevič je zanemela nad činjenicom da je svoju najveću bazu fanova stekla upravo blizu zemlje svog porekla, a to ju je nateralo da nakon evropske turneje spakuje kofere i preseli se u Berlin.

Prvi glas koji nam je Chinawomen uputila nakon izmeštanja u grad koji svi često nazivamo avangardnom umetničkom Mekom Evrope, našao se u singlu Vocation From Love koji će se sa razlogom kasnije pojaviti na prvom mestu sledećeg albuma. Akumulirano iskustvo života u Berlinu u ovoj pesmi se manifestovalo kao dekadentno i iscrpljujuće traganje za mestom i smislom, a poruka u boci koju Mišel šalje samoj sebi sa pitanjima ko sam ja, šta radim ovde upućuje na svojevrsni obračun sa sobom i svođenje računa. Devojka iz spota Party Girl pojavila se u jednom novom izdanju, malo zrelija i umornija. Let's Part in Style dolazi kao potreba da se simbolički upotpuni i hronološki zaokruži jedan kreativni period. Pored Vana Rolanda i Sama Ćina koji su se definisali kao baza benda, na poslednjem albumu pojavljuju se i novi članovi, Diego Feri na gitari i Piter Jansen u miksu, kao i sjajan gostujući glas Andri Tremblea u pesmi Nothing to talk about, koji u stilu proznih monologa Lea Ferea ispoveda priču o prolaznosti i neminovnostima. I sa ovim albumom Chinawoman pomera granice intimnog traganja, a gastroskopskim zahvatom ulazi čak dublje u sopstveni mrak u potrazi za ličnim prostorom i svežim unutrašnjim ritmom. Izvesnosti itekako prijaju sluhu, a i na ovom se albumu susrećemo sa poznatim post-pank minimalizmom i mračnim splinom svakodnevnice. Stiče se utisak da se Chinawoman odlučila za neku vrstu regresije u pokušaju da napravi pokret koji će sintetisati sve što je do sada uradila, a kako je sama priznala, ovaj album je priča o smeni sezona, istovremenoj žalosti i sreći zbog završetka stvari. O kakvom se završetku i novom početku radi ostaje da vidimo.