Veče moderne klasike u Rexu

Nemački kompozitor i pijanista Hauschka (srp. Huška, pravo ime Volker Bertelmann) nastupio je sinoć u Rexu, dakle na istom mestu gde se prvi put predstavio beogradskoj publici pre tačno pet godina. Za to vreme mnogo toga se promenilo u njegovoj karijeri – potpisao je ugovor sa uglednom indie etiketom Fat Cat (što automatski podrazumeva recenzije na svim relevantnim muzičkim sajtovima), a kako sam kaže, te 2005. je svirao prosečno 20 koncerata godišnje, dok ih je sad bar pet puta više. Nema sumnje da je kombinacija te velike medijske pažnje i jeftine karte (150 din) rezultirala više nego solidno popunjenim Rexom (oko 200 ljudi).

Ako nikada niste slušali Hauschku, njegova muzika bi mogla da se opiše kao mešavina neo-klasike i eksperimentalnog klavira. Upravo je taj preparirani klavir zvuk osnovna karakteristika Hauschke – naime, na njegovim klavirskim žicama se sve vreme nalaze lančići, daire, zvonca, selotejp, drveni štapići i slična pomagala, koji zvuku klavira daju arhaičnu, lo-fi i pomalo avangardnu notu (što je verovatno jedan od razloga zašto ćemo koncerte ovakvog tipa pre gledati u Rexu nego na Kolarcu). Jedan od pionira pomenute tehnike je bio i slavni John Cage.

Program sinoćnjeg koncerta je bio sastavljen uglavnom od kompozicija sa Hauschkina dva poslednja albuma - “Ferndorf” iz 2008. i aktuelnog “Foreign Landscapes” objavljenog pre par meseci. Pratio ga je lokalni gudački kvintet sastavljen od tri devojke i dva momka, studenata beogradske Muzičke akademije. Kako je i sam Hauschka rekao, ekonomski je mnogo izvodljivije da sam dođe u grad u kom svira, jedan dan pre koncerta i uvežba kompozicije sa lokalnim muzičarima, nego da njih šestoro putuju po svetu. S obzirom na to da sarađuje sa školovanim muzičarima i s obzirom da je njegova kompletna muzika zapisana notama, jasno je koliko smisla ima ta njegova odluka.

Ne znam kako je bilo u drugim gradovima, ali sinoćnja saradnja sa beogradskim muzičarima je funkcionisala skoro pa savršeno. Gotovo sve kompozicije su zvučale verno originalnim verzijama i, osim u slučaju ako ste hard core Hauschka fan, teško da biste mogli primetiti veću razliku između muziciranja sinoćnjeg kvinteta i gudača koji su mu svirali na pločama. Koncert je počeo predivnom temom “Alexanderplatz” koja otvara njegov aktuelni album, a ukoliko niste bili sinoć u Rexu, verujte mi da je ona zvučala, skoro pa isto, kao u ovom klipu:



Sa nove ploče smo još čuli razigranu “Children”, filmsku “Madeira” (u kojoj se ipak malo osetio nedostatak duvača), kao i “Union Square” u kojoj smo slušali samo kvintet, bez Hauschke, kako sa lakoćom izvodi njegovu muziku. Pesme sa ploče “Ferndorf” (inače ime sela u Nemačkoj odakle potiče Bertelmann) su možda zvučale još bolje nego one sa novog albuma, verovatno iz razloga što su njihovi aranžmani za nijansu jednostavniji. Slušajući njegov repetativni klavir i melodične gudače, ispred očiju su vam prolazile slike bajkovitog nemačkog sela pod snegom u kom je život tako nevin, naivan i iskren.

Poslednja kompoziciju pre bisa, Hauschka je odsvirao sam i najavio je da će se ona naći na novom albumu koji izlazi u proleće i koji će predstavljati njegovo viđenje plesne muzike. Tokom izvođenja te teme, on je vadio iz klavira sva ona pomenuta pomagala (jedan po jedan), nakon čega smo na par minuta čuli onaj klasičan, prirodan zvuk koncertnog klavira - ali ne zadugo. Naime, Hauschka je u jednom momentu je iz kese u klavir izručio gomilu šarenih ping-pong loptica koje su pod svakim jačim pritiskom na dirke poskakivale, simbolično dočaravajući plesnu atmosferu. Usledio je bis sa dve kompozicije, uz Volkerovo izvinjenje što ih neće biti više jer je to sve što je uvežbao sa lokalnim kvintetom. No, nakon više od devedeset minuta muzike, teško da je to ikom zametalo.

Divno je videti u Beogradu muzičara koji se nalazi na vrhuncu karijere, o kom muzički mediji od Aljaske do Australije ne bruje bez razloga. To se ovde dešava tako retko. Sinoć smo dobili odličan uvid kako danas zvuči moderna klasična muzika, a koncert je “nahranio” različite apetite – bio je dovoljno ozbiljan da zadovolji ljude čije notno znanje seže mnogo dalje od časova muzičkog iz osnovne škole, izuzetna melodičnost je razgalila sve koji vole pop, ali i dovoljno eksperimentalan kako bi bili “namireni” poklonici avangarde. Ukratko – pravi koncert, u pravo vreme, za sve ukuse!

Poseban aplauz zaslužuje inicijativa za savremenu muziku Chinch, koja je dovela ovo aktuelno ime, i to za tričavih 150 dinara. Hauschka je nastupio u okviru programa “Post-piano: kad klaviri pucaju”, a sledeće srede (15.12) na istom mestu, pod istim sloganom, sviraće još jedan nemački pijanista i kompozitor - Reihhold Friedl.