Džez je sloboda

Dobro veče. Svako ima neku svoju definiciju slobode, ali kada neko kaže ’džez je sloboda’, i ako to kaže Duško Gojković, moramo da mu verujemo jer je on svirajući džez osvojio i sopstvenu slobodu i ceo svet. Naš najpoznatiji svetski muzičar ovih dana je u Srbiji, večeras svira u Novom Sadu, sutra u Pančevu, u ponedeljak u Beogradu, a još jedan razlog za razgovor sa njim je i biografija, koja je upravo izašla u Beogradu, 12-13 godina pošto je napisana i izdata u Nemačkoj. Duško Gojković je večeras u Poligrafu. Dobro veče i dobro nam došli.

Gojković: Dobro veče.

B92: Dakle, niz povoda da pričamo, ali ja bih da krenemo od ove knjige, koja je zaista dragocena, izdao je Nemački institut za džez. Vidim da je u predgovoru čak iz Ministarstva kulture jedan od ljudi pisao o Vama. Ono što je zanimljivo kada se čita ova knjiga, ona je prepuna legendi, legendarnih ličnosti koje mi ovde znamo, neke smo videli u Beogradu, ali većinu nismo, ali i nekih priča o Vama, koje su sada već postale legendarne. Koliko je legenda, a koliko se zaista sve to izdogađalo onako kako ste napisali, da ste ’55. godine otišli iz zemlje tako što ste stavili u trubu pet dolara, to je sve što ste imali, a pre toga ste službenika sa onog viznog odeljenja ubedili da ćete njegovoj ženi doneti najlon čarape i kafu, i tako ste izašli? Da li je to sve zaista baš tako bilo kako legenda kaže?

Gojković: Jeste. Ovaj čovek koji je pisao, to je jedan novinar koji je napisao tu knjigu, to nije autobiografija, to je biografija. I on je dolazio kod mene kući nedeljama u Minhenu, mi smo pričali, on je pitao neke stvari. On je prvo hteo da napravi jedan članak za džez časopis, i onda kada je video da su tolike priče, anegdote, to je 60 godina priča, on je rekao: „Ja ću da napišem knjigu o tome.“ I sad, on mi je postavio pitanje, i kad neku reč kaže, i ja se setim nečega, jer ne mogu da se setim svega. I kada razgovaramo o nečemu, recimo ovaj naslov knjige, pričali smo o Beogradu, kad sam ja ovde bio, pa počeo, pre nego što sam došao tamo. U ono vreme, to je pre vaše generacije bilo, to su bila druga vremena. Za muzičare, za džez muzičare je bilo vrlo teško i opasno u stvari da se svira džez, i onda sam ja hteo da izađem u Nemačku i da slušam neke bendove, pa sam dolazio 100 puta tamo na šalter, i nisu mi dali vizu. U mojoj porodici su bili - moj otac četnički vojvoda, moj brat u zatvoru, politički krivac itd. Tako da, na kraju je bio taj dečko koji je radio tamo, rekao sam mu: „Slušaj, idem na dve nedelje, ja sam student, imam odmor sad preko leta, hoću da čujem bend jedan.“ I vidim da me stalno odbijaju. Rekao sam: „Slušaj, kad dođem tamo, kupiću kafu i najlon čarape za tvoju ženu“, tako da je to prošlo, on je mene pustio, i onda sam ja otišao tamo.

B92: A zbog čega ste zaista otišli iz zemlje? Rekli ste da Vaša porodica ima tu antikomunističku prošlost.

Gojković: Jeste, mi smo bili na crnoj listi.

B92: Isto tako i džez nije baš bio omiljena muzika

Gojković: Skoro da je zabranjeno bilo. Bilo je opasno da kažeš da sviraš džez u ono vreme, pre ’48-’49, kad se otvorila zemlja, kad smo mi kao bili malo na zapadnoj strani, pa smo onda imali slobodu da sviramo džez. Onda je on mene pitao: „Šta je za vas bio onda džez?“ Ne samo u Jugoslaviji nego u svim istočnim zemljama bilo je teško da kažeš da sviraš džez, kapitalistička muzika. Rek’o: „Za nas je da sviramo džez bila jedna vrsta slobode.“ Meni nije mogao onaj komesar iz ulice da kaže kako ću ja da improviziram na trubi. To je jedina stvar gde sam ja mogao da odlučim šta ću ja da sviram, to je za nas bila sloboda.

B92: Gde ste mogli da svirate u to vreme, u vreme kada ste Vi upravo počinjali, otkrili trubu i počeli da svirate?

Gojković: Ja sam bio u Drugoj muškoj gimnaziji, i mi đaci smo imali bend koji je svirao u kulturnom društvu, na igrankama u školama. Onda smo išli u podrume tamo kod mog prijatelja koji je svirao klavir, pa smo stavili madrace na prozor da onaj komesar iz ulice ne čuje da mi sviramo neku muziku koja nije „Druže Tito, ljubičice bela“. Tako smo u ono vreme u podrumima probali i svirali za nas, a to je skoro bilo opasno da se radi.

B92: I Glas Amerike je bio jedna od stanica koja se slušala

Gojković: Onda smo slušali preko radija, naravno, slušala je cela ona beogradska generacija naša. Preko radija čujemo džez, i onda vidimo: „E, to je ono što mi hoćemo da sviramo.“ Ali, naravno, ovde niti ima nota, niti aranžmana, ništa, mi smo sve onako na uvo.

B92: I onda je čak i vrlo logično zašto ste ’55. otišli i deset godina se niste vraćali u Beograd.

Gojković: Da, jeste.

B92: Kada se čita Vaša biografija, onda se nekako stiče utisak da ste Vi bili pravi čovek na pravom mestu u pravo vreme. Naime, prosto je meni bar bilo neverovatno da ste po samom dolasku u Nemačku, a tamo ste otišli, vrlo brzo svirali sa Dizi Gilespijem, pa sa Četom Bejkerom, pa ste za godinu dana upoznali Majlsa Dejvisa. Da li je to pitanje sreće ili su prepoznali Vaš talenat odmah?

Gojković: To je bilo vreme kad su Amerikanci, džez filharmonik, dolazili u Evropu. I svi ti svetski starovi posle koncerta dođu u džez klub, gde smo mi imali sešn do četiri-pet ujutru, imali smo prilike sa tim ljudima da sviramo. Ja sam upoznao, i pre nego što sam išao u Ameriku, Gilespija i puno njih drugih. To je za nas bila velika stvar da svetski majstori dođu i sviraju džem sešn sa nama.

B92: Ali, kakav je to bio osećaj? Recimo, godinu dana ranije ste ih slušali tajno na Glasu Amerike, a onda Dizi Gilespi sedi s Vama i svira.

Gojković: Vudi Herman, Dizi Gilespi, to su svetski, to je ’dream’, a onda posle godinu dana ja sa njima pričam i sviram, sa njima razgovaram, to je bila druga planeta stvarno. Ja mislim da sam imao sreće, to je ta generacija, da budem u pravo vreme na pravom mestu.

B92: Vi ste nekoliko godina na početku bili u Nemačkoj i svirali po klubovima.

Gojković: Jeste, ja i Branko Pejaković, i par nas koji smo otišli, i Bob Guteša. Prvo što smo svirali je džem sešn po klubovima, a onda smo imali prilike da sviramo u onim američkim klubovima. To je američka teritorija bila u ono vreme u Frankfurtu, pa smo u njihovim klubovima svirali, u stvari smo zaradili toliko da možemo da platimo kiriju. Čim završimo kod njih, onda mi u džez... pa do četiri ujutru svirke.

B92: Majls Dejvis je taj koji Vas je pozvao da dođete u Njujork, niste baš odmah krenuli, ali ste, kad ste otišli, prvo njega našli.

Gojković: Interesantno je bilo. Posle koncerta jednog došao je u klub gde sam ja svirao, došao je da svira sa nama. Ja sam pozeleneo, možeš da misliš, dolazi majstor, moj ideal. I nagovori ga šef kluba da dođe, on je uzeo trubu i svirao sa mnom. I onda smo seli za sto, i kaže: „Kad ćeš da dođeš ti u Njujork?“ „Ja, Balkaneze iz Beograda da dolazim? Ko mene zna u Njujorku? Pet hiljada trubača, svi sviraju odlično.“ On mi napiše svoj telefon, kaže: „Kad dođeš u Njujork pozovi mene, za početak ti je dosta.“

B92: Je l’ to zaista tako bilo?

Gojković: Jeste, pomogao mi je, ja sam posle godinu-dve dana bio. U Njuport kad sam išao, mi smo par meseci u Njujorku probali, i odem u klub da ga čujem. Ja sam mislio da je on zaboravio to posle dva sata da je neki trubač iz Minhena, međutim, on se setio i stvarno mi je pomogao. Ja sam se s njim puno puta video, i slušao ga, i pričao s njim, bio je dobar prema meni.

B92: Ja sam sigurna da svi ljudi koji vole ne samo džez nego muziku uopšte će progutati ovu Vašu knjigu, zato što je puna tako nekih autentičnih ličnosti, koje svi znamo, legendarnih. I neverovatno je čitati sve to, između ostalog da je Sten Gec Vama dao preporuku za Berkli.

Gojković: Da.

B92: Kako se to desilo?

Gojković: Ja sam juče pročitao ovu knjigu ponovo...

B92: Jeste li Vi srećan čovek, u stvari?

Gojković: ... i meni je bilo kao da čitam za nekog drugog. Toliko ima anegdota i tolikih priča, kao da je to neko doživeo, kao da čitaš Hari Potera. Dobio sam mogućnost da idem da studiram u Berkliju, to je bio moj san. Dobio sam pismo i pokažem, a slučajno je bilo da je tu bio Oskar Petiford i Sten Gec, i rek’o: „Šta vi mislite? Ja bih, naravno, voleo da idem, ali šta mislite? Treba mi preporuka i nešto.“ I Sten Gec uzme onaj jelovnik i kaže: „Ja mislim da Duško treba da ode“, ... kaže: „I ja mislim“, i Oskar Petiford, oni potpišu, i ja to pošaljem tamo i dobijem stipendiju. Mislim, za mene je to bila velika stvar.

B92: Jeste, ali je prosto neverovatno i možda današnjim muzičarima neobično da ste Vi zarad Berklija i zarad studiranja odbili da svirate sa Kaunt Bejzijem i Djukom Elingtonom. Da li je to bila dobra odluka? I u kom smislu je to bila... Očigledno je dobra, pošto Vam je karijera dalje bila OK.

Gojković: Bilo je vrlo teško. Mi smo o tim bendovima i ljudima slušali i sanjali, to su za nas bili svetski starovi, koje možeš da gledaš samo u filmu holivudskom. I kad sam imao prilike da odem tamo, to je za jednog džez muzičara koji iz Evrope dolazi... Mislim, u Americi imaš fantastičnih stvari, i da dođe neko iz Evrope, sa Balkana pogotovo, pa da uđeš u taj krug unutra i da te prime, nije jednostavno.

B92: Šta je ono što je Vas do te mere preporučivalo? Da li možda nekakav drugačiji zvuk trube u to vreme, da li nekakav entuzijazam čoveka koji želi da osvoji svet, osvoji džez, ili šta?

Gojković: Nije, nije to bilo. Ja nisam o sebi mislio nešto naročito.

B92: Ali, bili ste ambiciozni.

Gojković: Ali, ti ljudi s kojima sam svirao u Bostonu, kad sam studirao, svake nedelje je dolazio drugi bend iz Njujorka, i Sten Gec, i Dekster Gordon, i Klark Teri itd, i onda smo nedeljom po podne mogli s njima malo da sviramo. I oni su mene čuli da sviram, i onda Sten Gec, na primer, kaže: „Kad ćeš da dođeš u Njujork?“ Rek’o: „Gde ću ja? Ko mene zna u Njujorku? Znaš šta? Ima toliko dobrih muzičara u Americi. Ko će nekog belog svirača iz Beograda u Njujorku da... Nema šanse.“ On se naljutio jednostavno, kaže: „Znaš šta? U Americi niko nije Amerikanac, svi su odnekle došli. Moji su roditelji Jevreji iz Poljske, oni su došli iz Rusije, oni iz Nemačke, oni iz Francuske. Ako si dobar svirač, ima mesta, a ako nisi, posle dva dana ionako si otpao. Ja mislim da treba da dođeš.“ Mi imamo komplekse prema toj sceni, mi iz Evrope, Amerikanci su bolji, a mi nismo toliko. Ako je crno, onda je još bolje. Međutim, trebalo mi je oko godinu dana da se oslobodim tih kompleksa. Kaže: „Samo zavisi kako ti sviraš, koliko si ti dobar. Ako nisi dobar, nije važno koja je boja, kako se ti zoveš, odakle dolaziš, važno je samo kako ti znaš da sviraš.“

B92: Je l’ to u Americi zaista nije važno? Pošto je ipak postojala priča da u džezu crni muzičari pre svega napreduju, a za nekoga ko je iz Evrope je posebno teško

Gojković: Da, pogotovo za nas Evropljane nije bilo lako da uđemo u tu klasu gore, treba stvarno da nešto znaš i da imaš talenta. Ja sam imao sreće da sam mogao da upadnem u to društvo.

B92: Koja vrata Vam je otvorio Berkli? Vi ste ostali u Americi posle toga.

Gojković: Mi smo kao omladinski evropski bend bili ’58. u Njuportu, iz cele Evrope po jedan, iz raznih država, a ja kao jedan iz Jugoslavije sam došao, i bio sam primljen na tu audiciju. Bilo je 700 muzičara koji su audiciju polagali, od tih je bilo 16 koji su primljeni. I za vreme onih proba u Njujorku bio je novinar, koji nas je pitao, koji je mene pitao: „Šta vi mislite?“ Ja rek’o: „Amerika je divna, svi mi sanjamo o džezu, o Americi.“ Da li bih ja došao? Ja rek’o: „Ja bih najviše voleo da idem u školu, da naučim nešto još.“ I kad sam se vratio u Nemačku dobijem pismo jednog dana, kaže: „Ako hoćete da studirate, možete da dođete u Berkli, dobili ste stipendiju.“ Muzičari nikad nemaju lovu, niko od nas tu nema, ne mogu ja da platim svoj... Dobio sam stipendiju. Kaže Dejv Brubek, ’Voice of America’... Oni imaju za strane studente talentovane iz celog sveta, tako sam dobio stipendiju za njih. Hvala bogu da sam imao priliku da odem tamo. I onda za to vreme, ovo što si me pitala, Antonela, dok sam bio u toj školi, ja sam rekao: „Zato sam došao i moram da studiram, da naučim, ja hoću to.“ I onda, baš u to vreme Kaunt Bejzi me je zvao par puta, Djuk Elington, Sten Kenton, i ja sam rekao: „Ne, dok ne završim školu ne idem nigde.“ A znaš kako je teško bilo da odbiješ to, da naš džez muzičar... To su svetska imena, i zovu me da sviram u njihovom... i ja moram da kažem ’ne’. Rek’o: „Ako sad odem, ako ne završim školu, nikad neću da završim“, i ja sam ostao.

B92: Ali, posle ste stigli i do Fergusona i Vudi Hermana.

Gojković: Tek kad sam završio školu, onda sam rekao: „Prvi koji me zove, OK“, i bio je Ferguson.

B92: I kako je to onda izgledalo? Imate to iskustvo sviranja džeza u Americi i u Evropi, i upravo to hoću da Vas pitam. U čemu je razlika? Kako se svira i živi džez u Americi, a kako u Evropi?

Gojković: Nije lako da se objasni to. Ja sam svirao prvo u Radio Beogradu, bio sam ovde, pa sam bio u Nemačkoj, u poznatim bendovima, i onda sam ja mislio da ja znam sve, ja sam mogao da sviram to. Došao sam u Ameriku, svirao sa Amerikancima, oni imaju potpuno drugi i način sviranja i način mišljenja, i samodisciplinu. Jer, ti si slobodnjak, nemaš sponzora, nemaš nikoga, ti si sam svoj gazda, znaš kad vežbaš, šta radiš i kako živiš. Trajalo je skoro godinu dana dok sam se ja ušaltovao u način mišljenja i sviranja, kako ovi Amerikanci sviraju, dok me nisu primili i na taj nivo. Drukčiji je odnos, pre svega mentalni, nije samo tehnika nego kako ti misliš, šta misliš o muzici, jer 24 sata dnevno ti si u tome. Nije to samo dva-tri sata vežbanja ili imaš koncert dva sata, ceo dan si ti u tome, to je veliki stres.

B92: U Evropi je, pretpostavljam, ipak malo relaksiranije.

Gojković: Kod nas je nešto... Kad ja sviram trubu, pa idem... ako je malo teško, ja se vratim kući, tu su mama i tata, kod njih mogu da spavam, imam da jedem, ’easy way out’, a tamo ne, ili sviraš ili si ’out’.

B92: A da li je to bio razlog što ste se vratili u Evropu negde ’65?

Gojković: Ja sam hteo da vidim kako ti Amerikanci... Kad oni mogu, zašto ne možemo i mi? Ali, stvarno je veliki rad dok stigneš tu. Ja sam proveo pet-šest godina tamo, puno sam i naučio i svirao, i jednog dana meni je bilo dosta. Ja sam imao ’imigration’, ’a green card’ itd, pa smo otišli, ja sam mislio da ću da ostanem tamo. Posle pet godina sam se predomislio, ja sam živeo u Menhetnu, u Njujorku, i jednog dana sam rekao: „Ja idem u Evropu, ja ovde neću celog života da ostanem. Naučio sam sve, prešao sam celu Ameriku 100 puta, i Kanadu, ali ja hoću da živim u Evropi.“ Za mene je bilo više razloga zašto sam se ja vratio, i to dobrovoljno. Ja sam mogao da ostanem tamo 100 godina, ali ja sam hteo da se vratim u Evropu.

B92: Duško Gojković, džez trubač, kompozitor, aranžer, gost Poligrafa večeras, slušamo i njegovu muziku snimljenu pre godinu dana, kada je slavio ovde 75. rođendan. Pričaćemo i o ovom koncertu koji će tek biti i u Beogradu, ali ukratko smo nekako pretrčali kroz Vaš život, bar jedan deo kako ste počinjali, ali ono što je jako bitno za Vas to je Vi kao kompozitor. Naime, Vi ste uneli etno elemente, balkanske elemente u džez još od ’61. godine. „Swinging Macedonia“, ja mislim da je to prvi album koji je predstavio našu zemlju, odnosno Balkan, tada našu zemlju, u svetu. Da li je to Vama bilo potrebno da biste nekako istakli neki svoj stil ili je to bila unutrašnja potreba, jer je ipak to muzika podneblja u kome ste Vi odrasli?

Gojković: To je bila unutrašnja potreba već duže vremena, i pre toga. U Berkliju, u Bostonu imao sam prilike da sviram sa ovim majstorima koji su dolazili iz Njujorka, i pričali smo o tome. Puno njih, i Dekster Gordon, i Sten Gec, i Klark Teri, kažu: „Ako hoćeš u džezu nešto da... moraš da budeš originalan, da imaš svoj stil, svoj ’sound’, ili kao kompozitor da imaš originalne stvari. Srećom, ti dolaziš iz jednog kraja gde je muzika jako bogata, kao Balkan. Zašto to ne koristiš? Treba da radiš ono što drugi ne rade. ’You have to be original’.“ I onda je to potvrdilo i moje mišljenje o tome, tako da sam ja počeo onda da pišem, da komponujem, da pišem aranžmane, i da koristim naš balkanski melos i ritmove u džezu, što nije bilo jednostavno. Ima već 40 godina od...

B92: Ali, to Vam je to donelo popularnost.

Gojković: Ja sam jedan od prvih koji su to počeli da rade, posle je bio Don Elis i Dejv Brubek itd, ali ja sam onda već počeo ’61. i snimio neke stvari. Danas se to zove Balkan džez, a onda niko to nije znao, to su bili počeci.

B92: Jeste li tim osvojili Japance? Pošto ste Vi čovek koji ima svoj fan klub u Japanu, čak sam negde našla podatak, zapravo u ovoj Vašoj knjizi, a to je da se japanski kolekcionari nadmeću na aukcijama preko interneta da otkupe jednu Vašu ploču koja je izdata u Beogradu, da je dostigla cenu do 1.800 dolara.

Gojković: Jeste.

B92: Čime ste šarmirali, kupili, oduševili Japance?

Gojković: Mislim, japanska publika, oni su vrlo obrazovani, znaju i muziku i džez, čuli su već sve moguće svetske svirače u Tokiju, i mene već 11 godina svake godine zovu da se vratim. Oni vrlo cene te koji nešto originalno... Oni znaju razliku da li je neka kopija ili je to original. Ja pretpostavljam da su u meni videli nešto što drugi nemaju, ni u Americi nema. Mi smo izmislili Balkan džez, to nije iz Amerike došlo, to je naš doprinos bio svetskom džezu. Tako da, ja mislim da ljudi koji slušaju džez, oni ipak znaju razliku, vide ono što je pravo i ono što je možda kopija.

B92: A kako ste Vi, pošto ste svirali zaista sa velikanima, kako ste ih Vi profesionalno procenjivali... Znači, mi slušaoci imamo neki svoj doživljaj, ali Vi ste zaista s njima bili, svirali itd. Kako ste Vi merili sve njih sa te profesionalne tačke? Ko je negde Vama najviše legao? Od koga ste najviše naučili? Od koga ste krali zanat?

Gojković: Ja, u stvari, nisam krao nego kao svi mi džez muzičari, koji prvo studije učimo, slušaš sve i učiš od svih drugih, i onda jednog dana dođe momenat kad kažeš – E, sad ja moram svoj stil, svoj način sviranja da nađem. To je onaj stepen kada tu jeste ili nije, to više nije kopija, nije kopiranje. Ja sam naučio od drugih, ali onda treba da imaš svoj izraz, što nije... U bilo kojoj umetnosti dođe momenat kad kažeš – E, sad je tvoj original, da vidimo šta ti od toga možeš da napraviš. Tako da sam se ja povratio na moje korene, naše ovde, da slušam našu muziku, i narodnu i ovo sve drugo. To ti je negde u malom mozgu, pozadi, to treba da se iskoristi, ali da se dovede na nivo džeza, da bude u stilu džeza, ne narodne pesme, nije kopija.

B92: Jeste li to uspeli sa Ekremom Sejdićem? Pre par godina ste s njim svirali.

Gojković: Da, to je bilo interesantno.

Mi smo otišli u Guču. Rek’o: „Hoću da čujem.“ Ljudi odlično sviraju, to je izvorna narodna naša muzika, i ovi trubači, to je tradicija, ljudi odlično sviraju. Ja sam išao da čujem, da vidim. I moj producent Nemac, koji je došao, on je pao pod sto kad je to čuo, kaže: „Treba da snimiš ovo.“ Rek’o: „Šta ću ja njima? Oni tako dobro sviraju svoju muziku, a džez je nešto drugo. Treba da se napravi fuzija, da vidimo originalnu našu džipsi muziku i džez trubu uz to.“ Znači, ili će da bude super ili će da bude totalna katastrofa, sredine nema. Hvala bogu, ispalo je da je dosta dobro.

B92: Ali, nikako da se nekako pomirite sa rokenrolom. Vidim u knjizi, u jednom trenutku imali ste susret sa Elvisom Prislijem, koga niste prepoznali. Čini mi se da nemate tu vrstu otvorenosti ka nekoj drugoj muzici koja stiže iz Amerike, ili recimo elektronskoj muzici danas.

Gojković: Ne radi se o tome, ne radi se o otvorenosti.

B92: Nego?

Gojković: Mi džez muzičari, ima jedan horizont gde se mi krećemo. U ono vreme, ’60-ih godina, pop, rok, Bil Hejli, Elvis Prisli, i šta ja znam, ovi rok i pop bendovi koji su popularni, džez je uvek bio malo kao za izvesni broj ljudi. Ja sam njega slučajno upoznao, iza bine on pored mene u uniformi, on je bio vojnik, kaže: „Ja sam Elvis Prisli, ja sam pevač.“ Kasnije je on postao još veći star, ali to je slučajno bilo da smo se tu upoznali.

B92: Vi od ’65. dolazite u Beograd, svirate u Beogradu, ali ste na velika vrata nekako ušli 2004. godine, kada Vas je tadašnji premijer Zoran Živković pozvao da uveličate proslavu 200 godina srpske državnosti, ako se ne varam, i to je bio divan koncert.

Gojković: To je stvarno bilo izvanredno. Ja sam vrlo prijatno iznenađen bio da je nekom od političara, a on je mlađa generacija, da mu je palo na pamet da kaže - Treba i džez, koji je sad svetska muzika. Mi imamo u Beogradu proslavu, 200 godine nove Srbije... i filharmonija, i opera, i šta ja znam sve. Kaže da bi on hteo da ima i moderne muzike, iz cele Evrope da dovedem, da napravim jedan bend i da sviramo džez, tako da sam zbog toga... To je izuzetna prilika bila.

B92: Mi volimo ovde da se hvalimo kako smo jako otvoreni ka Zapadu, kako sve uticaje i sve zvuke odmah čujemo i u Beogradu. Ali, da li je to zaista tako? Kakav se džez sluša u Beogradu? Kakav se džez svira u Beogradu?

Gojković: Malo mi komplikovano pitanje postavljaš. Ja mogu da ti kažem iz svog iskustva, ja dolazim kao sa strane ovde, iako često dođem. Pre desetak godina i više kad prođem Knez Mihajlovom, pa čujem one kasete, to je katastrofa bila za moje uvo – islamijada, Istanbul, taj vrlo veliki kič, jeftina muzika. Za mene kao džezistu to je bilo katastrofa. Međutim, opet se to promenilo, i sad imaš odličnih naših mladih momaka koji dobro sviraju, i džez je preživeo i to, hvala bogu, i sad se ceo taj kič polako sklanja, ali imaš i dobru džez scenu.

B92: S kim svirate sada u Srbiji?

Gojković: Sad ovih dana ovi mladići napravili su jedan bend u Beogradu, Marko Đorđević i njegov „Jazz connection“ i taj bend, nije Radio Beograd, nije RTS, nego privatno, koji odlično sviraju, probaju, rade, imaju i moje aranžmane itd. Ja rado sa njima sviram jer su vrlo talentovani, probaju, rade, imaju energiju koju smo mi nekad imali u tom pravcu, što nije jednostavno, njih ne sponzoriše skoro niko.

B92: A da li uspevate da im prenesete Vašu tehniku, Vaš zanat?

Gojković: Mi radimo, ja volim da radim sa mladim ljudima, kad je neko talentovan, a pogotovo naši trubači su stvarno odlični, izvanredni.

B92: I šta ćemo slušati večeras u Novom Sadu? Vi ćete svakako stići do Novog Sada.

Gojković: Da, ja prvo sviram sa mojom grupom, sa kvintetom, a idućih par dana sa ovim Beogradskim Big bend-om.

B92: I šta svirate? Šta ćemo slušati?

Gojković: Sviramo džez.

B92: Hoćemo li slušati Vašu muziku, baš Vašu?

Gojković: Jeste, ja sam aranžmane imao, i originalne moje stvare i neke standardne, ali ovi momci to dobro sviraju, i meni je zadovoljstvo da sviram sa njima.

B92: Da li je to sa ovih poslednjih albuma, brazilski zvuk...

Gojković: Ima, ima i malo sambe, latino džeza, ima i toga. Ja volim to da sviram, a i ovi momci to dobro sviraju.

B92: A šta inače slušate?

Gojković: Ja sam pitao Majls Dejvisa jedanput, pre puno godina: „Šta slušaš ti?“ On kaže: „Ja sam slušao u životu toliko puno stvari, i u poslednje vreme slušam samog sebe, moju produkciju“, ono sa Gil Evansom kad je snimao. Kaže: „Neću da slušam više sve, jer kad imaš uticaja suviše sa druge strane, postoji opasnost da to kopiraš. Ja u poslednje vreme slušam sebe.“ Tako da i ja u poslednje vreme kontrolišem i kritikujem samog sebe.

B92: Blago Vama, Vi možete da slušate samog sebe, a mi koji nemamo taj talenat kao Vi, slušaćemo Vas. Dakle, u ponedeljak u Beogradu u Pozorištu na Terazijama Duško Gojković i njegovi prijatelji iz Beograda.

Gojković: Jeste, da.

B92: „Duško Gojković - džez je sloboda“, knjiga koja je svakako dobra za čitanje...

Gojković: To je sad izašlo, jeste.

B92: ... i mnogo toga možemo da naučimo. Hvala Vam najlepše što ste bili na Televiziji B92.