Qat je socijalna ( i za sada legalna) droga koju koriste mnogi Afrikanci u Britaniji

Upoznao sam čoveka koji mi je rekao da zna nekog čoveka koji može da mi proda qat. Ili kat, khat, khut, qut ili xat, u zavisnosti od toga sa kojim stručnjakom za qat, kat, khat, khut, qut ili xat, razgovarate. Qat (pisaću ovako da ne bih komplikovao) je socijalna droga koju koriste mnogi Jemeni, Somalijci i Etiopljani. To je višegodišnji žbun, Catha edulis, čiji listovi, pupoljci i stablo sadrže katin, katidin i katinin pseudoefedrine koji imaju slične efekte kao adrenalin – korisniku se manje spava, više priča, nije gladan i umoran, uglavnom je srećan, bistrog pogleda i euforičan. To je jedna od malobrojnih psihoaktivnih supstanci koja nije zabranjena u Britaniji, iako je nezakonita i SAD, Kanadi, Norveškoj i Švedskoj.

Možda ne čudi što qat nikada nije privukao ni veliki broj korisnika. Za početak, morate da ga žvaćete oko petnaest minuta ili možda i duže dok ne nastupe efekti. Evo šta mi je rekao jedan ljubitelj droge koji je qat probao 1960ih: "Tu ima mnogo da se radi, man. Zbog toga se ljudi nisu navukli. Previše smo lenji."

Nepotrebno je reći da se ispostavilo da čovek koji je znao čoveka koji je znao čoveka ne postoji. "Hej man, sigurno ćeš ga naći u Brixtonu ili Southsllu," rekao mi je moj kontakt za qat. "Samo ispipaj tržište."

"Cat? Žao mi je ortak. Nemamo to ovde."

"Qat? Nemamo… Probaj preko puta."

"Cat? Da. Naravno. Sledeći ulaz."

Sledeći ulaz je radnja za kućne ljubimce.

"Cat? Za žvakanje? Oćeš da jedeš cat?"

Možda je razlog za nedostatak saradnje bila činjenica da podebeli, ćelavi čovek u Del Monte jakni i pantalonama koji se raspituje za qat, više podseća na policajca nego na reportera nacionalnog dnevnika, ali i pored toga niko čak nije mogao da mi objasni šta je qat, a kamoli da mi proda.

Onda je moja žena iskopala neku iračku delikatesnu radnju u Actonu koja bi mogla da me uputi napravi put. Oni ne prodaju qat, ali znaju čoveka koji ga možda ima, vlasnik sirijske piljarnice. Ispostavilo se da on ne valja qat, ali postoji jedan somalijski kafić u kojem se gotovo sigurno može naći.

I eto me u somalijskom kafiću Kulmiye u Crown Street, ugnežđenom između Calltime International Call Centre i Bulsho Shop. Minijaturno mesto sa tri stola sa mermernim pločama i 10 stolica, zidovima krem boje, linoleumom sa dezenom drveta i frižiderom za Coca-Colu. Sahra, koja sprema hranu, bila je u kuhinji sa zadnje strane; ali Abdulah je bio taj koji me je dočekao.

"Je l prodajete qat?"

"Da, prodajemo qat. Zašto vas to zanima?" Objasnio sam mu svoju neobičnu misiju. "I hoćete da ga probate?"

"Paa.. da. Ako imate."

"Ma da. Imamo malo." Doneo je nekoliko, rekao bih, stabljika, odabrao par crnih parčića i stavio ih na sto ispred mene.

"Šta sad da radim?"

"Da ih žvaćete."

"Samo da žvaćem?"

"Da."

"Koliko dugo?"

"Koliko hoćete."

"Koju količinu treba da žvaćem."

"Koliko hoćete."

Tako sam počeo da žvaćem, počeo sam s nekoliko nežnih stabljičica. Rečeno  mi je već da treba da se očekujem da budu izuzetno gorke, ali i nisu bile tako loše. Bile su blago gorkaste. Ukus im je bio blag, ne baš kao mahune boba, već malo pikantnije. Uzeo sam još par pupoljaka i nastavio da žvaćem. I žvakao sam, žvakao. "Ne smete da ga progutate, jer ćete dobiti zatvor," kaže mi Sarah veselo.

Dvadesetak minuta kasnije, odjednom me je oblio blagi znoj, i dobio sam neznatan osećaj euforije.Tužno, ali nije bilo znakova "suptilnog golicanja posle žvakanje qata", kako je to opisano u knjizi Dok jedemo cveće raja, prisećanja Kevina Rushbyja dok je putovao kroz polja ove droge u Etiopiji i Jemenu.

Možda moj qat nije bio dovoljno svež. U stvari, katinon, najjača psihoaktivna supstanca biljke, prisutna je jedino u svežim listovima i ona nestaje posle oko 48 časova, a ostaje samo blagi katin.

Kako god okrenem, dosta sam se naradio. Sad mi je jasno zbog čega nije postao popularan tokom šezdesetih.