Vukovar – poslednji rez

O ovom filmu se već uveliko govori kako u Hrvatskoj tako i u Srbiji iako ga još uvek niko nije video.

Janko Baljak: To je verovartno prvi i poslednji film koji sam radio a koji ima takvu sudbinu, da o njemu ljudi znaju možda čak i više od mene. A ja još uvek zapravo ne znam šta će se desiti narednih nekoliko sati i kako ćemo montažu privesti kraju. U svakom slučaju to je dobar signal, ne samo zbog hrvatske javnosti koja mnogo intenzivnije i jače reaguje na tu priču, nego i zbog toga što će i ovde film imati određeno povratno dejstvo. Ovde je zapravo ljudima vukovarska tragedija i vukovarska priča nešto što je bilo pre petnaest godina i nešto što ih se ne tiče previše. Manje-više se svi stide onoga što je bila uloga sadašnje naše krnje države u toj celoj priči, odbijaju da se sećaju ružnih stvari. Nakon toga nas je zasula još gomila raznoraznih ratova, rat u Bosni, NATO intervencija, demokratske promene u Srbiji, jednostavno tolika količina informacija je ljude zasula na određeni način. Koga sada briga za Vukovar, što se Srbije tiče? Što se Hrvatske tiče to je potpuno drugačija priča, tamo su ta sećanja mnogo svežija, tamo je Vukovar i grad-heroj i grad-simbol nečega što je Hrvatima donelo državu. Zanimljivo je porediti te dve potpuno različite percepcije jednog te istog događaj.

Da li misliš da je baš sada dobar trenutak da se o Vukovaru govori, kako na srpskoj tako i na hrvatskoj strani? Ogromna vrednost filma upravo je u tome što daje priču obe strane.

Janko Baljak: To je možda ono zbog čega se i u Hrvatskoj i u Srbiji javnost toliko uzburkala. Praktično sve što se do sada na tu temu snimalo bila je jednostrana priča o događajima i toj vukovarskoj operaciji. Dok je za Srbe to bilo oslobođenje Vukovara, za Hrvate je to bio pad Vukovara i okupacija grada. Do dana današnjeg ta razlika u terminologiji je ostala i postoji. U Hrvatskoj se Vukovara sete svakog 18. novembra kada je Dan sećanja. Svi filmovi i dokumentarni materijali koje sam imao prilike da vidim bili su jednostrana i manje-više propagandna priča o tome kako je taj rat izgledao. U Srbiji je propaganda u istom tom razdoblju bila stravična, ono što se tada emitovalo sa ekrana državne televizije sada deluje potpuno nadrealno i to će gledaoci videti. Ta terminologija, ti prilozi, to je kao nešto što si sanjao u najstrašnijim snovima. Ne možeš da veruješ da je to bilo na državnoj televiziji. Ali nikada te dve istine nisu bile suočene kako je to urađeno u ovom filmu. Ta srpsko-hrvatska priča mora da se ispriča na objektivan način, mada ja ne gajim ikakvu iliziju da će se film dopasti ljudima u Hrvatskoj, još manje ljudima u Srbiji i to je možda njegova prednost, što ga niko neće voleti.

Još jedna važna stvar za film je što u njemu razgovarate sa velikim brojem ljudi, sa obe strane, sa ljudima koji su bili na licu mesta. Kako ste došli do svih njih i kako ste uspeli da razgovarate o stvarima o kojima nije lako govoriti.

Janko Baljak: To je bio jeziv i strašan istraživački rad, prvi put sam u svojoj karijeri imao dobru novinarsku, istraživačku ekipu sa obe strane. Imali smo troje novinara koji su se intenzivno bavili tom pričom u Hrvatskoj i tri novinara u Srbiji dok smo uopšte snimili prvi kadar filma. Znači šestoro ljudi je istraživalo da bi se došlo do sinopsisa, scenarija, na kraju krajeva do čitavog filma. To je bila moja olakšavajuća okolnost. Razgovarali smo sa oko 70 ljudi. Svi ti ljudi fizički ne mogu da se smeste u film, u film će ući pedesetak najvažnijih sagovornika, ali je možda još teži i naporniji posao bilo skupiti toliku arhivu. Pregledali smo preko 20 sati arhivskog materijala od hrvatske državne televizije do srpske, iz arhiva Filmskih novosti, Zastava filma, vojnih arhiva, privatnih snimaka ljudi koji su učestvovali kao borci na obe strane fronta. Po prvi put na jednom mestu snapravili smo neverovatnu bazu podataka. Mislim da je možda najveća vrednost ovog filma to što ako neko bude na neki relevantan način hteo da proučava to razdoblje kojim smo se mi bavili a ono je nekih šest meseci, od maja meseca 1991. pa do pada Vukovara zaključno da suđenjem za zločin u Ovčari, ovo će biti neki relevantan film. E sad, da li je petanest godina mala ili velika istorijska distanca to je teško reći. To je test. U trenutku kada nešto pravite vi ne znate na kakve će reakcije to naići. Videćemo. Videćemo koliko su se strasti u obe zemlje smirile i koliko će i jedni i drugi moći relativno hladne glave da pogledaju taj film i da o njemu pričaju neostrašćeno. To je bio cilj kojim smo se Drago Hedl i ja rukovodili.

A kako ste uspeli da ubedite a posle i razgovarate sa ljudima koji su u to vreme na političkoj i vojnoj sceni „žarili i palili“ i s kim je bilo teže razgovarati, sa odgovornima ili žrtvama?

Janko Baljak: Sa tim uslovno rečeno nacionalistima, koji su slovili za nacionaliste ili ekstremiste, najlakše smo stupili u kontakt. Tomislav Merčep je čovek s kojim smo se najlakše dogovrili, s kojim sam lično razgovarao. Ali važio je taj princip, što je vrlo čudno i šizofreno, da ja kao srpski autor, imam bolji pristup sagovornicima u Hrvatskoj a Drago je animirao neke srpske sagovornike. To je zbog imidža TV B92 koja slovi za izdajničku i zbog imidža Drage Hedla koji kao novinar-istraživač u Hrvatskoj važi za izdajnika hrvatskog naroda jer čeprka po zločinima koje su Hrvati počinila nad Srbima u to vreme. To je jedna šizofrena situacija u kojoj se ja lakše dogovaram sa Merčepom a Drago sa ovdašnjim nacionalistima. S tim što se tog rata u Hrvatskoj, neću da kažem rado ali s ponosom sećaju jer im je on doneo državu, ima puno ljudi koji su na tom ratu profitirali, ima puno tih nosioca spomenica. Neko ko u Hrvatskoj ima status branitelja to je čovek koji ima niz privilegija, veliku penziju, razne druge pogodnsti. I oni naravno hoće, puni ponosa o tome da pričaju. Ovde je potpuno drugačija priča zato što vlada neko osećanje stida i griže savesti, svi bi nekako da zaborave da su učestvovali u toj operaciji. Pogotovo je teško bilo koleginici Jasni Janković koja je na Radiju B92 radila emisiju ’Katarza’ i koja je imala konakte sa raznim ljudima, dobrovoljcima koji su učestvovali sa srpske strane. Teško je bilo kada se pojavila kaseta Nataše Kandić o Srebrenici, jednostavno svi su tada ekipu B92 smatrali nekakvim haškim istražiteljima. Čak i oni ugovoreni kontakti su otpali, odjednom nisu hteli sa nama da se druže i razgovaraju. U Hrvatskoj je bio potpuno drugačiji slučaj, maltene je bila stvar prestiža učestvovati u filmu. Osim toga čitav politički i vojni hrvatski vrh koji učestvuje u filmu je i dan danas živ, aktivan i na slobodi, što nije slučaj sa srpskim političkim i vojnim vrhom. Svi naši najrelevantniji srpski sagovornici su u Hagu.

Ti si se i u ovom filmu držao principa da nema komentara. Da li ste Drago i ti spremni na reakcije koje vas očekuju jednom kada ljudi i u Zagrebu na Festivalu dokumentarnog filma i u Beogradu na FEStu vide film.

Janko Baljak: To je potpuno nemoguća misija praviti film bez ijednog komentara sa ovolikom količinom sagovornika i arhivskog materijala, to je bio užasno težak posao. Ali ja sam hteo da zadržum tu neku svoju rediteljsku estetiku i da na određeni način sprečim manipulacije kada se o filmu bude razgovaralo. Jednostavno ni Drago Hedl ni ja nismo pametniji od ljudi koji su u filmu učestvovali. Mislio sam da je sasvim dovoljno da se kombinacijom arhivskog materijala, veštom i brzom montažom i izjavama ljudi stvori slika kako je taj rat izgledao. To je naravno moja autorska interpretacija, nema apsolutne istine. Da se celim ovim materijalom bavio neko drugi to bi verovatno bio potpuno drugačiji film o Vukovaru. Moći ćemo polemisati i u Zagrebu i u Beogradu kako naša vizija i naša istina o ratu u Vukovaru izgleda ali ja se iskreno nadam da ovaj „Vukovar-poslednji rez“ neće izazvati dalje raspirivanje strasti. Naša misija je da se nekako te strasti smire, da svi zajednički kroz najbolnije prizore i najteže uspomene prođemo kroz tu katarzu i kao dve susedne države počenemo da živimo sasvim normalno. Mislim da takvi projekti i takvi filmovi tome mogu da doprinesu. Bilo bi katastrofalno kada bi ovaj film raspirio strasti. On je rađen u najmiroljubivijoj ideji bez obzira koliko je bolan i za jedne i za druge.