Da, Fejsbuk zna sve o tebi, ali to je tek "kikiriki"

“Vreme je“, napisao je na Tviteru izvesni Brajan Ekšn, uz haštag #deletefacebook.

Među 1.800 komentara ispod tog tvita našlo se i pitanje čoveka koji je nedavno odlučio da svoj automobil boje višnje pošalje u svemir: “Šta je Fejsbuk?“

“Obriši Fejsbuk stranicu Spejs Iksa, ako si car“, napisao je Ilonu Masku jedan od tviteraša.

“Nisam znao da postoji. Hoću“, glasio je odgovor.

“A Instagram?“

“Instagram je verovatno ok, dokle god je delom nezavisan. Ne koristim Fejsbuk, nikada nisam. Osim toga, ne reklamiramo se tamo, ne plaćamo nikakve doprinose, tako da... Baš me briga“, naveo je Mask.

Kako to obično biva, internet se odmah pomamio: “U tom slučaju i ovo bi trebalo da bude obrisano“, napisao mu je jedan tviteraš uz skrinšot Fejsbuk stranice Maskove “Tesla“ kompanije.

“Definitivno. Ionako izgleda jadno“, rekao je Mask.

I stranica više nije bilo, a uskoro ni Plejbojevih, Mozilinih, kao ni stranica nekoliko svetskih banaka i ko zna koliko onih “običnog sveta“. Zbog čega? Sve je počelo pre nešto manje od dve nedelje kada su “Gardijan“ i “Obzerver“ objavili da je Fejsbuk nelegalno koristio privatne podatke više od 50 miliona korisnika.

Kako su naveli, akademik Aleksandr Kogan i njegova kompanija napravili su 2014. aplikaciju “thisisyourdigitallfe“ (ovo je tvoj digitalni život), kada su platili ljudima da učestvuju u testu ličnosti, “u akademske svrhe“. Međutim, ta aplikacija je vukla podatke i Fejsbuk prijatelja onih koji su pristali da učestvuju u istraživanju. Ti prijatelji, naravno, nisu pristali na to.

Osim toga, u javnost je izašao “zviždač“ Kristofer Valji, koji je naveo da su ti silni podaci nakon toga završili kod kompanije “Kembridž analitika“, koja drugim kompanijama (ali i političkim partijama) nudi mogućnost “uticaja na ponašanje publike“. Ona višnja na vrhu cele priče jeste to što je “Kembridž analitika“, kako se navodi, koristeći te nelegalne podatke uticala na ponašanje birača, između ostalog i na predsedničkim izborima u SAD.

“Iskoristili smo Fejsbuk kako bismo prikupili milione profila i izgradili modele kojima smo koristili ono što znamo o ljudima, kako bismo ciljali njihove unutrašnje demone. To je temelj na kojem je izgrađena cela kompanija”, kaže Vajli.

Foto: GettyImages

Šta je zapravo ono što je novo u toj čitavoj priči? Za “Kembridž analitiku“ smo čuli dosta ranije, još krajem 2016. kada je Tramp postao stanovnik Bele kuće, a da Fejsbuk i Gugl znaju o nama više od nas samih nije znao samo onaj ko se i dalje informiše preko teleteksta.

“Novo je pre svega to što imamo uzbunjivača i što je javnost makar iz njegovog ugla stekla bolju predstavu šta se sa dovoljnom količinom podataka može uraditi“, kaže direktor za proizvode i razvoj na B92.net i autor podkasta “Tehnopolis“ Ivan Jelić (epizoda o ovom slučaju - OVDE). “Sa druge strane, zanimljivo je da je Fejsbuk dozvoljavao posredno curenje podataka na ovoj skali, tu pre svega mislim na podatke prijatelja i mreže ljudi koji su pristajali da daju svoje lične podatke preko Fejsbuk igara i aplikacija. Znali smo da postoje aplikacije koje uz dozvolu korisnika prikupljaju podatke o njima i njihovim interakcijama. Te interakcije same po sebi mogu dati još metapodataka koji mogu biti korisni, ali pristup ličnim podacima naloga koji nisu dali direktnu dozvolu za to je ključno“, navodi Jelić.

Ipak, profesor iz Novog Sada i osnivač Share fondacije koja se bavi slobodama na internetu Vladan Joler kaže za B92.net da je pomalo začuđen zašto se sada digla tolika drama.

“U principu ta priča postoji godinu dana, još od izbora u SAD. Sve je već bilo postavljeno - znali smo da je rađen taj psihološki profajling, pričalo se o tih 200 miliona ljudi koji su profilisani... Sve se to znalo. Ono što se negde nije znalo jeste kako je tačno to rađeno. Na osnovu toga što je jedan momak ispričao, znamo da su koristili tu aplikaciju. Dakle, uzimali su podatke ne samo od onih koji su učestvovali u kvizu, nego i od njihovih prijatelja, ali i to je funkcionalnost koja je manje-više bila poznata svima koji su razvijali aplikacije za Fejsbuk. Fejsbuk je to tek 2015. ukinuo kao mogućnost. Međutim, desilo se da su oni još pre toga prikupili dovoljno podataka da mogu da profiliraju glasače“, navodi Joler.

Na pitanje šta je najveći problem ovog slučaja, Jelić bez dileme kaže – netransparentnost.

“Sve što se dešava u vezi sa našim podacima mora biti transparentno i razumljivo objašnjeno korisniku. Jedino tako korisnik ima punu kontrolu i, što je možda još bitnije, svest o tome šta se dešava sa podacima. Sve dalje je lični izbor. Procedure u vezi sa dozvolama za pristup koje treća lica dobijaju, bilo da imaju akademsku, korporativnu, civilnu ili bilo kakvu drugu pozadinu, takođe moraju biti jasne. Na kraju, nedopustivo je da Fejsbuk traži od Kembridž analitike da obriše podatke, Kembridž analitika kaže ’obrisali smo’, a Fejsbuk kaže ’u redu’ i slučaj stavi u fioku“, ističe Jelić.

Upravo je to jedan od brojnih delova priče koji zabrinjavaju - Fejsbuk je krajem 2015. saznao gde su završili ti silni podaci, ali nisu obavestili korisnike, već su samo zahtevali da se aplikacija ukloni, a prikupljeni podaci unište, dok je istraga pokrenuta tek sada – četiri godine kasnije.

Foto: GettyImages

“Istraga se pokreće sada jer postoji pritisak javnosti. Mislim da Fejsbuk jako dobro zna koliko je problematika ličnih podataka osetljiva, a ti podaci su jezgro njihovog biznisa. Osetljiva je pre svega u kontekstu lošeg publiciteta, a najbolji način da do njega ne dođe je odsustvo javnosti“, smatra Jelić.

Na kraju, direktor i osnivač Fejsbuka Mark Zakerberg izvinio se korisnicima i obećao promene u zaštiti privatnosti korisnika njegove društvene mreže (možda je to izvinjenje pogurao gubitak Fejsbuka na berzi od stotinak milijardi dolara, ko zna).

Ipak, sve to ne umanjuje značaj dva pitanja koja su se pojavila u javnosti nakon čitave priče o “Kembridž analitici“:

• Koliko tačno društvene mreže utiču na naše svakodnevne odluke – šta kupujemo, koga gledamo, šta volimo, pa čak i za koga glasamo?
• Koliko Fejsbuk, Gugl i slične kompanije znaju o nama, kao i kakvi su sve podaci o meni i tebi, poštovani čitaoče, dostupni kome i u kakve svrhe?

Slučaj Tramp

Dakle, bivši radnik “Kembridž analitike“ i “zviždač“ Vajli navodi da su meta podaci sa Fejsbuka iskorišćeni za pravljenje softvera koji može da predvidi ponašanje građana.

Kako se navodi, napravljen je algoritam koji određuje crte ličnosti povezane sa glasačkim preferencijama i na taj način “Kembridž analitika“ mogla je da identifikuje one neodlučne birače i kreira poruke na koje bi oni mogli da reaguju.

“Gardijan“ piše da su oni uticali na kampanje tri republikanska kandidata za nominaciju na predsedničkim izborima, među kojima je i Tramp.

Tako se na sajtu “Kembridž analitike“ navodi da su birači u 17 saveznih država SAD svakog dana učestvovali u istraživanjima javnog mnjenja, kao i da su bili meta onlajn reklamiranja i poruka preko društvenih mreža, što je sve uticalo na to da se, kako ističu, poveća broja donacija Trampovoj kampanji, ali i izlaznost, pa je Tramp izabran za novog predsednika SAD.

Ipak, hrvatski naučnik Marko Ković, inače direktor konsultantske firme ars cognitionis koja bihejviorizam primenjuje u ekonomiji, kaže za b92.net da je tvrdnja da je Tramp pobedio zbog “Kembridž analitike“ samo PR te kompanije i “senzacionalističko novinarstvo nekvalifikovanih novinara“.

On navodi i da je skandal oko “Kembridž analitike“ izbio upravo zato što je kompanija radila za Trampa:

“Problem kao takav, dakle korišćenje podataka Fejsbuka na način na koji Fejsbuk to ne dozvoljava nije ništa novo. Mnoge kompanije to rade“.

Kako navodi, da bismo znali da li su baš oni ti koji su doveli Trampa na vlast morala bi da se kandiduju dvojica istih Donalda Trampa i da jedan ima “Kembridž analitiku“ iza sebe, a drugi nema.

Foto: GettyImages

“Postoji mnogo istraživanja o izborima 2016. godine. Ljudi su glasali za Trampa zato što je poznat i zato što su poruke koje je on slao (koliko god to bilo strašno) stigle do ljudi, ne zato što su ti ljudi videli neke reklame na Fejsbuku“, kaže Ković.

Prema njegovim rečima, tvrdnje “Kembridž analitike“ o efikasnosti njihovih metoda verovatno nisu tačne.

“Ti specifični psihometrijski metodi koje su koristili gotovo sigurno ne rade na način na koji oni tvrde da rade, ako uopšte rade. Na ljude se može uticati, ali mi nismo neki bezumni automatoni kojima se može manipulisati kao lutkama. Najverovatniji efekat targetiranog reklamiranja je blaga mobilizacija. Ukoliko sam ja već neko ko podržava Trampa i vidim neku pro-Tramp reklamu, mogao bih da budem motivisaniji da glasam za njega. Međutim, činjenica da je ta kompanija moćno oružje u rukama konzervativaca u SAD bi trebalo da nas zabrine“, ističe Ković.

On tu navodi da je mnogo veći problem zapravo kakvi su podaci dostupni o svakome od nas i kome tačno.

“Ljudi se uznemire kada neko koristi njihove podatke sa Fejsbuka, ali nemaju predstavu da su ti podaci kikiriki u odnosu na one koje druge kompanije prodaju i kupuju. Na primer, kompanije koje se bave kreditnim karticama takođe prodaju vaše privatne podatke. Dobro je što su ljudi zabrinuti zbog svojih podataka, ali ti lični podaci su veliki biznis. Nije reč samo o Fejsbuku“, kaže Ković.

Sa njim je saglasan i Vladan Joler:

“Ono što je po meni poenta cele priče nije ’Kembridž analitika’, već da je to osnovni biznis model Fejsbuka, Gugla i svih drugih kompanije. Ne postoji velika razlika između onoga što ’Kembridž’ radi i onoga što Fejsbuk radi na svakodnevnom nivou kada vam servira oglase i plasira sadržaj na njuzfidu. Fokus treba da bude na pitanju biznis modela koji je noseći biznis model na internetu“, ističe Joler.

Koliko znaju o nama? Pa sve. I to bolje od nas samih

Apsolutno sve. Sve lajkove, komentare, svaku objavu, svaki podatak negde ostaje zapisan. I, zamislite, incognito window ne pomaže, kao ni brisanje historija.

Na primer, sve gde ste bili, sve što ste tražili, sva Jutjub pretraživanja, sve aplikacije koje koristite oni znaju, kojim ste događajima prisustvovali i kada, sve fotografije koje ste okačili... Opširnije o tome – OVDE.

Ali dokle to tačno ide? Autor podkasta “Tehnopolis“ Ivan Jelić kaže “ide daleko koliko im dozvolimo“.

“Ako svaku društvenu interakciju preselimo ili preslikamo na društvene mreže i onlajn servise, tim mrežama i servisima detaljno pokažemo kako se osećamo, koga i šta volimo, gde smo bili i šta smo radili (od posla, preko izlaska do fizičke aktivnosti), kakve stavove imamo (automatsko procesiranje i prepoznavanje pisane reči na nivou da može da shvati kontekst), podelimo lokacije i sve to ovekovečimo fotografijama (kompjuteri odavno znaju da prepoznaju šta je na slici), nije teško zaključiti koliko duboku i jasnu sliku mogu imati o svakom od nas. Mislim da ljudski mozak nije u stanju da upamti i procesira toliko podataka u jedinici vremena, te bih se usudio da kažem da imaju širu sliku o nama od nas samih. E sad, kada sve ovo kažeš, zvuči neverovatno i tehno-distopijski, pa kada nešto ispliva kao što je ovo isplivalo dobiješ malo konkretnih dokaza za javnost da nisi raskrstio sa razumom“, navodi Ivan Jelić.

Foto: GettyImages

Suštinski, svaki put kada objavimo nešto na Fejsbuku, tagujemo svoje prijatelje i komentarišemo neki post, mi u suštini radimo za Fejsbuk. Osim toga, opis odnosa mene i tebe, poštovani čitaoče, kao korisnika Fejsbuka i te kompanije, lepo staje u rečenicu – “ako ne plaćaš proizvod, ti si proizvod“.

“Fejsbuk je kompanija sa jednostavnim biznis modelom – mi Fejsbuku dajemo naše lične podatke i sa tim podacima Fejsbuk može da proda specijalno targetirani marketing nekome. Pritom, to ne mora da bude nužno loša stvar. Na kraju krajeva, mi Fejsbuk koristimo zato što volimo, dobijamo nešto u zamenu za naše podatke. Međutim, mnogi misle da je Fejsbuk besplatan. Nije“, kaže Ković.

Sa njim je saglasan i Ivan Jelić, koji kaže da je Fejsbuk “samo jedan od najboljih u primeni dominantnog poslovnog modela na internetu: besplatni sadržaj i usluge u zamenu za oglase - advertajzing“.

“Nekada je to bilo primitivno sa primitivnim rezultatima, danas je sofisticirano i donosi velike prihode. Ta sofisticiranost proističe iz toga što imamo puno podataka i kompjuterske snage da ih obradimo. To ne mora nužno biti loše, gde se opet vraćamo na više puta pomenutu transparentnost i informisanost onih čiji su podaci. Neki drugi te podatke koriste kako bi subvencionisali usluge, kako time što ih mogu bolje prilagoditi i učiniti jeftinijim, tako i što od njih prave druge proizvode i time dobijaju novi izvor prihoda (istraživanja, analize i slično). Sve to, na kraju krajeva, mora biti izbor korisnika i transparentno. Mislim da ćemo u narednih nekoliko godina videti prve korake ’normalizacije’ digitalnih poslovnih modela, prvo u takozvanim nišama u kojima će ljudi hteti da plate za premijum sadržaj i usluge, a posle i šire. Put u tom smeru još uvek nije do kraja jasan, biće zanimljivo videti na koji način će i blockchain tehnologije doneti decentralizaciju u širu javnost i da li će pomoći stvaranju transparentnijeg i boljeg internet-tržišta za sve“.

Foto: GettyImages

A kako tačno Fejsbuk utiče na nas i na to šta mi biramo?

“To je jedna vrsta zatvorenog kruga u kojem se vaši podaci koriste - prvo se prikupljaju, u odnosu na ono što radite, pa ih analiziraju različiti algoritmi“, ističe Vladan Joler. “Fejsbuk vam zapravo pokazuje ono što vi želite da vam se prikaže. Vi ste ti koji formirate taj krug, taj ples između vas i tih algoritama. Način na koji se to dešava stručnjaci nazivaju filter bubble – mi se kao korisnici razdvajamo u nekakve balone koji odvajaju jedne od drugih. U tim balonima nam se prikazuje samo ono što želimo da vidimo. Dakle, neko ko je desno orjentisan samo će dobijati postove sa takvim sadržajem. Tako mi postajemo zatočeni u krugu naših želja i potreba. Moć tih algoritama je ogromna, oni praktično odlučuju šta će se nama pojaviti. Oni mogu da određuju šta će se nama prikazati u njuzfidu i u oglasima. Na primer, u slučaju terorističkog napada, ako se prikazuje više krvi i žrtava, vaša reakcija će biti drugačija. A ako vam je njuzfid pun kuca i maca...“

“Mi u stvari radimo za te platforme. Naša pozicija je možda i ispod nivoa radnika, mi smo tu praktično u isto vreme i resurs iz kojeg se crpi i radnik i proizvod kojem se prodaje“, dodaje on.

Na kraju, sve se svodi na to da li ljudi nisu svesni svega ili ih jednostavno nije briga. Doduše, često se dešava i da “običan svet“ ne razume šta se tačno dešava iza monitora na kojem lajkuju, komentarišu i stokuju nekoga ko im se sviđa.

Poznati voditelj Džon Oliver je tako otišao u Moskvu da razgovara sa Edvardom Snoudenom koji je svetu objavio šta tek sve NSA zna i nije ništa razumeo dok je jedan od najpoznatijih zviždača pričao o algoritmima, transparentnosti, zakonima i sistemima za praćenje. Zato je Oliver Snoudenu pokazao fotografije svojih privatnih delova (možete zaključiti kojih) i pitao ga “da li NSA može da vidi ovo ukoliko pošaljem nekome“.

Uglavnom, da – sve. I tada se upalila crvena lampica.

“Da li ljudi nisu svesni da velike kompanije znaju sve o njima ili ih nije briga? Mislim i jedno i drugo. Naročito mladi koji često apsolutno ne znaju kako bilo šta na internetu funkcioniše. Nemaju blage veze šta su Fejsbuk i druge kompanije koje se bave društvenim mrežama i šta oni rade. Za njih su Fejsbuk, Tviter, Snepčet i Instagram samo aplikacije na njihovim telefonima. Ipak, generalno, mislim da mnogi verovatno biraju da ignorišu taj problem zato što volimo da koristimo Fejsbuk i druge društvene mreže. A kada volimo nekoga ili nešto, često ignorišemo sve loše o njima“, navodi Ković.

“Mnogi nisu svesni, a mnoge i nije briga“, dodaje Ivan Jelić. “Ipak, prvo, da bi ljudi znali da formiraju stav, moraju imati informacije i o njima se mora razgovarati. Dok nemamo transparentnost i dijalog, možemo samo da skačemo u zaključke“.

Vladan Joler tu navodi da je činjenica da ljudi prihvataju igru u kojoj daju svoje privatne podatke za određene usluge - svesno ili nesvesno.

Foto: GettyImages

“To je ta priča o Fejsbuku, Guglu... Uslugama koje ne plaćamo, a zapravo ih plaćamo svojim podacima. Mislim da ljudi nisu svesni koje su posledice toga i sada na osnovu ’Kembridža’ polako počinjemo da uviđamo da moguće opasnosti nisu samo vezane za ljudsku privatnost, o kojoj možemo da imamo različite stavove, već i da analizom tih podataka i targetiranjem ljudi može da se menja svest naroda, da se utiče na političku situaciju, na izbore. Jednostavno, ta moć koja je koncentrisana u tih nekoliko kompanija ili u internet servis provajderima koje imaju pristup tome, nije više samo pitanje privatnosti, više je pitanje uticaja na naše živote na različite načine“, kaže Joler.

A postoji li mogućnost da građani ostanu na internetu i društvenim mrežama, a da budu zaštićeni? (Pritom da ne moraju da idu na dark web, što velika većina ljudi i ne zna).

“Izbor uvek postoji, mislim da i dalje mnogo toga zavisi od nas. Internet se može koristiti tako da privatnost i lični podaci u dobroj meri budu sačuvani, ali su za to potrebni svest i znanje. Regulacija ovog tržišta verovatno će pomoći da stignemo do tačke u kojoj će korisnici na njima razumljivom jeziku biti informisani šta se sa njihovim podacima dešava, a procesi koji se time bave biti transparentni. Ljudi jednostavno moraju znati šta se dešava i koje su posledice njihovih odluka, a sve posle toga je pitanje izbora“, navodi Jelić.

Vladan Joler kaže da se stvari menjaju, pa će se verovatno i to u jednom trenutku promeniti nabolje, ali ističe i jedan potpuno drugačiji problem.

Kako navodi, društvene mreže su toliko napredovale i postale tako važan deo naših života da bi socijalna cena izlaska iz njih mogla da bude velika.

“Trenutno je situacija takva da kada aplicirate za posao sasvim je normalno da vam poslodavac pregleda profil i vidi ko ste i šta ste. Poenta je u tome da vi ako nemate profil koji je oblikovan onako kako bi trebalo bude oblikovan, onda postajete neka vrsta anomalije i smanjuje se šansa da dobijete posao. Socijalne mreže se koriste kao mesto na kojem agencije za osiguravanje prikupljaju podatke i na osnovu toga kako se ponašate i šta postujete, tako se cena vašeg osiguranja povećava ili smanjuje. Imajući sve to u vidu, ako pričate o izlasku iz tog prostora... To je dosta visoka cena koju ljudi često nisu spremni da plate. Dolazimo onda do toga da je mogućnost napuštanja Fejsbuka privilegija malog broja ljudi koji su već negde socijalno i profesionalno ostvareni i koji mogu da izađu i kažu ne želim da igram tu igru konstantne socijalne evaluacije i društvene reputacije“, zaključuje Joler.

Slobodan Maričić

Foto: GettyImages