PREGLED STAMPE

“Danas”, 7. Jul 2000.

Pise Aleksandar Lojpur

Sestojulska diktatura i oktroisani ustav - Miloseviceva najveca greska dosad

Ime je sudbina

- Nomen est omen - Ime je sudbina - to je stara latinska izreka. Ime "Jugoslavija" kao naziv nase drzave je prvi put zvanicno uvedeno sestojanuarskom diktaturom i oktroisanim ustavom 1929. godine. Do tada se drzava zvala Kraljevina SHS. Kako je nastala - sestojanuarskom diktaturom i oktroisanim ustavom, tako i zavrsava Jugoslavija - sestojulskom diktaturom i oktroisanim ustavom.

U ustavno-pravnom smislu, najava promene Ustava za manje od 24 casa, s obzirom na to da zvanicna Crna Gora nije konsultovana, i s obzirom na karakter najavljenih promena, predstavlja drzavni udar usmeren protiv Crne Gore.

U politickom smislu, sestojulska diktatura i oktroisani ustav su potezi usmereni na to da se Crna Gora izbaci iz dvoclane federacije. Cilj ovoga je stvaranje jos veceg politickog i ustavnog haosa, koji bi omogucio drzanje vlasti kroz "haos menadzment" bez izbora, sto je disciplina u kojoj su protagonisti sestojulske diktature postali perfekcionisti.

Medjutim, ako se ovaj novi pokusaj preuzimanja inicijative sadasnjih vlasti osujeti, ako se glavni akteri pro-demokratskih snaga Srbije i Crne Gore ne budu ponasali onako kako ocekuju Milosevic i njegova klika, ovaj potez bi mogao da bude iskoriscen kao politicko samoubistvo sadasnjih vlasti.

Naime, Milosevic je predlaganjem direktnog izbora predsednika i oba veca skupstine upravo napravio veliku gresku, kao sto cesto cine ljudi u panici, suoceni sa velikim strahom. On misli da je narod za njega. On veruje svojoj sopstvenoj propagandi. Dakle, on gleda na direktno glasanje za predsednika kao na nacin da potvrdi da je narod za njega, da je on vlasnik naroda.

Medjutim, cinjenica je da je narod vlasnik vlasti, pa i samog Milosevica. Do danas, narodu je bilo tesko da se ponasa kao vlasnik. Milosevic se krio iza parlamenata, svoje partije, svojih medija, svojih koalicionih partnera. Ali sada, narod ima mogucnost da uradi sa Milosevicem isto kao sa bilo cime sto je potroseno, da ga baci na smetliste istorije kroz direktne izbore.

Ako je Milosevic sada u panicnom strahu, treba samo sacekati pa videti kako ce biti prestravljen kad se konacno suoci sa narodom direktno.

Najzad, posto od srpskih prodemokratskih snaga i Crne Gore u najvecoj meri zavisi kako ce se ova nova kriza odvijati, treba podvuci ociglednu cinjenicu da direktno glasanje za poslanike Veca republika u saveznom parlamentu moze, u stvari, da znacajno poveca predstavljanje sadasnjih crnogorskih vlasti. Izborni rezultati na lokalnim izborima u Podgorici i Herceg Novom su Milosevica zbunili. Oni su dramaticno ojacali poziciju Djukanovica, jer je on uspeo da ubedi svoje koalicione partnere da je ujedinjena lista jedini nacin do pobede, mogao je da se otarasi nezgodnog partnera u vlasti, i uspeo je preko Herceg Novog da dokaze da on nije Milosevic i da je spreman da postuje pravila igre i da se ponasa kao normalan demokratski politicar.

Djukanovic bi bio idealan savezni predsednik izabran na direktnim izborima. Uz podrsku srpskih prodemokratskih snaga koju bi sigurno dobio, Djukanovic bi glatko pobedio Milosevica na izborima po oktroisanom ustavu.

Ovo ocigledno jeste Miloseviceva najveca greska do sada, i treba je pametno iskoristiti. Pitanje je kada ce se (i da li ce se ikada) ovakva prilika ponovo ukazati. Svi oni koji su pevali pesmu "Slobodane, spasi Srbiju..." - evo imaju priliku da im se ispuni ono sto su prizeljkivali.

"Reporter", Banjaluka 5. jul

Pise: Petar Lukovic

Jebes Kubu, jebes Kastra

Poenta je u cinjenici da su citaoca prizori sa Kube podsetili na Srbiju: sve je, naime, toliko identicno, da se ne zna gde zavrsava Havana a gde pocinje Beograd! Racionalna ideja da su svuda oko nas spijuni, inostrani agenti, visokokvalifikovani radnici inozemnih obavestajnih sluzbi, teroristi, zaverenici, neprijatelji svih boja, placenici Zapada, i da nam svi oni danonocno, mucki, kurvinski, s ledja, rade o glavi - nije nova; jos davno je voljeni drug Staljin, uz pomoc tajne i javne policije, masovnim streljanjima i punim sibirskim logorima, dokazao i pokazao kako valja braniti slobodnu socijalisticku Drzavu.

Svega 47 godina posle smrti Najveceg Sina Sovjetskog Saveza, duh Josifa Visarionovica pusten je iz boce usred Beograda; zahvaljujuci Zakonu Protiv Terorizma (ZPT), danas Srbija vaistinu ume da podseti na Rusiju s pocetka pedesetih godina - deportacije na mesec dana, bez naloga, bez istrage; svedok koji se drzi u celiji dok ne pristane da svedoci; agent-provokator koji hleb zaradjuje tako sto svoje zrtve hvata teroristickim mamcem; posedovanje spisa i audiovizuelnih zapisa koji obezbedjuju nekoliko godina robije u zatvorima strogo zatvorenog tipa...

Svaka od ovih slobodarskih pretnji spontano je postala deo srpske stvarnosti; mesecima, uporno, 24 casa dnevno, pod presijom masovne propagande, slusamo i citamo kako nam se neprijatelji multiplikuju, vise ne znamo ima li ih vise u inostranstvu ili u matici, hoce da nas uniste, da nas satru, da nas izbace iz Ujedinjenih nacija, drogirali su nase nogometase koji su, bez svoje krivice, izgubili od Holandije sa 1:6, jedini nam je spas da se okupimo oko Slobodana Milosevica i zajedno s Irakom i Kinom odbranimo zatvorsko dostojanstvo i robijaski ponos.

Svako je sumnjiv: Zabrinuti citalac "Politike" pre neki dan javlja da je gledao film "Buena Vista Social Club" (citalac kaze da je to delo americkog reditelja, ali izdajnici znaju da je u pitanju Vim Venders) i da je primetio "skrivenu poruku"; naime, brizni citalac kaze da od prijateljske i nama drage Kube, "s njenim izuzetnim egzoticnim prirodnim lepotama, nije prikazan nijedan kadar", nego su prikazane "rupe po ulicama, odvaljeni branici na kolima koja se jedva krecu, uvece mracne sumorne ulice, bez reklama i osvetljenja, ofucane fasade". Jebes Kubu, jebes Kastra! Poenta je u cinjenici da su citaoca ovi prizori podsetili na Srbiju: sve je, naime, toliko identicno, da se ne zna gde zavrsava Havana a gde pocinje Beograd!

Sve je sumnjivo: kompjuterske igrice, recimo, o kojima "Politika" danima izvestava kao o antisrpskom zlu, jer je otkriveno da postoji nekakva igra u kojoj je zadatak ubiti srpske vojnike na Kosovu. Buduci da je ovo cisti science-fiction, jer srpskih vojnika nema i vise ih nikad nece biti na Kosovu, "Politika" se postarala da preko reci anonimnog roditelja objasni o cemu se ovde stvarno radi ("Moje dete je i samo odbilo da igra tu igricu! Kako to da ubija Srbe i rusi manastir Gracanicu? Ako na tome vaspitavamo nasu mladez, za deset godina oni nece hteti da idu u vojsku."). Uvek spremna da posavetuje sta valja ciniti, "Politika" zakljucuje: "Nisu bez razloga pre vise godina tenkovi na Tijenanmenu unistili kompjuterske igrice problematicnih sadrzaja koje su pretile da preplave Kinu." Ostalo je nejasno misli li Politika na Li Penga i njegove tenkove, koji su na Tijenanmenu 1989. godine gazili kineske studente ili na borbu protiv piraterije?

Bezbednost: Konacno, na Dan kad je trebao da bude usvojen ZPT, u istim tim novinama, cirilicom, na strani 22, objavljen je tekst koji smo godinama nestrpljivo cekali: pod naslovom "Nevladine organizacije kao delovi obavestajnih sluzbi" - autor dr Dragoljub Tatomirovic (koji se predstavlja, obratite paznju, kao "dipl. pravnik bezbednosti"; nije jasno o kojoj je bezbednosti rec - o bezbednosti saobracaja, o drzavnoj bezbednosti, o seksualnoj bezbednosti, o bezbednosti Momcila Krajisnika), strucno, iscrpno, hladnokrvno, dokazuje da su Fond za otvoreno drustvo, Helsinski odbor, Fond za humanitarno pravo i Politea, u stvari, maska za aktivnost obavestajnih sluzbi. Dr Dragoljub otkriva najstrasnije zlocine ovih nevladinih organizacija: kaze da te spijunske organizacije "obavezno kupuju sve novine koje izlaze u zemlji, citaju, prevode, analiziraju i stavljaju u odgovarajuce baze podataka, slusaju se sve vaznije centralne i lokalne RTV-stanice, prisustvuje se skupovima gradjana (mitinzi, protesti, demonstracije, tribine, konferencije za novinare, razgovori gradjana na autobuskim stanicama, u redovima ispred prodavnica, na prodajnim punktovima na kojima se rastura deficitarna roba) kako bi se imao celovit presek javnog razmisljanja u jednoj zemlji..."; da bi se ovo zlo iskorenilo i sprecilo, dr Tatomir Dragoljubovic, mentalno sasvim bezbedan, svoj tekst zakljucuje sledecom opomenom: "Ovih nekoliko pomenutih nevladinih organizacija i njihova aktivnost moraju biti stalna briga onih koji su zaduzeni za bezbednost gradjana i drzave, posebno ako se zna da u Srbiji deluju i mnoge druge sa slicnim zadacima."

Uskoro, kada dobijemo ZPT, s ponosom cemo moci da uskliknemo: "Nije drug Staljin mrtav! Ziv je i zivece vekovima!"