"Živimo u najopasnijem trenutku u istoriji i izgledi nam nisu sjajni"

To su govor ruskog predsednika Vladimira Putina, predsednika SAD Džoa Bajdena i predsednika Ukrajine Volodimira Zelenskog.

Prvi je najavio delimičnu mobilizaciju i opet zapretio oružjem masovnog uništenja, drugi je pred Generačnom skupštinom UN poručio Rusiji da Zapad neće ustupiti pred pretnjama, a treći je najavio da se Ukrajina neće predati.

U globalnoj se svesti do sada najopasnijim trenutkom smatralo 13 dana kubanske krize 1962. godine. Dostupni diplomatski dokumenti pokazuju da su tada obe strane bile primarno zainteresovane za deeskalaciju pretnje čijih su efekata svi bili svesni, navodi se u tekstu Jutarnjeg.

Sadašnja je situacija opasnija jer, dok 1962. godine nije bilo direktne komunikacije, imamo jasno definisana stajališta i mogućnost da Putin, na ivici propasti, odluči da sa sobom povede ceo svet.

Opasnija je i jer je Putin potpuno nezainteresovan za bilo kakav kompromis, za ustupke od iracionalnih ciljeva rušenja vlasti u Ukrajini čime drugu stranu, ne samo Kijev nego i Zapad koji je imenovao glavnim protivnikom, prisiljava na nastavak konflikta.
Na dalji tok naše istorije uticaće tri činioca:

1. Primarni je ljudstvo. Rusija je ostala bez vojske i poseže sada za rezervistima pri čemu je Putin svu krivicu svalio na ministra odbrane I naćelnika Generačštaba, jer je rekao da su oni to tražili. To potvrđuje da je svestan mogućih negativnih efekata i želi pre svega da zaštiti sebe. Žrtvovaće bilo koga da sačuva vlast.

Ukrajina, s druge strane, nema problem mobilizacije niti motivacije. A nova vojska dobija i sve bolju obuku.

2. Oprema je dodatna prepreka Moskvi. Skladišta se prazne, Ukrajina je razorila brojna koja su služila za snabdevanje na frontovima, a znatan deo municije je i neupotrebljiv jer je lose skladišten. Zbog toga je Putin naložio pojačani rad odbrambene industrije koja se suočava s manjkom sofisticirane opreme sa Zapada koja je pod sankcijama.

Ukrajina dobija sve modernije naoružanje koje pokazuje nadmoć nad ruskim.

3. Vreme, astronomsko i meteorološko, uvek je presudno. Od odabira pravog trenutka preko procene dužine trajanja operacija do planiranja koje zavisi od godišnjeg doba. Ukrajina je izabrala pravi trenutak za kontraofanzivu u Harkivskoj oblasti, sve je pripravnija za dugi sukob i mirno može čekati zimu tokom koje će popuniti jedinice obučenim ljudstvom i oružjem.
Rusija je izgubila bilo kakav zamah na bojnom polju, mobilizovano ljudstvo će imati ubrzanu obuku što će, uz upitan moral, biti ograničavajući faktor a industrija će moći da izbaci samo zastarele modele oružja i opreme.

U takvim se okolnostima Rusija suočava sa suženim izborom reakcija kako bi vratila prevlast na frontu. Moskva će se, stoga, nesporno, osloniti na svoja dva najbolja generala, generala zimu i hladnoću u suočavanju s Evropom i Ukrajinom.

Može se očekivati tako da će moskovski planeri nastaviti taktikom koju smo videli nakon ukrajinske harkivske ofanzive: udar dalekodometnim sredstvima na osetljivu, kritičnu infrastrukturu kako bi civilno stanovništvo ostalo bez vode, struje, grejanja i to u jeku ukrajinske zime.

Nit vodilja je uverenje da će podstaknuti defetizam kod stanovništva izmorenog ratom, smanjiti podršku vojsci i, što je posebno važno, političkom vođstvu u Kijevu.

Taj modus operandi ima još jednu dimenziju, ekonomsko iscrpljivanje Ukrajine što je respektabilan faktor jer Rusija tako može da iscrpi UKrajinu koja neće imati snage za novu ofanzivu.

Smer zbivanja će zavistsi od toga ko će sve dobiti mobilizacione pozive i kako će javnost reagovati kad počnu da stižu crne vreće s telima poginulih.

Rusko vođstvo želi rat, ali javnost, koja je proteklih 20 godina živela u potrošačkom društvu, podržava rat pod uslovom da je bez njihovog učestvovanja.

U ovom je trenutku sigurno da nema prostora za mirovne pregovore ni za primirje. Što je loše. Rat na istoku ima sve preduslove da preraste u trajni sukob sa stalnom pretnjom eskalacije.