Šta je zapravo rečeno i zašto je "izvlačenje iz konteksta" opasno?

U današnjem svetu brzih informacija, još bržih medija i najbržih reakcija na izrečeno i “izrečeno“, takvi slučajevi su neminovni i opasni jer mogu da dovedu u zabludu široku javnost, a svako dalje objašnjavanje onoga “šta se htelo reći“ vodi ka još dubljim pogrešnim tumačenjima.

Poslednji primer toga je predstavnica u Kongresu Ilan Omar, čiji je govor u kom je pomenut događaj od 11. septembra 2001. godine postao osnova za raznorazna tumačenja i izvlačenja iz konteksta, a sve u dnevnopolitičku svrhu i onako “kako kome odgovara“.

“CAIR je osnovan posle 9/11. Prepoznato je da su neki ljudi uradili nešto i da svi mi počinjemo da gubimo pristup našim ljudskim pravima“, rekla je Omar.

To je manje-više, sve što je šira američka javnost čula i na šta je širi politički krug reagovao.

“Ovde je istina da mi predugo živimo sa epitetom građana drugog reda. Ja sam umorna od toga, svaki musliman u SAD treba da bude umoran od toga. Vi ne možete da kažete da ako danas neko čudno gleda u mene, da ja treba da se pravim da je sve u redu. Treba da kažete, ta osoba me gleda čudno, nije mi prijatno, ja ću prići i razgovarati sa tom osobom, pitaću je zašto me gleda čudno. To je pravo koje mi imamo“, navela je Omar.

Ipak, taj deo njenog govora nije stigao do šire publike – jednostavno, deo izvučen iz konteksta je “udario na emociju“ i stvorio sliku nipodaštavanja onoga što se desilo 11. septembra, a dobar deo “uvređenih“ je otišao korak dalje i konstatovao da ona “vređa žrtve“.

U tom svetlu se pojavio veliki broj komentara u kojima je postavljeno pitanje “da li je Omar uopšte Amerikanka“.

“Ja sam Amerikanka kao i svi ostali. Ja sam članica američkog Kongresa i moram da ostanem verna idealima borbe za slobodu i pravdu. To je utkano i u razloge za dolazak moje porodice ovde“, objasnila je Omar.

Njena poenta iz spornog govora je jasna – neki ljudi su uradili nešto, neki ljudi koji su bliski njoj po određenom svojstvu, u ovom slučaju veri, ali niti ona, niti drugi muslimanski vernici ne bi trebalo da budu smatrani krivim za ono što su “neki njima slični“ uradili.

O tome je davnih dana govorio i bivši predsednik SAD Džordž Buš.

“Amerika ima milione građana koji su muslimanske veroispovesti. Oni donose dodatnu vrednost za državu, među njima ima doktora, advokata, profesora, vojnika, preduzetnika... Oni moraju da budu tretirani sa poštovanjem“, naveo je tada Buš.

Momenat u kom aktuelni predsednik Donald Tramp izvlači iz konteksta reči Omar i stavlja celu priču u prvi plan je knjiški primer političkog marketinga, što je platforma na kojoj je on i uspeo da se domogne mesta u Beloj kući.

“Bela, slabije obrazovanja, predominantno emotivna, a ne racionalna Amerika“, koja čini veći deo Trampovog biračkog tela je bila meta za tu “strelicu političkog marketinga“, emitovanje impulsa “neprijateljskog dejstva“ i način za “ujedinjavanje u stavu“.

Suština onoga što je rekla Omarova se negde nalazi i u pokušajima novih generacija na našim prostorima da objasne kako “nismo svi zločinci“ niti smo svi podržavali ono što je činjeno ’90. godina, a u nekakvo naše ime i da tražimo poštovanje za ono što jesmo, uz suprostavljanje uvreženom mišljenju o “zločinačkom narodu“.

Narodi ne ubijaju, niti religije, ubijaju i čine zločine oni koji se kriju pod zastavom naroda ili religije, ostavljajući sve članove grupa kojima pripadaju u zamci “objašnjavanja“, “pravdanja“ i u opasnosti da njihove reči kojima pokušavaju da urazume okolnosti prebace na teren iracionalnog, emotivnog i reaktivnog.

Spasoje Veselinović