Antić za "Kompas": "Pouke obojenih revolucija"

Kolumnu prenosimo u celosti:

"Vlast mora biti smenjiva. Savremene ustanove treba da budu isključivo ustavne i demokratske. Ravnopravnost političkih aktera mora biti zagarantovana. Izbori valja da budu pošteni.

U ova četiri postulata sam verovao i verujem. Ipak, preduslov za 'mora' i 'treba' je 'moguće'. Postavlja se pitanje da li država i narod koji su pod sankcijama, u ratnoj opasnosti, delom okupirane, uopšte mogu biti demokratske. U moderno vreme, uz velikim delom visokoobrazovano stanovništvo,  nove tehnologije i velike promene u društvu koje ne dolaze iz političke sfere, jako je teško održavati principe iz prošlosti.

Pre deset godina Sjedinjene Države protestovale su zbog navodnog 'toksičnog' uticaja Ruske Federacije na njihov izborni proces. Ako je Ruska Federacija, koja je višestruko siromašnija, tehnološki inferiornija i njeno stanovništvo bar dvostruko malobrojnije od američkog, mogla to da učini, šta tek mogu da očekuju mali narodi od bilo koje velike sile. Svojevremeno su SAD i saveznici tvrdili da se ruska strana umešala u izborni proces i u Rumuniji. Ako je takvo mešanje dovelo do poništavanja izbora, šta tek da kažemo o zapadnom uticaju na Srbiju i njoj slične države?

Kod nas je, nažalost, taj uticaj odavno institucionalizovan. Bilo je teško buniti se protiv Slobodana Miloševića  u vreme kada je izvesno da bi svaki sporazum sa Zapadom podrazumevao nove žrtve i patnje srpskog naroda i Srbije. Međutim, život jedne države ne može da čeka. Posebno kada čitava jedna nova generacija posmatra bivšeg komunističkog funkcionera kako početkom 1996, nakon predaje Srpske Krajine, rata i sankcija u kojima je stvoren jedan novi sloj moćnih i bogatih, još uvek pokušava da na jednoj strani glumi komunističku pravovernost zbog još uvek glasačke mašine partizanskih veterana iz Drugog svetskog rata, a na drugoj najavljuje reforme i ulazak u EU. Čak i najrodoljubiviji građani tada bi pomislili da je u suštini bolje da bilo ko drugi vodi državu i da je svejedno ko bi je na kraju izdao.

Ta parola 'bilo ko samo ne on', imala je zato nekog smisla u Srbiji devedesetih godina. Zaista smo bili jedinstven slučaj. Našem narodu nije samo učinjena nepravda, on je proglašen negativno izuzetnim, za njega nisu važila pravila i načela primenjena na sve druge narode. Za razliku od Kine, Koreje i delimično Kube, mi nismo imali zaštitu veličine ili posebnog političkog puta koji daje rezutate… Nismo čak imali ni zaštitu okeana koju je uživala Kastrova republika. Velikom delu naroda, rodoljubivog i pravdoljubivog, činilo se da je socijalistička vlast negde pogrešila – da je odvojila od sebe tradicionalne saveznike, da je delila umesto da ujedinjuje narod, da je grešila strateški… te da bi neko drugi na njenom mestu postigao bolje i više. Donekle, opozicionari su imali pravo: Milošević je 1989. bio pravoverni komunista, čija je pragmatična priroda gledala na političko nasleđe raspadajuće savezne partije, a ne na nekakav srpski narod koji ga je u pesmama poredio sa Hristom i voždom Crnim Đorđem. No pred svetom je ispalo da on odbacuje  demokratiju, dok je Albanci, Hrvati i drugi naprotiv žele. Na samom početku davao je naloge da budu zabranjene pojedine novine, hapšeni opozicionari i tučeni demonstranti, umesto da ujedinjuje narod. Nikola Pašić je u sva tri rata ušao u velikoj, koncentracionoj vladi. Milošević je sankcije i ratove video kao globalnu vremensku nepogodu, borbu spoljnu i unutrašnju – baš kao Španski građanski rat. Njegova prododica i on izjavama i delima davali su razlog narodu da zaključi, kako oni ne veruju u srpsku nacionalnu ideju, preziru demokratiju, nemaju sažaljenja za malog čoveka i ne haju za mišljenje javnosti. Od kuće Gece Kona, koju je kupio za mali novac, do sedamnaest slupanih automobila kojima se na Minimaksoviziji hvalio vojske oslobođeni Marko Milošević, ništa nije bilo proizvod nekakvih medijskih pulova velikih sila. To je došlo tek kasnije. No, kada je Miloševićev režim konačno pao, bilo je to moguće samo uz stranu pomoć. Da je izostala, veća je verovatnoća da bi ondašnji socijalisti na mnoštvo okupljeno isred Savezne skupštine pustili tenkove nego što bi priznali izborni poraz. Da je režim dotrajao svedoči i lak i brz put DOS-a do prelazne vlade, novih izbora, koalicije sa SNP-om i saradnje predsednika republike Milutinovića.

Stvari su se posle loše razvijale po demokratiju. Osim u sitnicama, SAD i saveznici tokom šesnaest godina ništa i nigde nisu dali za pravo Srbiji. Zemlja je stalno bila pod  pritiscima, a od 2001. stotine miliona dolara uloženo je u jednu kvislinšku strukturu (nevladine organizacije) koja treba da upravlja vladama, menja političku elitu i nikome u Srbiji ne polaže račune. Ustanove kakve su pravosuđe, prosveta i vojska zauzete su od onih koji su samo nekoliko godina ranije bombarodavli Srbe. Tehnološki napredak učinio je da je lakše uticati na građane nego ranije. Takvim inženjeringom došli smo do paradoksalne situacije da je većina građana jedinstvena oko negativnog stava prema EU, ali je zato podrška Uniji u parlamentu bezmalo na 90%. Uprkos saglasnosti građana oko ključnih političkih pitanja nametnuta nam je jedna klasno-estetska podela koja je građane dublje posvađala nego što je to bio slučaj pre trideset godina. 

Danas, međutim, imamo mnogo jasniju situaciju nego devedesetih godina. Ako neko – ko pravi crne liste, ne dozvoljava demokratske procedure na univerzitetu (koji je prethodno silom zatvorio),  podržava najveće rasiste koji javno vređaju srpski narod i koristi novac stranih fondova – tvrdi da može da promeni Srbiju nabolje posredstvom pokreta anonimnih čije liste popunjavaju ljudi iz  inostranstva finansiranih nevladinih organizacija, ne treba biti mnogo obavešten i inteligentan pa zaključiti da je izvesno kako su sve srpske vlasti od 1990. do danas bolje od toga.  Možemo biti partijski fanatici, inatlije koje mrze lično, ali ko želi da smeni ovu i ovakvu vlast treba da to učini na isti način na koji se ona domogla svog prvog mandata. Takođe, siguran sam da umni, pametni, hrabri i vredni ljudi iz opozicije (najšire gledano) nisu ništa gori od Vojislava Šešelja i njegovih pristalica. Oni su bez strane pomoći išli u narod i za sedam godina postali sposobni da pobede na predsedničkim izborima. Nakon petog oktobra trebalo im je tri godine da postanu najjača  politička stranka, a daljih devet godina da dođu na vlast. Evo, od 2012. je prošlo više vremena, današnja opozicija ima na raspolaganju više medija nego što su radikali imali pre 2012. a ipak ne vidim napredak.

Obojena revolucija može Srbiju i Srbe da dovede samo u teži položaj od onog u kome su se nalazili 2000. ili 2012. godine. I posledice će biti mnogo gore".