Živković za "Kompas": "Sistematski progon – zašto se ponovo pakuju 'crne liste' za Srbe u Crnoj Gori"

Kolumnu Dražena Živkovića za "Kompas" prenosimo u celosti:

"Istorija se na Balkanu retko ponavlja kao farsa; daleko češće se vraća kao zlokobna repriza u režiji istih onih struktura koje su društvo jednom već dovele do ruba građanskog sukoba. Danas, godinama nakon nominalnog političkog sloma trodecenijskog režima Demokratske partije socijalista (DPS), prosečan građanin Crne Gore ima opravdan osećaj teškog, mučnog i lepljivog déjà vu. Dok se najviši državni zvaničnici po stranim ambasadama i briselskim kuloarima javno hvale evropskim tekovinama, inkluzivnošću, vladavinom prava i regionalnim pomirenjem, iza kulisa se odvija proces koji neodoljivo podseća na najmračniju, terminalnu fazu DPS-ove ere iz 2019. godine.

Ponovo svedočimo istoj, hirurški preciznoj matrici: Crna Gora nastavlja rigidnu, histeričnu politiku prikrivenog, ali sistematskog progona Srba. Ponovo su u zagušljivim fiokama bezbednosnih službi aktivirani crni notesi, a operativci u kožnim foteljama, koji su samo promenili stranačke gospodare i ideološke narative, revnosno kroje, dopunjavaju i ažuriraju spiskove nepoželjnih. Ljudi iz Srbije – intelektualci, umetnici, novinari, profesori, pa i obični građani koji se drznu da misle van nametnutog, rigidnog antisrpskog narativa – ponovo se na graničnim prelazima suočavaju sa rešenjima o zabrani ulaska. Ta rešenja su formulisana pod prepoznatljivim, kafkijanski maglovitim izgovorom: 'Pretnja po unutrašnju i nacionalnu bezbednost'.

Repriza progona

Postavlja se fundamentalno, ogoljeno pitanje: ako je sistem pao 30. avgusta 2020. godine, kako to da su metode ostale potpuno iste? Odgovor je jednostavan, ali poražavajući za sve one koji su verovali u demokratske promene. Terminalna faza DPS-a, koja je kulminirala sramnim Zakonom o slobodi veroispovesti i naknadnim opštenarodnim litijama, nije bila kraj jedne nakazne prakse, već samo njena privremena, taktička pauza. Danas, pod plaštom tobožnjih evroatlantskih reformi, svedočimo metastazi istog onog ideološkog kancera koji je Crnu Goru pokušao da izgradi na potpunoj negaciji njenog sopstvenog istorijskog, kulturnog i duhovnog bića.

Od Bećkovića do Vučićevića

Da bismo razumeli dubinu ovog institucionalnog ludila, moramo se vratiti u vreme kada je Milo Đukanović, pritisnut sopstvenim aferama i gubitkom legitimiteta, odlučio da krene u otvoreni rat protiv srpskog identiteta. Setimo se sramne 2018. i 2019. godine, kada je tadašnja crnogorska vlast zvanično zabranila ulazak u zemlju akademiku i najvećem živom srpskom pesniku Matiji Bećkoviću, istoričarima Čedomiru Antiću i Aleksandru Rakoviću, te profesoru Dejanu Miroviću. Razlog? Njihova izgovorena i napisana reč, njihovo prisustvo na proslavi stogodišnjice Podgoričke skupštine i oslobođenja u Prvom svetskom ratu. Režim se tada toliko plašio pesnika i istoričara da je upotrebio aparat sile kako bi sprečio prelazak granice ljudima čije su jedino oružje bili istorijska istina i metafora. Bio je to vrhunac paranoje jedne diktature u raspadanju.

Svi smo tada mislili da je sa tom praksom zauvek završeno onog trenutka kada je narod na izborima i litijama poslao DPS u političku istoriju. Nažalost, prevarili smo se. Danas se ta ista matrica primenjuje sa istim žarom, a najnovija žrtva ove prepisane hajke jeste vlasnik i glavni urednik Informera Dragan J. Vučićević, kome je nedavno ekspresno zabranjen ulazak u Crnu Goru pod identičnim, fantomskim izgovorom bezbednosne pretnje. Bez obzira na to šta ko mislio o Vučićevićevom novinarskom stilu, uređivačkoj politici ili stavovima, činjenica da se jednom novinaru i medijskom radniku zabranjuje ulazak u zemlju koja pretenduje da bude prva sledeća članica Evropske unije predstavlja prvorazredni skandal i brutalni šamar slobodi govora.

Ono što najviše zabrinjava jeste opravdano pitanje: ako se ovako javno i bez ustručavanja zabranjuje ulazak javnim ličnostima, novinarima i akademicima, ko se još sve nalazi na tim fantomskim spiskovima koje javnost ne vidi? Koliko je običnih ljudi, privrednika, rođaka građana Crne Gore, sveštenika ili studenata tiho vraćeno sa graničnih prelaza Ranče, Dobrakovo ili Dračenovac, bez ikakvog medijskog odjeka? Ko zapravo pravi ove spiskove i po kojim kriterijumima se određuje da je nečije mišljenje opasnije po bezbednost Crne Gore od stotina slobodnih operativaca škaljarskog i kavačkog klana koji nesmetano šetaju regionom?

Terminalna faza preobučene hobotnice

Kada država nema šta da ponudi svojim građanima – kada ekonomski benefiti izostaju, kada su institucije paralisane međusobnim, prizemnim partijskim trvenjima, a korupcija je samo promenila dresove i prešla u nove kancelarije – najlakše je izvući proverenu, prašnjavu kartu odbrane od 'velikosrpske hegemonije'. Pravljenje novih spiskova i zabrana ulaska ljudima samo zbog njihovog nacionalnog identiteta ili javno izrečenog stava nepogrešiv je znak nemoći. To je simptom terminalne faze jednog političkog modela koji ne zna kako da funkcioniše u slobodnom, demokratskom i pluralističkom ambijentu.

Tragično je što aktuelna izvršna vlast, koja je dobila istorijski mandat upravo na talasu građanskog bunta protiv DPS-ovog bezakonja, diskriminacije i policijske torture, danas prepisuje najgore pasuse iz Đukanovićevog priručnika za autokratsko vladanje. Ta patološka nemoć da se raskine sa praksom tajnih dosijea i spiskova pokazuje da se Crna Gora nalazi u začaranom, neurotičnom krugu u kojem se političke elite na površini smenjuju, ali ideološki progon i institucionalna srbofobija ostaju jedina trajna konstanta sistema.

Ko zapravo vlada Crnom Gorom

Da bismo do kraja ogolili ovu političku šaradu, moramo postaviti ključno pitanje: ko zaista vlada Crnom Gorom? Naivni i politički nepismeni i dalje veruju da državom upravljaju oni koji sede u zgradama Vlade i Skupštine, oni čija lica svakodnevno gledamo u sterilnim televizijskim dnevnicima i koji potpisuju protokolarne sporazume. Međutim, surova realnost nas uči da je formalna vlast u Crnoj Gori često samo obična fasada, jeftina ikebana iza koje se kriju stvarni, neizabrani i otuđeni centri moći.

Crnom Gorom danas upravlja neprincipijelna, interesna koalicija tri ključna faktora:

1. Duboka država: zaostala iz bivšeg režima, koja drži ključne poluge u administraciji i pravosuđu;

2. Zapadne ambasade (tzv. Kvinta): koje diktiraju spoljnu i unutrašnju politiku do nivoa mikromenadžmenta;

3. Krupni kapital i bezbednosne strukture: koji odlično prepoznaju svoj interes u održavanju nestabilnosti.

U tom nakaznom trijumviratu aktuelni političari su uglavnom samo puki izvođači radova. Oni su ucenjeni, preplašeni i politički nedorasli vazali koji bespogovorno izvršavaju naređenja kako bi sačuvali svoje fotelje, plate i privilegije. Kada se donese odluka da se nekom srpskom novinaru ili intelektualcu zabrani ulazak, ta odluka nije rezultat ozbiljne, argumentovane rasprave na sednici Vlade ili Saveta za odbranu. Ona je isporučeni nalog, skrojen u mračnim, nikada provetrenim hodnicima tajnih službi, a aminovan u nekoj od stranih ambasada u Podgorici kako bi se održao veštački balans straha. Zato svedočimo apsurdu: dok se u javnosti priča o regionalnom povezivanju, u praksi se podižu nevidljivi kineski zidovi za sve što nosi srpski predznak.

Duboka država i neprovetreni bezbednosni sektor

Najveća i najopasnija zabluda nakon istorijskog 30. avgusta bila je romantičarska vera da će pobeda na izborima automatski doneti demontažu kriminalizovanog bezbednosnog aparata. Desilo se suprotno: umesto korenite lustracije, otvaranja tajnih dosijea i potpunog čišćenja Agencije za nacionalnu bezbednost (ANB) i Uprave policije, nove vlasti su pristale na trule, kukavičke kompromise. Klijentelistička, korumpirana i ideološki ostrašćena struktura, koja je tri decenije obučavana da u svakom pravoslavnom Srbinu vidi legitimnu metu i državnog neprijatelja, ostala je netaknuta u dubini sistema.

Ti takozvani profesionalci u službama bezbednosti zapravo su klasični partijski vojnici odgajani u DPS šinjelima. Oni su ti koji kreiraju ove fantomske spiskove. Oni su ti koji pišu selektivne, tendenciozne i lažne operativne procene u kojima se naučni radovi, novinske kolumne, televizijska gostovanja ili kulturni angažman ljudi iz Srbije krste kao „subverzivna, maligna delatnost“.

Nova vlast, uplašena od optužbi da je „prosrpska“ ili „proruska“ – optužbi kojima ih svakodnevno, poput teške artiljerije, zasipaju preostali DPS mediji i njihovi dobro plaćeni analitičari – kukavički i snishodljivo prihvata te izveštaje bez ikakve provere. Tako smo došli do situacije da ANB-om i policijskim strukturama i dalje upravlja nevidljiva ruka starih kadrova. Oni svesno sabotiraju bilo kakvo istinsko pomirenje između Crne Gore i Srbije, jer u ambijentu tenzija, podela i permanentnog vanrednog stanja njihov opstanak i njihove privilegije dobijaju puni smisao.

Sindrom političkog kukavičluka

Posebno sramnu, istorijski odgovornu ulogu u ovom procesu igraju aktuelni politički lideri koji su nekada, dok su grcali u opozicionim klupama, glasno i opravdano grmeli protiv ovakvih fašizoidnih praksi. Danas, kada su se udobno smestili u fotelje, kada su osetili miris ministarskih limuzina, rotacija i skupštinskih beneficija, kod njih je proradio teški sindrom političkog kukavičluka. Oni se danas boje sopstvene senke i mišljenja trećerazrednih diplomata.

Kada ih novinari pritisnu konkretnim pitanjima o novim zabranama ulaska i tajnim spiskovima, oni peru ruke poput Pontija Pilata, nemušto prebacujući odgovornost na 'nezavisne institucije', 'zakonske procedure' i 'autonomne bezbednosne procene'. Kao da javnost ne zna kako te institucije funkcionišu i po čijem nalogu se ti izveštaji zapravo pišu. Taj konformizam i potpuni nedostatak političke hrabrosti da se sistem jednom zauvek očisti od totalitarnih natruha prošlosti čine aktuelnu vlast direktnim, svesnim saučesnikom u ovom kontinuiranom progonu. Pravdanjem ovih spiskova, oni šalju jasnu, zlokobnu poruku srpskom narodu u Crnoj Gori – onom istom narodu koji čini trećinu stanovništva i koji je na svojim leđima izneo kompletan teret borbe za slobodu – da su i dalje građani drugog reda i da je diskriminacija samo promenila retoriku, ali ne i suštinu.

Kome smeta istorijska istina

Pogledajmo na kraju ko su ti ljudi koji se nalaze na famoznim spiskovima i zbog čega im se zabranjuje prelazak granice. To nisu međunarodni kriminalci, vođe narko-kartela koji kopaju tunele ispod sudova, ili naoružani teroristi – jer takvi, svedoci smo, vrlo lako, sa lažnim pasošima i uz logističku i tehničku podršku samih delova crnogorske službe, prelaze granice i završavaju svoje krvave poslove. Ne, na tim spiskovima se nalaze pesnici, profesori, novinari i istoričari. Njihovo jedino oružje je javno izrečena reč, a njihov jedini greh jeste što odbijaju da ćute pred brutalnim istorijskim falsifikatima i što afirmišu jedinstven srpski kulturni, jezički i duhovni prostor.

Oni smetaju jer njihovo prosto prisustvo razobličava veliku laž na kojoj je građen montenegrinski, dukljanski ideološki projekat. Smeta istorijska istina, smeta sećanje na zajedničke korene, smeta sve ono što neraskidivo povezuje Crnu Goru i Srbiju. Zabranom ulaska tim ljudima, kreatori spiskova pokušavaju da oko Crne Gore podignu ideološki sanitarni kordon, da je hermetički izoluju od sopstvenog izvorišta i da u tom veštački stvorenom, sterilizovanom prostoru nastave sa nasilnim inženjeringom promene identiteta naroda.

Ovo nije samo brutalan napad na slobodu kretanja i slobodu misli pojedinaca iz Srbije; ovo je direktan, sračunat šamar srpskom narodu u Crnoj Gori. To je poruka da je svaka živa spona sa Srbijom potencijalno kažnjiva i da se država i dalje čvrsto drži Đukanovićeve doktrine po kojoj se savremeni crnogorski identitet može i mora graditi isključivo i jedino na patološkoj, paranoičnoj mržnji prema srpstvu.

Kraj igre i neminovnost kraha

Međutim, ono što kratkovidi kreatori ovih spiskova i njihovi uplašeni politički pokrovitelji gube iz vida jeste fundamentalna lekcija iz novije istorije. Oni naivno misle da se represijom, tajnim spiskovima, medijskim harangama i policijskim rešenjima može dugoročno vladati i držati pokorenim jedan žilav i svestan narod. Isti takav iluzorni osećaj svemoći i večnosti imao je i DPS 2019. godine, pa je neslavno završio na smetlištu istorije, ostavljajući iza sebe institucionalne ruševine.

Ova jadna repriza progona, ovaj očajnički, retrogradni pokušaj reanimacije antisrpske politike, najjasniji je mogući znak da je i ovaj preobučeni, hibridni sistem ušao u svoju završnu, terminalnu fazu. Građani Crne Gore, bez obzira na njihovu nacionalnu i versku pripadnost, duboko su umorni od veštački produkovanih podela, od izmišljenih unutrašnjih i spoljnih neprijatelja i od države koja se umesto ekonomijom i pravdom bavi paranoičnim policijskim spiskovima. Ne može se evropska, prosperitetna budućnost graditi na metodama prepisanim iz najmračnijih totalitarnih režima prošlog veka.

Spiskovi će se na kraju ipak otvoriti, maske će pasti pod pritiskom javnosti, a oni koji danas iz senke povlače konce i kukavički potpisuju sramne zabrane ulaska moraće, pre ili kasnije, da se suoče sa političkom, istorijskom i pravnom odgovornošću. Crna Gora jednostavno ne može krenuti napred, niti se može demokratizovati, dok god se ne oslobodi patološkog straha od sopstvene tradicije i dok god njene elite ne shvate da joj Srbija i Srbi nisu i nikada ne mogu biti neprijatelji, već najbliža braća i najprirodniji saveznici. Do tada, nažalost, osuđeni smo da živimo u ovoj mučnoj, jeftinoj predstavi, čekajući konačni pad zavese na komediju apsurda u koju su nas uvukli preobučeni i uplašeni gospodari naših sudbina".