Vladan Petrović za "Kompas": "Šta je zaista Venecijanska komisija?"

Kolumnu Vladana Petrovića prenosimo u celosti: 

"Zamislite na trenutak da nemate internet i da ne možete koristiti Gugl mapu. Nalazite se u Veneciji i smešteni ste negde na Piazzale Roma. Najjednostavniji put (pešice, podrazumeva se) do škole Svetog Jovana Evanđeliste (Scuola Grande San Giovanni Evangelista) vodi preko mosta Svete Klare (Santa Chiara), ulicom Temelji manastara (Fondamenta del Monastero), na ulazu u Veliki kanal (Canale Grande). Posle stotinak metara, skrećete u ulicu desno (Calle nova de Saint Simon), idete pravo, skrenete desno pa levo i potom pravo. Prelazite jedan mostić i pratite put. Na nekoliko koraka odatle s leve strane je Scuola Grande San Giovanni Evangelista, mesto održavanja plenarnih sednica i drugih radnih tela Evropske komisije za demokratiju posredstvom prava (the European Commission for Democracy through Law), poznatije kao Venecijanska komisija (the Venice Commission). Taj njen, širom pravnog i političkog sveta, čuveni naziv, istini za volju, neće vam biti od velike pomoći kod lokalnog stanovništva. Oni će vas najverovatnije, pogotovo ako vam je engleski suviše dobar, a italijanski previše loš, uputiti na jednu od okolnih građevina, koje su poznatije turističke lokacije (na primer, Scuola Grande San Rocco – što se desilo piscu ovih redova 2021. godine). 

Naravno postoje i drugi putevi u magičnom venecijanskom 'lavirintu' koji vode do 'naše' škole. Škola, spolja, na prvi pogled, ruku na srce, ne odgovara sasvim zvučnom nazivu institucije i visokoj reputaciji 'ustavnog i pravnog savetodavca i asistenta' svih država Saveta Evrope, pa i šire. Može se, ipak, primetiti da su lokacija škole i njen spoljni izgled u izvesnoj korelaciji sa pozicijom i ulogom Venecijanske komisije. Ta uloga je, uz sve moguće rezerve, izuzetno važna u svetu moderne demokratije i vladavine prava. S jedne strane, ona je daleko kompleksnija nego što brojni skeptici i kritičari Komisije jesu spremni da prihvate, osporavajući joj stručni legitimitet i ukazujući na njenu kvazi-političku ulogu. S druge strane, ta uloga jeste u svojoj suštini savetodavna. Venecijanska komisija ne nameće i ne naređuje. Ona savetuje i daje preporuke državama u reformama njihovog pravnog sistema. Ipak, svaki savetnik, u skladu sa svojim kompetencijama i kapacitetima, postaje i kreator, a bez sumnje subjekt čija reč će postati referentna.

'Venecijanska magija'. Kad uđete u salu sa srednjovekovnim freskama na koje pada zagasita svetlost (koja se do podne uglavnom uvlači spolja kroz rešetke na prozorima, a po podne dolazi od unutrašnje rasvete), možda će vam se učiniti da su stolovi poređani u veliki pravougaonik tako da jedva vidite lica članova Komisije namešteni sa ciljem da stvore (ne)potrebnu distancu između članova, kao i da čitav prostor zasvođen visokim plafonom stvara utisak hladnoće svojstven većini katoličkih građevina iz 14. veka. Kasnije, ta 'hladnoća' preobražava se u nedefinisan osećaj pripadništva istoj ili prividno sličnoj pravnoj i kulturnoj porodici. Ima u toj atmosferi neke magije. Kao i svaka magija, ona može da koristi i da šteti, u zavisnosti od toga kako se prema njoj odnosite, s kojim namerama i ciljevima. Ta magija može biti 'bela', a može biti i 'crna'. Ako je u rukama politike i služi isključivo ostvarivanju i legitimizaciji sebičnih nacionalnih, regionalnih ili globalnih političkih ciljeva, onda je 'crna'. Ona je onda, u stvari, velika normativna i verbalna hipokrizija. Ona, međutim, može biti, i neretko jeste, u rukama istaknutih pravnika kakvih je priličan broj u Venecijanskoj komisiji. Ako se ta 'magija' prenese i na predstavnike država koji dolaze po mišljenje, a nisu 'slepi poslušnici' niti 'politički trgovci', nego vode računa o dostojanstvu svoje države, onda će ona biti vrlo moguće 'bela'. Ona će stvoriti 'pozitivno čudo' da budu pronađena najbolja ustavna i zakonska rešenja, ne samo idealno nego stvarno, za konkretnu političku zajednicu i njene građane. 

Venecijanska komisija ne nameće i ne naređuje. Ona savetuje i daje preporuke državama u reformama njihovog pravnog sistema

Magija Venecije, a neminovno i Venecijanske komisije koja se nije slučajno 'udomila' baš u tom 'gradu-državi', jeste u tome što ne poznaje oštre i nagle prelaze. Ona je sva u nijansama modrim i zagasitim, onim što ponajviše vladaju venecijanskim lavirintima predveče, u suton. U toj neprekidnoj igri senki i tonova, odvija se svakoliki život, pa i onaj pravni i državni, onaj što podrazumeva neprestanu borbu, institucionalnu i vaninstitucionalnu, između prava i anti-prava, vladavine naroda i vladavine narodom, pravde i nepravde, jednakosti i diskriminacije, pravne delotvornosti i političke nemoći, javnog i zakulisnog delovanja. Više od tri decenije, Venecijanska komisija ne samo da bitno učestvuje u toj igri, ona je i gradi. Ona to ne čini savršeno, ali čini na način da se može smatrati nezaobilaznim 'kvazi-ustavnim činiocem' ne samo u 'novim', već i u 'starim' demokratijama. 

Zašto je nastala Venecijanska komisija? Ideja o kreiranju jednog internacionalnog tela istaknutih pravnih eksperata, koje će obavljati ulogu ustavnog asistenta državama centralne i istočne Evrope u tranziciji, potekla je od italijanskog profesora i ministra za evropske poslove, krajem 80-tih godina prošlog veka, Antonija La Pergole. Iza velikih ideja stoje nesumnjivo veliki ljudi, ali iza njihove realizacije stoji uvek ozbiljna organizacija. Venecijanska komisija jeste nastala kao internacionalni, dobro osmišljen projekat, koji je i pored izvesnog otpora, bio 'osuđen na uspeh' u godinama velikih pravnih i društveno-političkih promena sa padom tzv. real-socijalističkog bloka na čelu sa SSSR-om. Države koje su pripadale tipu autoritarne socijalističke ustavnosti nisu imale alternativu. Tranzicija je u tom periodu mogla ići samo u jednom smeru, a taj je vodio ka reintegraciji u liberalno-demokratski svet ustavnosti. Tranzicija se nije mogla izvršiti preko noći, niti je mogla da se desi isključivo iznutra, jer snage starog poretka nisu imale kapacitet ni legitimitet za to. 'Direktna intervencija' Zapada nije dolazila u obzir. Bio je potreban institucionalni 'posrednik', koji neće izdavati 'naređenja' i predstavljati direktan 'udar' na nacionalnu i državnu suverenost. Taj institucionalni 'posrednik' morao je imati nesporni legitimitet, a da on ne dolazi od politike, nego od struke. To su bili kriterijumi i parametri za formiranje Venecijanske komisije. I još nešto važno. To telo nije smelo biti ničije i nije smelo postati svačije. Ono je moralo uspostaviti jednu dozu nezavisnosti koja proizlazi iz njenog unikatnog položaja i vrlo delikatne uloge koju do tada nije imalo nijedno internacionalno telo. 

Ta uloga samo je s početka značila pomoć u donošenju ustava tzv. novih ili mladih demokratija, odnosno država koje treba da postanu demokratske prema zapadno-evropskom obrascu. Ona je u stvari, podrazumevela i jednu ustavno-pravnu unifikaciju Evrope, koja je trebalo da bude izvršena po principu 'jedinstva u različitostima', svojstvenog klasičnim federacijama. Jedan od izvornih zadataka Komisije bio je da pronađe 'zajednički ustavni imenitelj' svim državama Evrope, odnosno svim koje imaju ili teže da imaju demokratski politički poredak po 'evropskom obrascu'. Tako je Venecijanska komisija ustanovila i počela da razvija koncept evropskog ustavnog nasleđa, koji počiva na demokratiji, ljudskim pravima i vladavini prava. Takvoj sadržini ubrzo su postali 'tesni' evropski okviri, pa se ona 'prelila' i na mnoge druge zemlje sveta. 

Prema tome, Venecijanska komisija je, u svom izvorištu, bila jedan regionalni projekat (iza njega nisu odmah stale sve države Saveta Evrope). Ona je, međutim, već u prvoj, a naročito drugoj deceniji svog postojanja, postala globalni fenomen – jedan od kreatora transnacionalnog ustavnog prava, pa samim tim i koncepta internacionalne vladavine prava bez koje se moderno ustavno pravo teško može nazvati tim imenom."