Matić: Sebe vidim kao izaslanika porodica nestalih, a ne samo Vučića

Za Radio Slobodna Evropa (RSE), Matić govori i o radu Komisije za istraživanje ubistava novinara na čijem je čelu, medijskoj situaciji u Srbiji, ali i o tome kako je od oštrog kritičara režima devedesetih, čiji je Aleksandar Vučić bio deo, postao njegov specijalni izaslanik.

RSE: Obeležen je još jedan Međunarodni dan nestalih - sa više od 10 hiljada ljudi čija je sudbina nepoznata posle ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Kao specijalni izaslanik predsednika Srbije, šta je to što planirate da uradite kako bi se ovaj broj smanjio?

Matić: Imenovan sam za specijalnog izaslanika po dogovoru između predsednika Srbije i predsednice Hrvatske, koji su na prvo mesto svoje komunikacije i saradnje stavili pitanje nestalih. Uočili su da postoji problem sa dinamikom, širinom rada na razrešavanju pitanja nestalih i želeli su da imaju još jedan od raspoloživih mehanizama, sa nadom da taj mehanizam kao specijalni izaslanici može biti neka vrsta bajpasa za ono što se događa veoma često. A to je da zbog političkih prilika imamo negativnu reakciju i kada je reč o razrešavanju pitanja nestalih. Mislim da je ovo još jedan od načina da se stvore uslovi da ovaj proces bude mnogo efikasniji i mnogo brži. Naredne nedelje ću imati prvi susret sa Ivicom Vrkićem, izaslanikom predsednice Grabar Kitarović i na tom sastanku ćemo napraviti neku vrstu akcionog plana i ciljeva onoga što ćemo raditi u narednom periodu. Dakle nešto kratkoročno, nešto dugoročno.

RSE: Šta je to što ćete raditi?

Matić: Možda nije fer da pre razgovora sa njim iznosim detalje. Ali evo šta sam ja uočio za ovih nekoliko dana koliko sam mogao da pogledam dokumentaciju. Postoji, brojke su različite, od 40 do 70, a negde se pominje i 250 grobnih mesta za koje se zna da je NN lice ubijeno ili nestalo.

RSE: Gde?

Matić: Na teritoriji Hrvatske. I da ta mesta nisu ekshumirana. Dakle to je nešto što bi, ako se uspostavi ozbiljan dogovor između dve zemlje, moglo da se završi za dva ili tri meseca. Takođe, postoje još neka mesta u kojima se možda sumnja da postoje masovne grobnice i iz nekog razloga čujem da se pominje i to da ne postoje kapaciteti da se u tom kratkom periodu ispitaju ta mesta. Mislim da pitanje kapaciteta više ne sme da se postavlja, da se moraju omogućiti kapaciteti i sa jedne i sa druge strane da se u najkraćem mogućem roku sve ono što je poznato, za šta postoje podaci ili indicije, proveri. I da se takve stvari stavljaju ad acta.

Paralelno sa tim, treba da učinimo sve da objedinimo snage. Videli smo da u Srbiji postoji 60 udruženja, postoji Komisija (Vlade Srbije za nestala lica), postoje još neka tela koja se bave ovom temom, nevladine organizacije, kao Fond za humanitarno pravo, koji ima izuzetne podatke i možda najveći kontinuitet u ovim temema. Potrebno je objedinjavanje tih snaga na nacionalnom nivou, stvaranje jedinstvenih ciljeva, akcionog plana. Zatim isto tako nešto i u Hrvatskoj, a onda i koordinacija između ta dva tela ili koalicije u jednu jedinstvenu.

Mislim da je apsolutno neophodno da se napravi jedinstvena lista nestalih. Sada se barata različitim podacima i na različite načine se tretiraju nestali. Svako od tih imena treba da ima svoj jedinstven dosije. Dakle, da obe strane i svi oni koji nešto znaju o tim ljudima i njihovom nestanku te podatke stave u jedan, jedinstven dosije kako se ne bi stalno gađali sa podacima ili stalno obnavljali priče ili dolazili u situaciju da se postavljaju pitanja i za one slučajeve koji su već razrešeni.

RSE: Zbog čega to do sada nije urađeno? Zašto razmena podataka među zemljama regiona nije zadovoljavajuća i, kada govorimo o Srbiji, gde vidite odgovornost nadležnih za slab rezultat u potrazi za nestalima?

Matić: Imamo različite situacije. Masovne grobnice se u najvećoj meri nalaze na teritoriji Republike Hrvatske i u potpunosti su u nadležnosti organa Hrvatske. Unutar same Hrvatske, ne bih mogao da navedem razloge zbog čega je takva situacija jer još nisam razgovarao sa poverenstvom, ni sa drugim ljudima.

Kada je reč o samoj razmeni podataka postoji, čini mi se, dosta neslaganja oko prirode rata, odnosa na unutrašnjepolitičkom planu kada je reč o tim temama. Sa srpske strane postoje informacije koje sam dobio da je dato jako puno dokumenata, i to je ono što ću u narednom periodu nastojati da dobijem.

Veliki broj tih dokumenata je otišao u Hag. Veliko je pitanje šta će se sa njima događati, ali pokušaćemo da dođemo do njih. Sa tom bazom treba što pre nešto uraditi da bude korisna svim zemljama u regionu. Dakle, kada govorim o otvaranju arhiva, mislim da je arhiva Haškog tribunala veoma važna kada je reč prvenstveno o nestalim, ali i kada je reč o utvrđivanju pravde i odgovornosti za zločine koji su se događali na ovim prostorima jer znamo da Haški tribunal zatvara svoja vrata.

RSE: A kada govorimo o otvaranju arhiva u zemljama regiona, u Srbiji?

Matić: Mislim da svi nastoje da vode računa o dnevnopolitičkim aspektima otvaranja arhiva i razmene ovih podataka i da se na tom planu mora uraditi nešto što bi trebalo da bude međudržavni dogovor o otvaranju arhiva i pravilima pod kojima će se otvarati.

RSE: Očekujete li da će se to dogoditi?

Matić: Mislim da je to preduslov za rešavanje mnogih slučajeva nestalih, ali i utvrđivanje pravde i stvaranja osnova za uspostavljanje procesa pomirenja. Mislim da je tu veoma važna inicijativa REKOM-a o regionalnoj komisiji (za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima), koja bi onda na sveobuhvatni način nastojala da evidentira sve žrtve, da utvrdi sve elemente kada je reč o samoj odgovornosti i da stvori preduslov za pomirenje u celom regionu. Nažalost, ovu incijativu potpisala su do sada četiri predsednika ili predsednika vlada, Hrvatska i Bosna i Hercegovina do sada nisu. Ono što me zabrinjava je čudno ponašanje međunarodne zajednice. Na Londonskom samitu Berlinskog procesa domaćin, Velika Britanija, nije nešto naročito insistirala na tome da se dovrši i potpše REKOM-ova incijativa i da počne da funkcioniše REKOM.

Odnosi Srbije i Hrvatske su veoma važni za ovaj region i mislim da se ova pitanja prvo moraju rešavati na bilateralnim nivoima. A specifična je situacija sa Kosovom i sa Bosnom i Hercegovinom. Žarko Puhovski (profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu) je na jednoj našoj konferenciji o pomirenju 2001. godine rekao da pomirenju prethodni uznemirenje. Dakle, da procesom utvrđivanja odgovornosti i pronalaženjem nestalih vi zatvarate određeni krug i onda stvarate uslove za proces isceljenja, zaceljenja ili kako god ga možemo nazvati. I onda posle toga dolazi ulazak u neko pomirenje. Pošto je u celom regionu turbulentna politička situacija, onda i stranci izbegavaju da se pojave neke nove kratkoročno turbulentne informacije ili teme. Nažalost.

RSE: Kada pogledate Srbiju, kakvu u tom smislu poruku šalje činjenica da se osuđeni ratni zločinci predstavljaju kao heroji, da se mnogi od njih vraćaju u javni život, pa i na prethodne funkcije, da u poslednjih nekoliko godina padaju presude u ključnim predmetima ratnih zločina?

Matić: To je apsolutno nedopustiv proces. Pitanje ratnih zločina mora da bude tretirano potpuno nezavisno od bilo kakvog oblika odnosa i percepcija patriotizma. U suprotnom, ulazimo u situaciju koja će naša društva činiti društvima u kojima zločini ostaju nekažnjeni i samim tim i mi postajemo na neki način saučesnici. Tu apsolutno vidim odgovornost prvenstveno istražnih organa, tužilaštava i naših sudova koji ne pokazuju dovoljno aktivnost u utvrđivanju zločina i procesuiranju istih. Politički takođe postoji velika odgovornost za tolerisanje takvog stanja, u nekim segmentima možda i podsticanja. I to je nešto što je opšte društveni problem.

RSE: Uoči ovog intervjua stigla je vest o mogućem postojanju još jedne masovne grobnice na teritoriji Srbije. Očekujete li da će nadležni proveriti informacije koje je dobio REKOM, da su u opštini Medveđa 2001. godine, u toku izgradnje objekta za potrebe policije, iskopana četiri tela, a da ih je policija potom ponovo zatrpala i prekinula dalje iskopavanje?

Matić: Do sada je uvek Komisija za nestale izlazila na lice mesta odmah posle dobijanja informacije o masovnim grobnicama. Nadam da će to odmah učniti i u ovom slučaju. Naročito što smo mogli da čujemo i Veljka Odalovića (predsednik Komisije Vlade Srbije za nestala lica), koji je govorio o sličnom slučaju na teritoriji Kosova gde je pronađena grobnica koju je 2001. godine Kfor identifikovao, ali po njegovim rečima, samo je dokumentovao, fotografisao i ostavio taj bunker sa telima, a da nije razmenio dokumentaciju sa nadležnim organima. Mislim da, kad god se pojavi informacija, to mora biti prioritet. Kada vi imate informaciju o nekom mestu i odugovlačite da ekshumirate i stavite u proces identifikacije, vi nanosite novo zlo. Svaki dan neotkrivanja je nanošenje novog zla porodicama, ali i čovečnosti uopšte.

RSE: Informacija koju je preneo Odalović, oko moguće grobnice u Đakovici, je pitanje za Kfor i institucije Kosova. Kada govorimo o Medveđi, ukoliko se ispostavi kao tačno, malo je verovatno da policijske i vojne strukture u Srbiji za to nisu znale. Među njima su ljudi koji su danas penzionisani načelnici, generali, pukovnici... Šta je to što sprečava vlasti u Srbiji da, umesto REKOM-a, efikasnije rade na ovom pitanju?

Matić: Po onih nekoliko informacija koliko smo mogli da vidimo reč je zaista o nekom objektu koji je gradila policija. I sigurno se može lako identifikovati ko je u to vreme bio nadležan za tu teritoriju i taj prostor. Nemam objašnjenje zbog čega ne postoji promptna reakcija na utvrđivanju takvih informacija. Raspitivao sam se ovih dana oko nekih ljudi koji su bili zaduženi za asanaciju terena u okolni Vukovara, ispred vojnih institucija. Za dve osobe sam dobio informaciju da nisu u zemlji i da je nemoguće identifikovati gde se nalaze. Mislim da je danas moguće uraditi sve što želite i da možete pronaći ljude bez obzira da li su pod različitim identitetima. Mislim da naša zemlja i naše institucije moraju pronaći mehanizam koji će biti permanentno traganje za onima koji mogu dati ključne činjenice o informacijama bitnim za otkrivanje sudbine nestalih.

RSE: Kako je došlo do toga da predsednik Srbije baš vas predloži za svog izaslanika za pitanja nestalih?

Matić: Ne znam baš tačno. Ja sam već obavljao neku komunikaciju sa kabinetom predsednice Kolinde Grabar Kitarović s jedne strane i s druge strane imao sam dobru komunikaciju sa Ivicom Vrkićem, ali i sa Dragom Hedlom sa kojim smo napravili izuzetne filmove. Kada sam radio koncept za film „Vukovar, poslednji rez“, shvatio sam da moramo napraviti takvu situaciju u kojoj će film biti na isti način percipiran u Zagrebu, Vukovaru i u Beogradu, što je bilo veoma teško. Uspeli smo da napravimo film koji je imao premijeru u Zagrebu i posle toga je prikazan u Beogradu i potpuno su iste reakcije bile, nismo imali nijednu ozbiljnu negativnu. Sa Nenadom Puhovskim smo radili koprodukciju za film „Lora“, dakle sve pitanja ratnih zločina. Pre toga smo uradili „Sjeverin“, film koji je doneo praktično hapšenje odgovornih za ratne zločine, posle toga i presudu.

Dakle, postojale su neke osnove da sam se bavio tom temom i s druge strane Komisija za istraživanje ubistava novinara radi već nekoliko godina i sa određenim rezultatima. Ja sam i predsednik Fonda B92. Mi se bavimo humanitarnim radom i ovo je praktično jedna vrsta tog dela posla. Mnogo više ja percipiram sebe kao izaslanika porodica nestalih nego predsednika Srbije. Mislim da je to nacionalno, veoma važno pitanje. Mnogo je manje bitno u ovom trenutku kako se zove predsednik Srbije od onog procesa koji treba da bude realizovan i za koji ću se ja potruditi da bude realizovan na maksimalno dobar način. RSE: Kako reagujete na kritike onih koji vas nisu podržali u odluci da prihvatite mesto izaslanika čoveka protiv čijeg ste se režima godinama u prošlosti, kao prvi čovek tadašnje Radio televizije B92, neću reći borili, ali bili svakako oštar kritičar, pa i žrtva sa njegove tadašnje funkcije ministra informisanja? A i kasnije, kada je na zgradu vaše medijske kuće lepio table sa imenom Ratka Mladića?

Matić: Ja sam bio napadan i kada smo kupovali inkubatore za novorođene bebe. Sećate se tih napada iz, uslovno rečeno, našeg sektora da na taj način pomažem neefikasnoj vlasti. A mi smo sređivanjem stanja sa inkubatorima smanjili smrtnost beba u Srbiji. Vi možete da odaberete da li ćete večno da budete autsajder, u smislu zarobljenik političke bitke, ili ćete da pokušate da nešto uradite, doprinesete. Kada smo radili akciju „Hrana za sve“, tada me je napadao predsednik Tadić da tom akcijom preuveličavam podatke o gladi u Srbiji. I kada smo pokrenuli Komisiju za istraživanje ubistava novinara, to je bila moja incijativa. To nije palo na pamet Vučiću, pa je mene pozvao nego sam ja otišao kod njega pošto sam pre toga išao kod Tadića i nudio istu stvar.

RSE: Ali sada je Vučić vas zvao.

Matić: Pa dobro, kažem, to je deo onoga što već inače radim i nije mi bilo teško da odlučim. Bez obzira što sam znao šta će se događati. Mislim da u ovom poslu nisam deo kabineta predsednika Vučića. Radim potpuno samostalno na humanitarnim poslovima kojima sam se i do sada bavio. Baviću se i ovom temom. Radim bez finansijske nadoknade i bez nekih pogodnosti, tako da ja nemam... Kako bih rekao, stalno moram da dolazim u situaciju kao da se branim, a u stvari radim jedan plemeniti i važan posao.

RSE: Kritičari će reći da na ovaj način dajete legitimitet spornim aspektima Vučićeve politike. Ko se do danas više promenio, vi ili Vučić?

Matić: Kako rad na najtežem humanitarnom poslu može ili sme da se uopšte tretira kao davanje legitimiteta na nekim drugim temama. Pitanje nestalih ne sme da se razrešava u tom ključu. Možda takvo gledanje predstavlja jedan od razloga zbog čega do sada nije bio razrešen najveći broj ovih slučajeva, jer je to jedan oblik opstrukcije. Da li treba da čekamo da se promeni vlast da bi se humanitarni problemi rešavali. Vučić se dosta promenio i ovo su indikatori njegove promene. Kada smo razgovarali o Komisiji ja sam rekao, ako si se ti zaista promenio, to moraš i da dokažeš. Dokazivanje je proces otkrivanja ubica Slavka Ćuruvije i drugih novinara. I on je rekao OK.

RSE: Do danas nisu otkriveni, odnosno kažnjeni.

Matić: Podignuta je optužnica za slučaj Slavka Ćuruvije i suđenje ide. To se nikada ne bi dogodilo da nije bilo Komisije. Ono što ja radim nema veze sa dnevnom politikom samog Vučića i Srpske napredne stranke. To je kontinuitet mog rada od kada sam počeo aktivno da se bavim novinarstvom.

RSE: Kada govorim o spornim aspektima Vučićeve politike, pre svega mislim na medije, odnosno kritike koje stižu i od međunarodnih organizacija. Medijska slika današnje Srbije iz vašeg ugla?

Matić: Jako devastirana. Medijska profesija je ugrožena iz čitavog niza aspekata. Sećam se 2008. godine kada je krenula svetska ekonomska kriza kako se brzo događalo da medijska scena postaje sve siromašnija. Kada su mnogo više marketinške agencije i politički uticaji počeli da vladaju medijskim nebom, veoma brzo je došlo do urušavanja snage medija. Dakle, ne mislim da je to proces koji je inicirao Vučić i koji je on iskreirao. To je proces koji dugo traje. Neka kulminacija ove situacije je svakako došla za vreme vladavine Vučića, ali je bilo potpuno izvesno kojim pravcem se kreće situacija.

Mediji su osiromašili, a sa druge strane nije postojao nikakav koncept pravljenja alternative takvom jednom stanju. Deo koji se tiče mejnstrim medija je potpuno razoren. Tu su društvene mreže koje su na neki način bajpasovale tradicionalne medije. Sa druge strane, tu su problemi samih medija, da ne donose ono što zanima grđane. Sa treće strane, mislim da je izgrađena i publika koja ne vidi mnogo razlike između tabloidnih priča i onoga što je pravo novinarstvo. Dakle, nesrećno vreme za medije u Srbiji, za novinare naročito. Novinarska profesija je zaista jako devastirana.

RSE: Kolika je tu odgovornost vlasti? O cenzuri i autocenzuri govore predstavnici međunarodnih organizacija, prema izveštaju Reportera bez granica, Srbija je u 2017. godini pala za 10 mesta na listi medijskih sloboda.

Matić: Da bi se nešto promenilo, potrebno je i nešto veliko da se dogodi. Ne može se jednom merom, pisanjem strategije ili nekim sličnim donošenjem ovog ili onog zakona preokrenuti ta spirala.

RSE: O kome govorite, ko to treba da menja?

Matić: Svi mi zajedno. Naša udruženja su takođe dosta oslabila sa celim ovim procesom devastiranja medijske scene i veoma često razjedinjeno nastupaju u odnosu na vlast. To je veliki hendikep kada je reč o tome kako ćemo se izboriti za neku drugačiju situaciju. Ako bi postojalo jedinstvo na tom planu i veoma precizni zahtevi i akcioni plan, mogli bi se postaviti temelji za nešto što bi predstavljalo proces promena. Ovako, mediji i udruženja su lak plen manipulacije koja dolazi od strane vlasti. Naravno, ovo je i odgovornost društva. Kada bi svi oni koji su prodemokratski orijentisani kupovali dnevni list „Danas“, „Vreme“, „NIN“… verujem da ti mediji ne bi imali ovoliko finansijskih problema i samim tim limitiran uticaj.

RSE: Čini se da imate više reči kritike za profesiju nego za vlast.

Matić: Nemam ništa od toga da za sve okrivljujem vlast. Ona je uvek najodgovornija. Govorim o tome da dosta od nas zavisi. Ne možemo očekivati da Reporteri bez granica ubede vlast da se promeni. To možemo samo mi ovde. Kao što smo 90-tih godina uspeli. Pred 5. oktobar, u ANEM-ovoj mreži smo imali preko 90 emitera. To je zaista bila prava kičma onog pokreta koji je napravljen. Do toga smo došli samostalnim inicijativama, ali i uz veliku pomoć spolja. Sada smo dosta prepušteni sami sebi, i zbog toga mislim da je bolje da mi nekako presaberemo snage i da napravimo najpametnije moguće strategije.

Navešću vam jedan primer. Član sam Radne grupe za bezbednost novinara. To je fluidna organizacija, koja nema nikakvu strukturu. Stalno sam insistirao na tome da je neophodna institucionalizacija. Mislim da takvo telo treba da ima sekretarijat, svoj telefon na koji uvek može neko da se javi. Da na tom mestu bude SOS telefon za novinare koji imaju probleme, i da se radi prevencija nasilja i problema koje novinari imaju. Međutim, deo udruženja ne želi da ulazi u bilo kakve institucionalizacije sa npr. tužilaštvima. Zaista ne vidim da ovako bitno pitanje bude na drugačiji način rešeno. Ovde imamo i veliku podršku OEBS-a koji je spreman da nas finansira. A onda bi u nastavku te priče, ovo telo moglo da napravi dobru analizu najvećih problema koji su vezani za novinare, pretnje, govor mržnje.

RSE: I šta onda sa rezultatima te analize?

Matić: Video sam jedan švedski dokument, koja takođe ima problema, imaju nekoliko novinara pod policijskom zaštitom, ozbiljan govor mržnje koji ugrožava novinare. Oni su napravili analizu i onda akcioni plan protiv narušavanja bezbednosti javnih lica, novinara i umetnika. Taj plan je obuhvatio da u narednih godinu dana budu izmenjeni svi zakoni u onim delovima u kojima je to neophodno kako bi se i drastičnijim kaznama podstakla preventiva. I to se sada radi sa veoma ozbiljnim učešćem nadležnih institucija. Pomake na ovom planu ne možemo praviti samo tako što bismo diktirali vlasti šta treba da uradi. Ako sami ne učestvujemo u zajedničnom procesu sa predstavnicima institucija, to se neće desiti. To je proces koji je najnormalniji i mislim da je ovo jedini dokument tog tipa koji sam video u Evropi.

Mislim da je tako nešto moguće i kod nas, kako bih ja ovu Radnu grupu i njenu ulogu zamišljao. Međutim, mi imamo tu Radnu grupe gde je nekoliko udruženja zamrzlo članstvo i od decembra se ona ne sastaje čak ni na analizi onoga što radi tužilaštvo. Nemoguće je da napravite nekakav ozbiljan pomak ako ne napravite dogovor sa institucijama sistema, i koristeći te institucije sistema. Ne možete praviti to kao nevladinu organizaciju jer ne možete onda doći do podataka.

RSE: Kontraargumenti i razlozi zamrzavanja članstva su ti da tužilaštvo i policija ne rade svoj posao, i da se saradnjom sa institucijama ne postiže ništa.

Matić: Mislim da tu nema mnogo racionalnog pristupa. Ne možete izaći sa nekakvih 30 tačaka i očekivati da će sve one da budu rešene u kratkom vremenskom periodu. Ne možete tek tako menjati zakon. Naročito kada imate ovakvu političku situaciju, u kojoj je sve polarizovano. Svaka primedba, i ona dobronamerna se tumači kao nekakav politički napad. Definitivno se moraju stvarati takve institucije koje bi onda stvorile neku vrstu društvenog dogovora oko neke teme, i onda se fokusirati na tu temu da se ona reši na pravi način.

RSE: Mandat Komisije za istraživanje ubistava novinara na čijem ste takođe čelu je proširen na razmatranje činjenica u istragama ubistava novinara tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji. Mogu se čuti kritike da je reč o još jednoj uzupraciji jurisdikcije od strane Srbije. Kakva je saradnja sa kolegama u regionu, hoće li i oni biti uključeni u rad Komisije?

Matić: Ponuda saradnje nije narušavanje jurisdikcije. Ovo je ponuda da zajednički radimo na rešavanju slučajeva koji se ne mogu rešavati učešćem samo jedne strane. Inicijativa je nastala na osnovu mog angažmana na Kosovu. Tamo sam angažovan od strane OEBS-a da pripremim osnove predloga za formiranje kosovske komisije za utvrđivanje činjenica povodom kidnapovanja pet novinara i ubistva još najmanje devet. Onda sam shvatio da je za taj period 1998.,1999., 2000. godina apsolutno neohodno uključivanje, s jedne strane institucija iz Srbije, mislim na tužilaštvo, policiju jer oni koji imaju određene podatke i bez toga neće moći da se napravi ozbiljan pomak. Razgovarao sam sa tužiocem na Kosovu i oni nisu imali mnogo podatka ni za jedan od ovih slučajeva jer je EULEKS držao najveći broj tih podataka, mada nisu vodili ozbiljne istrage.

Shvatio sam da u stvari ništa neće moći da se uradi bez saradnje. Razgovarao sam sa kosovskim udruženjima, i srpskim i albanskim, i svi su oni apsolutno za to da se formira nova komisija na Kosovu. I svi su apsolutno za saradnju. Dakle, nema reči o jurisdikciji, već je upravo reč o pomoći da se na tom prostoru ustanovi mehanizam za ove istrage.

Sad imamo situaciju u Hrvatskoj. Sima Kljajić je nestao u Gospiću i vodi se kao nestao, nikakve istrage do sada nije bilo. U nekom trenutku, devedest i neke godine je hrvatska Komisija za nestale rekla da ga je identifikovala, ali njegova porodica nema nikakve podatke o tome, niti naša Komisija. Mi ćemo pokušati da razjasnimo tu situaciju. Još nisam imao sastanak sa predstavnicima udruženja tamo, ali imam dosta prijatelja i oni znaju šta radi naša Komisija.

RSE: Vraćam se na ubistva novinara u Srbiji. Ni u slučaju Dade Vujasinović, ni u slučaju Milana Pantića, ni su slučaju Slavka Ćuruvije do danas nema sudskog epiloga. Doživljavate li to kao lični poraz?

Matić: Ne, apsolutno. Nisam ušao u to sa prevelikim očekivanjima jer je bilo jasno da je posle toliko godina ostalo malo dokaza. Meni je bilo važno da se ne dozvoli više da se zatvaraju slučajevi ili da prestane rad na slučajevima. Ovi slučajevi su otvoreni i na njima se veoma ozbiljno radi. U slučaju Slavka Ćuruvije suđenje ide. Postoje problemi koje sam zapazio i izneo sam ih u javnost. Komisija je izuzetno cenjena u međunarodnim organizacijama jer je jedinstvena u svet

RSE: Rekli ste da suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije ide u smeru oslobađanja optuženih za ovaj zločin. Ostajete li pri tom stavu?

Matić: Apsolutno, i argumenti su još uvek isti. Zbog toga sam napadnut od strane Društva sudija i od Advokatske komore, i imali smo veoma ozbiljnu raspravu na tu temu, ali ta rasprava je pokazala i koliko ovom društvu nedostaje dijalog. Veoma je važno da se usmeri pažnja javnosti i novinara, veoma često u publici na suđenju nije bilo gotovo nikog iz novinarskih udruženja. Nije bilo ozbiljnog praćenja sudskog procesa. Tu su isključivo bile kolege iz „Cenzolovke“ i iz „Fondacije Slavko Ćuruvija“. To je nešto što nikako nisam mogao da razumem. Govorim o davanju ozbiljnosti ovom slučaju u mnogo širem obimu nego što je to ispalo na kraju. Već u sali se može osetiti da se optuženi osećaju kao da su na putu slobode, porodice se osećaju kao da su oni moralno superiorni u odnosu na bilo koga u tom okruženju i to je nešto što svakako mora da se spreči.

RSE: Da li sebe smatrate odgovornim za „nestanak“ B92? Pre svega tokom devedesetih poznatog radija, a onda i televizije?

Matić: Da, i sebe. Ali, to nije tako jednostavna priča u smislu da je neko u nekom trenutku doneo odluku ili napravio određenu vrstu katastrofalne greške. Opet se vraćam na ključne trenutke kada se prelamala situacija 2007. godine. Tada smo imali veoma ozbiljne prihode, ozbiljan uspeh i ugovore sa Ligom šampiona, Vimbldonom, Mastersima, itd. To su bili četvorogodišnji ugovori i oni su naravno skupi. Kada se dogodila kriza, tržište je palo za 60 posto, a mi smo morali da plaćamo cene koje smo ugovorili. Tako se dogodilo da izgubimo mogućnost da upravljamo na isti način „Devedesetdvojkom“ kao što je to bio slučaj ranije. Dakle, postoje neki procesi na koje jednostavno nismo mogli da utičemo.

RSE: Nije bilo načina da opstane na reklamama, na donacijama?

Matić: Nije bilo načina zbog toga što donacije više nisu bile u obimu koji bi omogućio kompenzovanje situacije sa ovakvim ugovorima, a već se i marketinško tržište konsolidovalo kroz dve ili tri marketinške agencije sa kojima ste morali da pravite i neke druge ugovore, a ne samo one o oglašavanju. Svi su već počeli da se bave i produkcijom i rijalitijima i produkcijom serija. To je već bio jedan biznis model koji je uvek išao u korist marketinških agencija.

RSE: Posle B92, danas ste glavni i odgovorni urednik TVO2. Kada pratite informativni program te televizije, šta mislite?

Veran Matić: To je neuporedivo. Onda je koncept televizije bio postavljen kao kredibilna informativna kuća, a danas je to predstavljeno kao zabavna kuća koja ima minimum informativnog programa. Verujem ipak da je moguće napraviti novi B92 za ovo vreme i za budućnost. Bio bih spreman da pomognem u tome.