Krugman: SAD u senci katastrofe

Knjiga, koja je kao i mnoge njegove pre, bila bestseler, izašla je još prošlog leta, ali je promotivni skup na koji je pozvan autor upriličen povodom izlaska njenog izdanja sa mekim koricama, dakle po ceni pristupačnijeg. Mesto je bilo sasvim blizu, doslovno preko puta (razdvaja ih samo jedan park), sedišta izvršne vlasti, Bele kuće.

Centrala AFL–CIO, federacije dva najveća američka sindikata, Američke federacije rada i Kongresa industrijskih organizacija koje su se ujedinile 1955, zauzima celu zgradu na samom početku 16. ulice, odmah do protestantske Crkve Svetog Jovana, koju zovu i „predsedničkom”, jer se tu po tradiciji mole stanari najpoznatije rezidencije sveta.

Pomenuta promocija održana je u glavnoj sali u prizemlju, koju krasi raskošan mozaik preko celog jednog zida, sa prizorima radničke klase uz mašine iz industrijske ere.

Knjiga se zove „Okončajmo ovu depresiju sada”, a njen autor je Pol Krugman (60), profesor na elitnom univerzitetu Prinston (i na Londonskoj školi ekonomije), dobitnik Nobelove nagrade 2008. za doprinos „novoj teoriji trgovine i nove ekonomske geografije”, a povrh toga, još od 1999. kolumnista „Njujork tajmsa”. Jedan je od najcitiranijih ekonomista danas i jedan od najuticajnijih u Americi.

Njegove kolumne, za koje liberalni mesečnik „Njujorker” kaže da su „opsesivno političke”, učinile su ga kod liberala najomiljenijim, a kod konzervativaca najomraženijim autorom. Ovoga puta je bio „među svojima”: AFL–CIO je na levom spektru američke politike, saveznik predsednika Baraka Obame i njegove Demokratske partije.

Nobelovca koji izgleda profesorski – nije baš visok, sa takođe ne baš bujnom bradom – lično je predstavio korpulentni Ričard Trumka, predsednik AFL–CIO (od 2009), profesionalni sindikalista sa markantnim brcima, inače retkim ukrasom američkih muškaraca.

Poželeo mu je prvo dobrodošlicu „u ime miliona radnih ljudi”. Za gosta je, naravno, imao samo komplimente.

"Iza Polovih hladnih ekonomskih brojeva, uvek su životne realnosti. On govori istinu i ume da pogodi u pravo mesto”, rekao je, obraćajući se publici, a zatim se okrenuo Krugmanu:

"Molimo te, nemoj da prestaneš da govoriš o važnosti investicija, infrastrukture i sindikata i pristojnih javnih servisa. Uveren sam da lekcije koje držiš mogu i da će biti naučene od strane naše nacije i da ćemo ponovo stvoriti najjaču srednju klasu na planeti.”

A onda je saopštio i da će AFL–CIO da otkupi 100 primeraka knjige, „da obrazuje svoje članove” i mikrofon prepustio gostu. Za razliku od Trumke, koji se uvek obraća liderski bombastično, Krugman govori profesorski i prvi utisak je da je uverljiviji kao pisac nego za govornicom. Ali nije dosadan: ume da napravi obrt koji će da izazove smeh i zadrži pažnju.

Prvo je uzvratio kompliment, pomenuvši da je sindikat važan „čak i u normalnim vremenima”. „Radni ljudi su sada isključeni iz nacionalnog dijaloga, američke radnike ignorišu ako se ne organizuju.”

Malo je međutim izgleda za to: među „radnim ljudima” (Amerikanci ne koriste marksistički pojam „radnička klasa”), a to su ovde svi oni koji žive od plate, a ne od kapitala, samo njih 11,4 odsto je u sindikatima (prema, na primer, 18,6 u Nemačkoj, 27,5 u Kanadi ili čak 70 odsto u Finskoj).

U američkom privatnom sektoru u nekom sindikatu je samo sedam odsto zaposlenih.

Krugman je potom izneo osnovne teze svoje knjige, koje, uvek aktuelnim povodima, razrađuje i kao kolumnista: da je Amerika još u senci „ekonomske katastrofe” koja ju je (zajedno sa Evropom) pogodila pre četiri godine („Velika recesija” je počela u decembru 2007, a završila se u julu 2009).

Zbog toga je na obe strane Atlantika stopa nezaposlenosti na nivou koji je bio nezamisliv pre krize, koju on ipak ne naziva „velikom depresijom”, jer je ipak blaža od one od pre oko 80 godina. Mada, kako napominje, za pravu procenu „treba pitati Grke, Špance i Irce”, gde je nezaposlenost i do 25 odsto, a čak 50 odsto među mladima.

Za veliku nezaposlenost „nema racionalnog razloga”, kaže nobelovac. „Mi nismo postali manje produktivni, radnici nisu zaboravili svoje veštine, termiti nisu pojeli naš kapital: sve što je nekad činilo našu ekonomsku snagu još postoji.”

Pa šta je onda razlog da, uprkos tome što su se stvari poslednjih godina popravile, ekonomski oporavak ide „puževim tempom”, da se stvari ne kreću ni prema primetnom boljitku niti prema kompletnom kolapsu, da je reč o „stanju hronične nenormalne aktivnosti”?

"Današnje stanje u ekonomiji je samo jedan džinovski pokazatelj lošeg menadžmenta u njoj i činjenice da glas finansija, glas zagovornika stezanja kaiša nastoji da monopoliše Kongres, što je danas jednostavno pogrešno. Mnogo ’veoma važnih ljudi’, političara, javnih funkcionera i cela klasa kreatora javnog mnjenja iz raznih razloga su odabrali da ignorišu lekcije istorije i teško stečeno znanje nekoliko generacija ekonomskih analitičara zamene ideološki i politički svrsishodnim predrasudama.”

"Ti veoma ozbiljni ljudi su", naglašava Krugman, "potpuno odbacili i centralnu poruku Džona Mejnarda Kejnsa da je uspon, a ne recesija, vreme za stezanje kaiša”.

"Kad u recesiji pojedinci prestanu da troše, jer je to logična reakcija u neizvesnim vremenima, i kad zbog toga i kompanijama počnu da opadaju prihodi, pa smanjuju broj zaposlenih, neko po osnovnoj logici mora da bude potrošač, da nešto kupuje da bi drugi imali prihode. A u toj ulozi može da bude samo država.”

Ali umesto da u potpunosti prihvati tu ulogu, američka država je, po Krugmanu, potpala pod uticaj pomenutih „veoma ozbiljnih ljudi” koji smatraju da glavni problem nije masovna nezaposlenost, već budžetski deficit.

Obamina vlada je svojim podsticajnim merama donekle ublažila situaciju, „ali mogla je više”.

"Usledio je konstantni pritisak da se smanji deficit, iako je to trebalo da bude poslednja stvar za brigu. Vlada je trebala da održava tražnju, a ne da sa drugim faktorima doprinosi njenom padu.”

Krugman je dakle u sindikatu govorio što je bila muzika za uši domaćina, ali je ipak bio politički realista. Iako zagovara fiskalnu politiku sasvim drugačiju od sadašnje, svestan je da „ništa od toga ne može da prođe kroz Kongres sa republikanskom većinom u Predstavničkom domu”.

„Ali ono što možemo, to je da ne povećavamo štetu, da ne smanjujemo postojeći nivo potrošnje, sve dok privatni sektor ne bude spreman da ponovo bude lokomotiva ekonomije.”

Usledili su veliki aplauz i 45-minutni dijalog kroz pitanja i odgovore. Ali glavni utisak je bio da je gostovanje nobelovca u sindikatu bio susret istomišljenika koji imaju recept, ali ne i način da nabave lek.