Kako sprečiti da ova godina bude uspešnija od sledeće?

Krenućemo od željenog krajnjeg rezultata. Cilj programa je da se na kraju trogodišnjeg aranžmana deficit smanji na 3,8 odsto BDP-a, a javni dug stabilizuje na oko 80 procenata BDP-a. To što cilj možda nije dovoljno ambiciozan – deficit i javni dug ostaju visoki – ne znači da zadatak nije zahtevan. (Otud je bilo i neophodno kresanje najosetljivijih izdataka, plata i penzija.) Ako se ostvare zacrtani ciljevi za 2017, imali bismo osnovu za dugoročniju makroekonomsku stabilnost, pa i za dinamičniji privredni rast. Rezultat na poluvremenu će, po svemu sudeći, biti veoma dobar. Nakon budžetskog deficita države od 6,6 odsto na kraju 2014, već ova godina bi se mogla završiti prepolovljenim minusom – rezultatom koji je planiran tek na kraju aranžmana! Da li to znači da ćemo planirani trogodišnji cilj ostvariti u samo jednoj godini i da je posao završen? Ne, rizici su brojni, čak i da zanemarimo pretpostavljenu idiličnu situaciju u mnogim javnim preduzećima, kojima, prema programu sa MMF-om, neće biti potreban ni dinar budžetske podrške.

Stručni štab bi prvo trebalo da prizna da je aktuelni rezultat proistekao i iz nekih specifičnih okolnosti. Ne sporeći dobre rezultate u kontroli zarada i penzija i boljoj naplati akciza, PDV-a i doprinosa, valja istaći da su te strukturne promene oborile deficit u ovoj godini (samo) do 4,5% BDP-a. Ostatak od jednog procentnog poena (smanjenje deficita do 3,5%) duguje se rekordno visokim, jednokratnim i neodrživim uplatama državnih preduzeća i agencija, s jedne strane, i rekordno niskim trošenjima za investicije (neefikasna država) i otpremnine (kasni se s otpuštanjima u javnom sektoru). U suštini, pomogli su jednokratni prihodi i neizvršavanje planiranih politika. Malo pomoć s tribina, malo simuliranje na terenu.

I ovde dolazimo do „odluka u svlačionici“ u poluvremenu. Glavne mere za održavanje deficita u 2016. na ovogodišnjem nivou jesu nepromenjeni nivo zarada i penzija (program uostalom i predviđa njihov zamrznuti nivo u trogodišnjem periodu) i otpuštanja u javnom sektoru. To je, između ostalog, zapisano u aranžmanu sa MMF-om. Zbirno, ove mere daju efekat od oko 300 miliona evra i trebalo bi da neutrališu neizbežno povećanje rashoda za kamate (posledica akumuliranog i rastućeg javnog duga) i poželjno i verovatno povećanje javnih investicija i otpremnina.

Ukoliko se, međutim, odustane od „nosilaca igre“ iz prvog poluvremena, pa se koriguju naviše penzije i zarade u javnom sektoru, pojaviće se pukotine koje će deficit ponovo pogurati naviše, pa bi propala šansa da se u 2017. dostigne planirani deficit i stabilizuje javni dug. Već viđena pobeda pretvorila bi se u poraz.

Zbog toga je važno da imamo normalnu konsolidaciju – da svake godine strpljivo, trajno i održivo spuštamo deficit. Cik-cak putanja je nekredibilna, ne bi puno značila i ponovo bi nas približila krizi javnog duga. To zna i MMF i otud pitanje iz naslova. Da bismo se održali na ispravnom trogodišnjem putu potrebno je do kraja 2015. i u 2016. uraditi bar dve stvari. Prvo, do kraja ove godine intenzivirati investicije (već se primećuje pomak u rashodima za putnu infrastrukturu u poslednja dva-tri meseca) i ne odlagati racionalizaciju zaposlenosti u javnom sektoru. Da, to bi povećalo rashode budžeta i deficit, ali u kontekstu opisane poželjne srednjoročne dinamike to ne bi bio loš ishod, već samo priznanje objektivne veličine deficita u ovoj godini. Drugo, Vlada široke ruke bi dala autogol – samo simbolično i targetirano labavljenje plata i penzija ima podnošljiv trošak za budžet.

Najvažnije je, dakle, da Vlada ne ponovi staru boljku i "rano se opusti“. Bolje je da na poluvremenu bude nerešeno i da na kraju slavimo, umesto da kao toliko puta do sada budemo svedoci scenarija "iz keca u dvojku“. Piše: Prof. dr Vladimir Vučković, član Fiskalnog saveta i profesor Fakulteta za međunarodnu ekonomiju

Tekst je objavljen u časopisu Nacionalna poslovna revija.