U sazvežđu novogodišnjih želja

Publiku je osvojio maestralno tumačeći lik violončeliste Marka u filmu Gorana Paskaljevića Medeni mesec, prvoj srpsko-albanskoj koprodukciji. Film prati emigrantsku priču dva para, srpskog i albanskog. Gde god da je prikazivan, u Veneciji, Sao Paulu, Solunu, Valjadolidu ili Beogradu, nisu izostale ovacije publike, nagrade žirija (Zlatni klas, Fiprescija) i pohvale kritike.

Prisustvovali ste albanskoj premijeri filma. Kakve su bile reakcije publike?

To je poseban film za albansku publiku. Zato što oni zaista nisu do sada imali film sličan ovom, ni kvalitativno ni produkciono. Samim tim su i reakcije na tom nivou. To se može videti i po pažnji medija, štampe, televizije. Bio sam i u Veneciji, gde je održana svetska premijera filma. Tu su najmerodavnije reakcije publike, koja je u centru svih filmskih zbivanja. Kad je to dobro prošlo, sve ostalo ide lakše, posebno u odnosu na to kako ljudi reaguju. Dosta zavisi od podneblja i od toga šta za tu određenu sredinu film predstavlja. Tu su i reakcije beogradske publike. Niko ne može da se otrgne utisku da je reč o dobrom filmu koji pleni emocijama i da se publika veže za glumce, a to je najbitnije. Svi se iznenade kad se film završi, jer niko u tom trenutku ne očekuje kraj.

O kakvoj ulozi maštate?

Nikad nisam imao tu vrstu razmišljanja. Prosto, mislim da je to stvar energije. Najviše se dajem ali i uživam kada sam posvećen poslu, kada nosim celu stvar na svojim leđima. To je neka vrsta moje spremnosti koja je definitivna i više nema nazad. Može samo napred. U tom smislu voleo bih da svaka sledeća uloga bude iskorak napred. Želeo bih samo da to sve bude srazmerno količini mog dara. Čovek ima odgovornost prema svom talentu i obavezan je da stvara.

Šta smatrate svojim najvećim profesionalnim i privatnim uspehom?

Različitost glumačkog izraza i posvećenost svakoj ulozi. To je za mene veliki uspeh, kao i činjenica da sam izbegao svaku vrstu klišea. To, naravno, ima svoju cenu, tako što me neki ljudi sreću i pitaju: „Da li se ti još baviš glumom”. A ja se i te kako bavim glumom, ali pokušavam da izbegnem obrazac koji može lako da se sledi i da se postane zvezda. Ja sebe tu ne vidim, jer u glavi, rekao bih, imam sazvežđe, a ne jednu konkretnu zvezdu. A onda, celo to sazvežđe ne može baš tako lako da padne. Što se tiče uspeha na ličnom planu, mislim da je to osećaj da napredujem u životu, da sam u stanju da ustanem i kad padnem. Raduje me i što bavljenje glumom ljude iz mog okruženja ne opterećuje. Mislim da je to uspeh, kao i normalnost koju sam, verujem, uspeo da sačuvam.

Koliko pratite modu i koji je vaš lični modni stil?

Mislim da je ključna reč stil. Bitno je da li imaš ili nemaš stil, i to ne samo u odevanju već uopšte u životu. Inače, ne povodim se za trendovima. To mi nije u opisu posla. Za trendove je karakteristično da brzo zablešte, kratko traju i još brže nestaju. To nije moj stil, jer ja nisam maneken ni teksta ni odela. I zato mogu da izvučem neki komad garderobe iz ormara iako možda više nije u trendu. Iako se najčešće oblačim ležerno, u prilikama koje to zahtevaju, volim eleganciju.

Kako se udvarate? Da li pokazujete emocije ili očekujete da vama devojka prva priđe?

Pokazujem emocije na različite načine, ali uvek je sve spontano i bez kalkulisanja. Ono možda postoji kasnije, u nekim drugim fazama, ali na početku priroda ne dozvoljava bilo kakvo premišljanje, analize, zbrajanje i oduzimanje. To je protivno njenim zakonima. Svako skrivanje čistog hemijskog procesa
u čoveku bilo bi suprotno prirodnim osećanjima. Ponekad mi je teško da smanjim količinu emocija da ne bih preterao, kao kad neko pretera u glumi pa mu kolege kažu: „Smanji, smanji“. Trudim se da budem pristojan.

Šta vas prvo privuče kod devojke?

Prirodnost u svakom smislu, a to se odmah vidi. Svi mi imamo neke maske, koje navučemo čim se probudimo. S vremenom postajemo svesni da je ta maska deo nas. Ali u ljubavi maske moraju pasti. I to je ono što me najviše privlači. Žene su prelepa bića i ne kaže se džabe da su one lepši pol. Svaka ima svoje divne osobine, koje su joj Bog i priroda darivali. I to je onaj dar kojim mogu da osvoje, kao i celokupnom svojom ličnošću, ali, pre svega, prirodnošću. Žena pogledom već privuče muškarca i tu nema greške. Posle toga se dešava drugi utisak, koji se rađa onda kada ona postaje toga svesna. To može da me privuče već u prvim kontaktima, lakoća i ženstvenost, koja je pomalo zaboravljena.

Kako provodite slobodno vreme?

Mislim da glumac nema slobodnog vremena. On mora da radi u svakom trenutku, jer je njegova kancelarija i kafana, i planina, i more, i svako mesto na kome se pojavi. Trudim se da to vreme bude ispunjeno, da bude moj doživljaj, da i kada nisam na sceni, upijam, slušam, živim život.

Imate li vremena da vozite motor?

Da, ali i da idem negde s prijateljima, u prirodu, da uživam u svakom trenutku života. Ima toliko divnih stvari kojima se vredi posvetiti, a da ne govorim o čitanju knjiga. Biblioteka mi je već odavno postala tesna.

Koju biste knjigu preporučili?

Ima ih dosta, ali u ovom trenutku to su knjige japanskog pisca Harukija Murakamija. One su me poslednjih nekoliko godina opčinile, jer se preko njegovih dela upoznaje kultura koja nama ovde nije tako često dostupna. Kad čitam Murakamija, postaje jasno da su problemi kojima se bavi slični našim, bez obzira na razlike u kulturološkim i tehnološkim nivoima. Takođe, preporučio bih zbirku poezije Milene Marković, koja je, pored toga što je sjajan dramski pisac, i vrstan pesnik. Damama bih predložio Marinu Cvetajevu i Desanku Maksimović. Njihove pesme nude susret s ljubavlju i prirodom i nema ničeg boljeg od takvog početka dana.

Da li ste sujeverni i da li obustavljate sve planirane aktivnosti kada vam, na primer, crna mačka pređe put?

Ne, uopšte nisam sujeveran, zato što sujeverje u suštini znači nešto što je delić, ogranak ili naličje vere. Budući da se držim nekih drugih parametara, samim tim nisam ni sujeveran. To samo opterećuje čoveka.

Čega se plašite?

Meni su roditelji i kum dali ime Nebojša i trudim se da živim u skladu s njim.

Kada bi nešto trebalo da promenite na sebi, šta bi to bilo?

Mislim da ne bih promenio ništa posebno. Zadovoljan sam sobom. Radim na sebi, a to je konstantan proces. Sve što uvidim ili mi prijatelji kažu da bi trebalo da menjam, na tome i radim. Ponekad bih možda malo usporio „ubrizgavanje goriva“. Ne mora sve odmah da sagori, ne moraju sve kockice da budu poređane, da se stalno i iznova sklapaju i ruše, već treba da se ide dalje.

Koji je vaš recept za sreću?

Uvek ima neko kome bi trebalo da se posvetimo. Trebalo bi da se vratimo toj vertikali i horizontali, da se otvaramo u visinu i širinu. To je neophodno, iako ne znači da ćemo biti srećni, jer na sreću utiče više faktora. Ali to znači da ćemo moći da prepoznamo takvo osećanje. Najvažnije je da shvatimo da smo srećni i da ne mislimo da je sreća nešto što se uvek dešava nekom drugom, dok je mi čekamo. Sreća se dešava u ovom trenutku, kada nekom nešto pružamo. Samim tim na nekoj drugoj strani i sami dobijamo. Jedino dobijaš kada daješ. I zato treba razmišljati o načinu davanja, a ne o načinu primanja. To je recept za sreću. Sreća je u nama, ne izvan nas, negde daleko. Ako to čovek ne shvati, onda nikada neće biti srećan.

Šta biste sebi poželeli u 2010?

Poželeo bih da se ne osvrćem na neke greške, već da ih doživljavam kao svoju energiju i da idem dalje. Tu je i neka vrsta emotivne sređenosti, koja je najvažnija, a koju onda sve ostalo prati, i zdravlje i posao.