- Lični prostor -

Robert Čoban - Kralj Tabloida

Čovek koji je stvorio tabloidnu scenu u Srbiji, jedan od najuspešnijih izdavača magazina u ovom delu sveta, živi nimalo tabloidnim stilom: najviše uživa u porodici i putovanjima, a život u kojem ga kraj vila i jahti slikaju paparaci smatra nedostojnim čoveka.

Izvor:
Podeli

Balkanski kralj tabloida – to je titula koju godinama unazad nosi Robert Čoban, vlasnik izdavačke kuće "Color Press Group", čovek koji svakog meseca iz svoje novinarske radionice širom bivše Jugoslavije izbaci neverovatan broj novina - čak 104. Dakle, kad stanete pred kiosk, verovatnoća da ćete kupiti baš njegove novine je – ogroooomna, u najmanju ruku.

Robert je prošlog meseca napunio 40 godina a odavno je na listama najuticajnijih, pa shodno tome i najbogatijih, domaćih medijskih magnata. U novinarsku priču ušao je pred kraj osamdesetih, kao dopisnik beogradskih i zagrebačkih dnevnih novina, neko vreme bio glodur studentskog lista "Index", pa, za to doba uobičajeno, odvajao i razdvajao redakcije, pravio "Nezavisni Index", ali…

Brzo je, srećom po sebe i svoje potomke, shvatio da od toga ‘leba nema i bacio se na štancovanje tabloida. Presudno je bilo, kaže, njegovo putovanje u Ameriku, kad je shvatio da ljudi ne daju pet para za televizijsko obraćanje predsednika, nego zakovani za stolice prate neko suđenje ili neku ljubavnu aferu.

Dvonedeljnik Svet, čiji je glodur bio, pretvorio je u klasični tabloid koji je pratio estradu, pomalo kriminal, zaobilazio politiku, zabavljao plebs i razvaljivao do tada neviđenim tiražima. Tokom devedesetih naučio je da pliva a nakon 2000. je i proplivao kao vrhunski plivač u mulju srpskog biznis-medijskog sveta. Ako ne pravi svoje novine, kupuje licence stranih izdanja i uspešno ih presađuje na naš teren.

Ipak, još ne deluje kao otrovni sakupljač tuđe intime, već kao opušteni Lala, spreman da u svakom času napravi dobar štos i uveseli prvo sebe, a onda i društvo s kojim je. Relaksiran, udobno smešten u svoju ličnu i profesionalnu kožu, nekako netipično veseo za prosečnog uspešnog srpskog muškarca koji dodatno dramatizuje sve svoje uspehe.

"Ja sam na vreme shvatio da neću dugo dobijati pomoć za novine od raznih evropskih fondacija i da je jedini put da budem nezavisan od političkih stranaka i da ne drhtim zbog toga s kim će Ivica Dačić napraviti vladu taj da napravim proizvod koji će moći da se dobro prodaje. Da budem potpuno otvoren, žuta štampa jeste ta koja mi je omogućila ekonomsku nezavisnost.

Šta ti je bilo najpotrebnije kad si kretao tim putem: novac, leđa, ili poznavanje te scene o kojoj si pisao? Da li je bilo rizično ući, tek tako, u potpuno novu profesionalnu priču?

Jeste, naravno da je bilo rizično, ali ja sam već do tada pomalo video kako to rade na Zapadu, takođe i u Hrvatskoj, gde su već bili dosta odmakli. Mi smo sve kopirali, da budem otvoren: razne intervjue, fotografije, paparaco fotografije. Sve smo to otuda uvozili u Srbiju i prvi primenjivali. Prva paparaco fotografija u Srbiji je naša fotografija, mi smo je objavili...

Hajde da zabeležimo za antologiju srpskog novinarstva: koja je naša prva paparaco fotografija?

Na prvoj domaćoj paparaco fotografiji su bili Aleksandar Tijanić i Verica Bradić u šetnji Kalemegdanom! On nas je tužio i dobio 40.000 dinara. Nakon toga smo počeli da šaljemo paparace na Sveti Stefan, Budvansku rivijeru, Miločer, da slikaju estradne zvezde na letovanju, u raznim situacijama.

Sećam se da si i tada uživao kad od fotoreportera dobiješ te fotke i bio jako inspirisan da ih potpisuješ. Ali, izgleda da te to oduševljenje nije napustilo ni danas. Što ti se toliko sviđa ta vrsta fotki i potpisa koji uz nju idu?

Ne radim više taj urednički posao, ali zaista volim svaku vrstu takve kreacije, one koja izaziva i javna reagovanja i zadovoljstvo čitalaca. Volim tu neku mešavinu i zabavnog i ironičnog i ciničnog pogleda na stvari. Zaista smo se trudili oduvek, a tako je i danas, da ljude ne vređamo na neki vulgaran i brutalan način kako mnogi danas rade. OK, priznajem, i mi smo ponekad tako radili, ali smo se, čini mi se, ipak trudili da to izbegnemo...

Nema mnogo vlasnika medija koji mogu da se pohvale time da su u svojim novinama radili sve, pa i potpise i tekstove za strip sastavljen od paparaco fotki našeg džet-seta...

Ja sve magazine koje danas izdajemo – osećam. Veliki broj ljudi koji su danas izdavači novina nisu, zapravo, ljudi iz medija, to su ljudi koji imaju novac iz nekih drugih izvora i ne osećaju u potpunosti novine koje izdaju. Mi smo, kad smo počinjali, jednom nedeljno iznajmljivali kompjuter, u njega smo ukucavali sve tekstove zajedno, a par kolega i ja smo ceo materijal, na onim velikim A disketama, nosili na Novo naselje gde je bio naš prelamač. Kod njega sam sedeo cele noći, prelamao novine, skenirao fotografije, pa sam s tim paus papirima ujutru, a to je već 48. sat bez spavanja, išao u štampariju gde sam ceo dan prisustvovao montaži svega toga i uveče čekao da sve odobrim... Danas niko iz bilo koje sfere proizvodnje novine ne može da mi kaže: "E, ovo ne može da se skenira, ovo ne može da bude ovako..." Dakle, ok, ja ne znam ništa o televiziji, ali o štampi znam sve.

U to vreme su pokrenute i druge novine koje prate estradu, kriminal, sličnog koncepta. Ne znam kako je moguće praviti takve novine, znati da ćeš se zamerati nekim tada moćnim ljudima, a ući u sve bez ikakve zaštite. Znao si da ćeš steći mnogo neprijatelja. Kako si ti rešio taj problem?

U odnosu na Svedok i Nedeljni telegraf, koji su mnogo više pratili podzemlje, ubistva, mi smo se tim temama manje bavili. Nakon ubistva Arkana procenili smo da našoj čitalačkoj publici takve priče nisu u toj meri interesantne. Da budem skroz iskren, odlučio sam tako zbog bezbednosti svojih novinara i urednika, znali smo šta se dešavalo kolegama, rešio sam da se bavimo samo estradom. Međutim, neminovno se dešavalo da dotaknemo i kriminal, uvek se neki kriminalac zabavljao s nekom pevačicom ili gumicom i bilo je baš raznih, neobičnih konekcija zbog kojih smo se susretali s tim likovima. Jednom je čak jedan od beogradskih kriminalaca poslao ekipu za Novi Sad da me likvidira ili šta već, ali je zaustavljen kod Beške, jer je tu “akciju” najavio lokalnom “šerifu” u Novom Sadu, što je u to vreme bila uobičajena praksa u krugovima podzemlja. Ovaj ga je zaustavio i vratio ekipu za Beograd jer smo imali neke zajedničke prijatelje s kojima je u tom momentu slučajno sedeo na večeri. To je bilo aprila 2001. godine. Moram da kažem da je najveći pritisak podzemlja na medije vladao u vreme Đinđićeve vlade, dakle od 2000. do akcije "Sablja".

Na koji način si ti lično osećao pritisak podzemlja na medije u to vreme?

Osećao sam to vrlo konkretno, toliko konkretno da su mi jednog dana, sećam se, javili da su me, otprilike, prethodne večeri čekali na stolu sudske medicine! Osećao sam po telefonskim pozivima, po anonimnim pismima… Recimo, dobio sam anonimno pismo s tačno naznačenim datumom mog ubistva. Prvih dana sam se okretao i štrecao, i onda pet dana pred taj datum, to je bio 15. novembar, tačno se sećam, stiglo je novo pismo i to u kovertu dečjem Sara Kej, u kojem je pisalo "Ne misli da smo te zaboravili, bićeš ubijen tog i tog datuma iz pištolja tog i tog". Čak sam znao da je povod svemu neki tekst iz Sveta. Stotinama puta pregledao sam novine, bilo je tu raznih tema, ali šta je to što nekog može toliko da povredi ili iznervira da mi pripreti ubistvom? U svakom slučaju, svaki normalan čovek ne bi izlazio iz kuće tog dana, ali ja sam otišao sa koleginicom u Vukovar da radim intervju s Vojom Stanimirovićem, ako je suđeno – suđeno je… Prošlo je od tada, evo, 12 godina.

Ok, to je bilo ranije. Ali, kakvu si vrstu pritiska podzemlja osećao za vreme Đinđićeve vlade?

Jednostavno, postojala je neka opšta atmosfera da je sve moguće. Za vreme Miloševića mi smo imali utisak da je država ta koja ti može presuditi, a da ti kriminalci koji su za nju radili, ne smeju da iskaču iznad nje, oni rade u njihovoj službi, država ih angažuje da nekog likvidiraju. Daleko od toga da je to prihvatljivo, ali su se znala neka, nazovimo ih, pravila igre. U periodu Đinđićeve vladavine kriminalci su prevazišli državu i država je počela da radi za njihovu službu, oni su za otmice koristili helikoptere DB-a... Kompletna Državna bezbednost bila je u službi kriminalaca.

Ali, prethodni režim je taj koji je uvukao kriminalce u te policijske strukture…

Postoji velika razlika. Kriminalci su tada bili u službi državne bezbednosti. U Đinđićevo vreme Državna bezbednost bila je u službi kriminalaca. Potpuno su obrnuli stvari. Oni su bili ti koji su diktirali, oni su na kraju pomislili da su toliko moćni da može ovaj da bude premijer i ubili su Đinđića! To je najveća tragedija! Konkretno, nakon Sablje mi je prijatelj iz Državne bezbednosti u Novom Sadu dao informaciju da su tridesetak dana pred Sablju oni dobili nalog iz Beograda za moje ponovno praćenje i prisluškivanje. Razlog, svakako, nije to što sam ja bio državni neprijatelj. Vrlo je jasno šta su hteli i šta su radili mnogim ljudima za koje su mislili da imaju mnogo novca tih godina. Seti se samo tadašnjih otmica.

To nije bilo prvo prisluškivanje koje ti je Državna bezbednost namenila. Ne znam da li su 2003. uspeli, ali 1992. jesu, prisluškivali su te i pratili, zar ne?

Jao, iz današnje perspektive, to je vrlo smešna priča jer sam se ja, ni kriv ni dužan, tako obreo na suđenju Slobodanu Miloševiću! Naime, tadašnji načelnik DB-a u Novom Sadu, izvesni Popivoda, našao je varijantu za prisluškivanje i praćenje preko jednog čoveka koji je dolazio kod nas u redakciju. Svi smo ga, doduše, posmatrali kao poluuračunljivog, sumnjali smo da radi za nekoga ali je, nekako, uvek bio predmet zezanja. Jer, vidi, niko nema potrebe meni da postavlja prislušne uređaje, dovoljno je da stane pod moj prozor, ja se onoliko derem naokolo… No, šta se dešava? Proces Miloševiću traje, ja jednog dana, 2003. je godina, upalim TV, počnem da gledam prenos suđenja i spazim pominjanog čoveka koji se muvao po redakciji i za koga smo sumnjali da radi za nekoga. Kaže kako je radio kao krupije u kazinu hotela Putnik, da je prisustvovao svim dogovorima u DB-u, dobio nalog da postavi prislušni uređaj… Praktično, govori šta je bio njegov zadatak. Sutradan, doživljavam šok, gledajući i slušajući Miloševića koji kaže ovom nesrećniku ovako: "Da li vam je žao što ste te vaše prijatelje, tog nekakvog Čobana iz Novog Sada, prisluškivali i slično?" E, da mi je neko rekao da će me Milošević braniti, nikada, baš nikada mu ne bih poverovao!

A što si ti njima smetao?

Taj nalog je dat još 1992. godine, u vreme kad smo mi smenjeni u Indexu, kasnije je bio neki okrugli sto gde smo mi bili najstrašnije ispljuvani. Te noći je mojim roditeljima u Baču, u selu gde žive, eksplodirala bomba ispred kuće, dignuta im je u vazduh čitava kapija, to je bila neka vrsta opomene. A zašto sam im smetao, ne znam. Verovatno su me targetirali kao potencijalnog neprijatelja, možda zbog tog mog putovanja u Ameriku, možda zato što sam hrvatske nacionalnosti, zbog kontakata sa strancima, pa su me skapirali kao špijuna, šta li... Da sam ja zaista to bio, oni bi sa mnom završili kao što su završili s drugima, ne sumnjam u to. Mislim da su posle digli ruke, kad su shvatili čime se bavim i da ih ne ugrožavam.

Zar te nije od nemilosti štitio i tvoj drug Aleksandar Vulin, jedan od tada aktivnih julovaca, čije si kolumne redovno objavljivao?

Vulin je počeo da piše za Svet 1995. godine. On je u JUL-u bio na visokoj funkciji i moram priznati da nam je ta činjenica sigurno tada predstavljala izvestan kišobran, neku zaštitu. Ne mislim da nas je to štitilo u potpunosti, jer da je neko od njih hteo da nam naudi na neki način, to bi uradio nezavisno od Vulina. Ali, to što smo sarađivali s njim štitilo nas je od svih onih sitnijih, potencijalnih neprijatelja. Tada je Vulin pisao kolumnu Levo od raja a Igor Mirović, radikal, kolumnu Desno od raja. Ne zaboravi da su radikali tada bili najžešća opozicija, da je to vreme kad su Miru Marković nazivali vešticom s Dedinja. Vulin je i danas moj prijatelj i da, mogu da kažem da nas je poznanstvo s njim, u nekoj meri, štitilo.

Da li si nekada upoznao Miru Marković?

Vulin me je stalno pozivao na te famozne prijeme u ulici Đure Đakovića, sadašnjem hotelu Admiral, gde je bilo sedište JUL-a, tako da se jednom jesmo upoznali - samo smo se rukovali. Kasnije smo se sreli još jednom, 1996. godine i to u Indiji, i to je bio zaista jako slikovit događaj. Te godine bili smo na prvom Izboru za mis u Indiji, u Bangaloru. Tada je prvi put posle sankcija SR Jugoslavija poslala svoju misicu. Mis je bila Slavica Krivokuća. Ekipa od nas desetak bila je u Bangaloru, posle toga smo otišli u Nju Delhi, baš je bio 29. novembar, a u isto vreme je u Nju Delhiju bila Mira Marković sa svojom ekipom, jer je bila u toku promocija njene knjige na indijskom jeziku. Svi smo se sreli u jugoslovenskoj ambasadi, na prijemu povodom 29. novembra. Mira je bila okružena svojom svitom - tu je bio Bogoljub Karić, pokojni Dušan Mitević, čitava svita novinara, ministara, finansijera... Bogoljub Karić i ja imali smo poprilično glasan duel na tom prijemu.

Zbog čega?

Ma, Karić je na svoj prilično slikovit način komentarisao i dobacivao mi je, kao: "Ajde, Čobane, daj te tvoje novine, pošto je to, da kupimo", ja sam dobacivao: "Nemaš ti te pare, još treba da zarađuješ." Uvek smo mi imali tu vrstu, da kažem, direktnog odnosa, tako da su oni morali Miru da zagovaraju da ne bi slušala naše razgovore. To je bilo baš u vreme kada je objavljena ta paparaco fotografija s Tijanićem koji je već bio na BK televiziji.

Sa svakim ti možeš da se posvađaš, izgleda, sem sa Cecom. Nekoliko puta si i govorio o tome da ti je Ceca bitno uticala na dalji razvoj Sveta. Sve je, zapravo, počelo nakon što je ona bila na naslovnoj...

Sećam se tačno, to je bio 100. broj Sveta, to je bio neki prelomni momenat za nas. Ceca je bila na naslovnoj strani, tiraž je bio neviđen i od tada je Svet krenuo put tog tabloidnog pravca. Ona i ja u to vreme nismo imali nikakve lične odnose. Jedva smo se i poznavali. Ceca je dva puta doživela medijski linč, nakon ubistva Arkana i nakon Sablje i boravka u zatvoru. Svi mediji koji su joj se do tada šlihtali, molili za intervjue, obigravali oko nje, neviđeno su se obrušili na nju i pljuvali po njoj. Ja nisam imao prijateljski razlog da je poštedim, nego sam smatrao takvo ponašanje nemoralnim. Mi se nismo priključili toj harangi i ona je to zaista umela da ceni. Prvu svoju ispovest po izlasku iz zatvora i prvu ispovest po proteku godinu dana od ubistva Arkana je dala nama i mi smo tako i izgradili neki lični odnos koji, evo, traje. Sad smo se baš u Dubaiju družili, bili smo na svadbi Jelene Jakovljević ...

Nekoliko puta si, za razne medije, govorio o svom odnosu s Arkanom pa si rekao da ste imali “korektan” odnos. Šta znači imati korektan odnos s Arkanom?

U to vreme je bilo vrlo jasno šta znači imati korektan odnos s Arkanom. Naravno, u to vreme apsolutno niko nije smeo da napiše nijednu negativnu reč. Korektan odnos mogao se gledati samo kroz neku formu međusobne saradnje, poverenja. Zato nije bilo naših novina ni u jednoj harangi protiv njih. Imali smo OK odnose, i s njim nismo imali nikakvih problema kakve čujem da su neke druge novine imale. Jednostavno, ja sam se uvek trudio, bez obzira o čemu novina piše, da imam neku vrstu korektnog odnosa, pa čak i kada nekog napadnemo ili se zezamo na nečiji račun, da to ne izgleda da je sad nešto namerno.

Ali, jesi li ga se plašio?

Plašiš se na neki način svakog ko ima takvu reputaciju. Svako ko bi rekao drugačije, lagao bi, svi su se plašili. Sama činjenica da niko ništa nije negativno pisao o njemu, to govori. Sećam se da je Vreme, kad je on izabran za poslanika u sazivu iz 1993. godine, na naslovnoj imalo naslov Anđeo garavog lica i objavilo je intervju s njim koji je imao krajnje, tako da kažem, pozitivan pristup. Posle, kada je ubijen u atentatu, iživljavali su se svi na njemu, kasnije i na njoj, dok je bila u zatvoru. Ja verujem u ono “ne uznesi se i ne unizi se”. Ajde da ne budemo miševi, pa da napadamo onoga ko je u tom momentu nezaštićen. Tome su ovde svi skloni.

Dobro, ali nije li to osnova koncepta svih naših tabloida – obrušiti se na nekoga kad je ostavljen na cedilu, nezaštićen?

Da, mogu da se složim s tim. To je koncepcija sa Zapada, koju guraju i naši tabloidi, pogotovo dnevni. Poznajem urednike koji to rade, koji zagovaraju baš takav odnos, “gazi do kraja”, iako i sami imaju pritiske, povezane s političkim, tajkunskim i drugim izvorima. Evo, neka bude da mi nismo do kraja profesionalci u tom smislu, ali nećemo ići do kraja, nećemo jednako gaziti po svima. Prosto, ja sam uneo u kompaniju takav duh, postoje neki lični i neki kompanijski odnosi koje negujemo. Dakle, OK, u tom smislu ne mogu reći da smo apsolutno profesionalni, jer bi apsolutna profesionalnost podrazumevala podjednako, da tako kažem, gaženje po svima, što mi ne radimo.

Šta misliš o dnevnim tabloidima?

U Srbiji su, praktično, izuzev Politike i Danasa, sve dnevne novine tabloidi. Novosti su tradicionalni tabloid, Blic je malo mekši tabloid, a svi ostali, Press, Kurir, Gazeta, Alo - klasični tabloidi. Evo primera kako te stvari funkcionišu: negde 2002. godine dobili smo kovertiranu kompletnu dokumentaciju o tome da se Dragan Maršićanin švalera sa svojom sekretaricom. Dobili smo račune iz hotela, račune za kafu na Zlatiboru, sve to. Ja sam rekao da to ne želim da objavim, čak sam se našao s tim čovekom koji je to dostavio i rekao mu da je naš paparaco Buda slikao njih dvoje, da bih ja to objavio i razvalio bih preko cele strane, ali ovu vrstu izvora, tj. Državnu bezbednost, ne želim da koristim jer znam šta to posle implicira i u šta sve to čoveka može da uvuče. Pet dana nakon toga dnevni list Nacional je to objavio. Kasnije je pokrenut Kurir koji je, slobodno mogu da kažem, pišući o aferama koje su pratile Živkovićevu vladu, uticao na to da ta vlada padne. Ali, ja to smatram krajnje legitimnim i pozitivnim. Dnevne novine i novine koje se bave politikom moraju da koriste sve te prljave izvore, i od političkih protivnika, pa i Državne bezbednosti. Ne izdajem dnevne novine, pa ne moram to da radim. Ali, ne zameram onima koji to rade i ne bih se priključio tako lako tim teorijama zavere kako, eto, baš Državna bezbednost preko određenih novina utiče na javno mnjenje. Afere ili postoje ili ne postoje, vi možete nešto isprodukovati, ali ako je to nerealno, to će pasti.

Sa svih strana se čuju optužbe kako je vlasništvo nad medijima netransparentno i da ne znamo ko je vlasnik medija. Da li tebi to smeta u poslu?

Ne smeta mi previše, a evo i zašto. Imamo jedan oblik transparentnosti kroz uvid u Agenciju za registre, gde se može videti ko je vlasnik. Doduše, tamo se pominju, najčešće, neke firme s Devičanskih Ostrva ili Kipra, šta ja znam. A drugo, sigurno bitnije, jeste to da su nam dostupni zvanični godišnji izveštaji o prometu firme i svim drugim podacima. Kad je reč o magazinima, tu je stvar manje-više čista, zna se struktura vlasništva. Sem nas, to je, uglavnom, vlasništvo stranih kompanija. Mnogo je veći problem u razaznavanju vlasništva dnevnih novina. Za pola dnevnih novina se nagađa ko stoji iza njih.

Možeš li na osnovu čitanja dnevnih novina da proceniš ko stoji iza njih, u finansijskom i političkom pogledu?

Mogu, naravno, mogu to da vidim, ali uvek imate informacije o tome i s drugih strana. Uvek se primeti kada novine ili bilo koji medijski proizvod nije koncipiran za tržište, nije mu cilj da zaradi pare. Takvi projekti su često lansirani, oni postoje i danas i uvek na kraju propadnu zato što taj koji to finansira zbog sopstvenog imidža, političkog uticaja, lobija, bilo čega, konačno shvati da je to preskupo. Mnoge dnevne novine i magazini su tako propali. Na kraju, ipak, opstane ona štampa koja je tržišno bazirana. Zato i ne mislim da je to što nije u potpunosti transparentno vlasništvo, neka ozbiljna pretnja – ne mislim da će neko sada početi da izdaje magazine a da se ne zna ništa o poreklu vlasništva, da će dampingovati cene oglasnog prostora i tako ugroziti tržište.

Štampa je, za tebe, ozbiljan biznis, iza sebe imaš armiju ljudi koji čine jednu, za naše uslove ogromnu izdavačku kompaniju. Kakav si prema ljudima koji rade s tobom, kakvo je tvoje iskustvo s novinarima kao zaposlenima?

Možda sam tri puta za sve ove godine povisio glas ili vikao na nekoga. Znam kako nagrađujem, znam kako kažnjavam, i svi su u toj šemi, tu nema milosti, nema izuzetaka. Toliko dugo radimo i toliko mnogo magazine imamo da je 90 odsto glavnih urednika i važnijih novinara u beogradskim redakcijama radilo kod nas u nekom periodu. Trudim se da sa svima održim dobre odnose, jer se mnogo ljudi vrati. Tržište ljudi je tako nerazvijeno u našoj profesiji, da ljudi neprestano fluktuiraju i ti, zapravo, manje-više, radiš uvek s istim ljudima.

Zovu te balkanskim kraljem tabloida, a ispada da si sa svima u sjajnim odnosima i da se nisi ni sa kim svađao. S kim ne govoriš?

S Aleksandrom Tijanićem je sudski spor trajao 10 godina, susreli smo se pre godinu i po dana i izgladili nesporazume i sarađujemo vrlo dobro s RTS-om. I sa Željkom Joksimovićem nemamo nikakvu komunikaciju jer nas je on tužio zbog one čuvene afere oko plagijata njegove pesme. Nemaju naši advokati toliko posla sada kao nekada, Svet je dosta umekšao koncepciju. Obično kažem da, u odnosu na tabloide koji sada izlaze, Svet izgleda kao Glas koncila, zaista je umeren. Možda sada imamo pet-šest tužbi, koje su već pred zastarevanjem.

Jesi li dao neke zaista velike pare za odštetu po nečijoj tužbi?

Dali smo prilično velike pare nekoj nesrećnoj ženi koja se, slučajno, pojavila na paparaco fotografiji s Ade Bojane gde je bio go neki crnogorski modni kreator u prvom planu. Iza njega je bila neka ogromna, velika žena od 150 kila, koju niko nije pominjao u tekstu, ali za koju se ispostavilo da je direktorka neke velike društvene firme u Novom Sadu, pa su kasnije radnici lepili po fabrici te slike, uvećavali, bio je opšti cirkus i ona nas je tužila...

Koliko je tržište magazina promenjeno ulaskom stranog kapitala? Da li su stranci uveli red?

Ja sam im zahvalan što su došli na naše tržište, jer smo mi, stoga, bili u prilici da krademo znanje od njih! Pa, mi smo najviše naučili od ljudi kojima plaćamo licence, mi smo se, kroz poštovanje pravila, naučili redu. Mi smo, bukvalno, od stranaca krali znanje iz advertajzinga, odnosa prema PR-u, procedura oko fotografija koje od njih koristimo. Učimo i od lokalne konkurencije, Adria Medie i Attica Medie. Kad je došla Lisa u Srbiju i kad sam video da je za tri meseca došla na tiraž od 200.000, da ima reklama, morao sam da proglasim uzbunu, tad smo se trgli i rekli: "Ej, pa ovi će nas zgaziti ako se ne pomerimo i ne promenimo."

Ti imaš sve preduslove za ostvarenje američkog sna u srpskoj verziji – imaš novac, sopstvene medije, društvenu poziciju. Jedino ti u tom mozaiku nedostaje – politika. Što se gadiš politike?

Možda nisam pogodan za ostvarenja tog srpskog sna jer sam hrvatske nacionalnosti i jer se zovem tako čudno Robert Čoban, imam zapadno ime i seljačko prezime, he-he, he! Baka Nemica je imala još goru ideju da se zovem Rudolf, ali je to majka sprečila. Rodio sam se one godine kad je ubijen Robert Kenedi, tim povodom sam dobio ime Robert... Ušao bih u politiku, možda, kada bih sve poslove završio i kada bih to preneo na nekog drugog, a da ja na nekom republičkom, lokalnom, ili novosadskom nivou nešto radim… Mislim da imam iskustvo, znanje, kontakte, veze kojima bih mogao da doprinesem zajednici. I to mi je, zaista, jedini motiv a ne da poboljšam poziciju firme. Jer, politika i država meni ne mogu prodati više novina.

Zašto neko ko ima odlično razrađen, profitabilan posao, dovoljno novca, ležernu poziciju, želi da uđe u politiku? Nije to ni jeftina igračka, baš. Šta je to što, na primer, Dragana Đilasa gura tako žestoko u politiku?

Verujem da mu, kao suvlasniku gomile marketinških agencija znači za posao da li je on blizak vladajućim strukturama. Ta činjenica može da utiče na to da li će dobiti neke velike državne klijente ili ne. Ali, u mom slučaju, ili u slučaju ostalih izdavača magazina, kakvog to uticaja ima? Da li će se neko javno preduzeće oglasiti kod mene, u nekom magazinu? Potencijalni oglasi nekih državnih preduzeća su minorni promil prihoda od oglašavanja u odnosu na velike oglašivače koji donose milione i koje baš briga da li sam ja blizak Borisu Tadiću, Čedi Jovanoviću ili ne znam kome, sve dok pravim tiražne magazine. Da verujem da bi mi takva neka pozicija u politici pomogla, verovatno bih i ja, zbog dobrobiti posla, morao to da uradim. Ali, ovako, stvarno nemam ama baš ni najmanju korist od toga, ne čekam ja da se ogrebem za neku donaciju, kao što rade lokalni mediji po Novom Sadu, pa da mi daju milion a da im vratim pet.

Šta je, po tebi, bitnije – politička ili finansijska moć? Ili su one, uvek, neminovno, povezane?

Politika i korumpiranje političara postali su u Srbiji najunosniji biznis. Ja, koji 15 godina radim ovaj posao i mnogo sam rizikovao, uložio mnogo truda i rada, ipak mogu mnogo manje da zaradim od nekog političara iz treće lige koji dođe u “neku kombinaciju” i koji ima prilike da, na primer, raspiše tender, ili koji može da od procenta za obezbeđenu donaciju uzme milione. Svi smo svedoci da se na svim nivoima vlasti, republičkom, pokrajinskom, gradskom, donacije za medije rade po sistemu 50:50 odsto. Veliki broj medija živi od toga što dobije milion dinara donacije i od toga 500.000 dinara vrati na ruke tome ko mu je dao. Od toga žive i ti političari koji su donaciju obezbedili i ti mediji. Puno slojeva u Srbiji bazirano je na tom neekonomskom, netržišnom principu i svi oni su veći protivnici EU, jer im ne odgovara da se uvede red i da se poštuje zakon tržišta. Najveći protivnici ulaska u EU su upravo ti koji žive na korupciji. Oni će pružati najveći otpor kretanju ka Evropi. Tu mislim i na određene tajkunske strukture i na određene političke strukture kojima ne ide u prilog da budu doneti svi ti zakoni koji propisuju tržišno ponašanje.

Ko je, po tebi, tajkun? Kako ti razumeš tu reč?

Reč tajkun je kod nas preuzeta iz hrvatskog žargona, i kod nas teško da bi se, sem petoro-šestoro ljudi, iko drugi mogao nazvati tajkunom. Pod terminom tajkun podrazumevam i finansijsku i društvenu i političku i medijsku moć. To su osobe koje mogu da utiču i na medije, i na političke tokove.

Da li si ti tajkun?

Ja se tako ne osećam. Raspolažem medijskom moći koja nije usmerena u osvajanje političke moći. U finansijskom smislu, otprilike, koliko je moja firma vredna, toliko sam i ja vredan. Neko veće bogatstvo, jahte, nekretnine, nemam, tako da se uopšte ne uklapam u tu standardnu sliku tajkuna koji imaju vile na Dedinju, jahte ukotvljene u hvarskoj luci i slično… S druge strane, po obrtu kapitala, po broju magazina koje izdajemo u regionu, ja sam, prema svim svetskim standardima, veliki izdavač.

Kako si ti, kao ozbiljan biznismen, ali i kao običan građanin, doživeo (i preživeo) ovu pomamu za Ivicom Dačićem nakon poslednjih izbora?

Ne znam kakvu ćemo vladu imati i da li ćemo je imati kad ovaj intervju bude objavljen, ali rizikujem da kažem: ako se i dogodi koalicija radikala, narodnjaka i socijalista, ubeđen sam da bi i ona za mesec dana potpisala Sporazum o pridruživanju. Koštunica bi rekao: "Aha, dosad nisam video ugovor, sad sam ga video, to je sve u redu." To znaju i jedni i drugi, kao što znaju da je EU neminovnost i da je, s druge strane, i sporazum s Rusima, verovatno, neminovnost. Ali, priznajem, zaista je bilo neukusno slušati ove hvalospeve na račun SPS-a s obe strane. Smejali smo se Vesa Jevrosimović i ja pre neki dan, prisetili smo se kako smo pre godinu i po dana na rođendanu Ivane Mišković, koja ima običaj da svaki gost mora da otpeva nešto s orkestrom, dakle, kako smo on, Ivica Dačić i ja zajedno pevali: "Druže Tito, mi ti se kunemo…" Zezali smo se da sad, kad je Ivica toliko u modi, bolje da i mi izvadimo svoj snimak s njim, šta znaš…

Kako ti zamišljaš te famozne pregovore o formiranju vlade? O čemu oni, u stvari, pričaju? O principima ili, ipak, o ciframa i procentima?

Čoban: Zamišljam da je to mešavina pretnji i ponuda, dakle, štapa i šargarepe, u kojoj je ovog puta, kao nikad do sada, snažan taj privredni, tajkunski uticaj, sa svojim raznim interesima u Beogradu. Sada je reč o ogromnim parama, bukvalno milijardama evra. Prvi put je reč o ogromnom novcu i zaista ne bih bio u njihovoj koži. Ja bih, lično, bio zadovoljniji da proevropske snage oforme vlast, ali ništa se tragično neće dogoditi i ako dođe ova druga ekipa.

Vi, Novosađani, imate prilično iskustvo s radikalima na vlasti, mogli biste malo sad da nam pozajmite… Šta ti misliš o radikalskom učinku u Novom Sadu?

Pre nego što su došli na vlast, bilo je isto kao i sada, biće potop, biće smak sveta, gotovo je, dolaze... Samo, moram da kažem da su mene mnogo više bolele korupcionaške afere i gluposti koje je pravila prethodna vlast za koju sam ja glasao ceo život. S druge strane, Maja Gojković je kao gradonačelnica mnogo dobrog učinila za grad, ona je baš želela da skine taj loš imidž koji su radikali oduvek imali. I dok se mislilo da će se po ceo dan guslati pred gradskom kućom, ona je dovela Stinga, izložbu Endija Vorhola, uredila centar grada. Kad dođu ljudi u Novi Sad, stvarno se osećaju kao da su u Salcburgu, na neki način.

Tebi nikad nije palo na pamet da posao vodiš iz prestonice, to je, nekako, uobičajeno za velike biznismene, zar ne?

Sigurno smo u regionu jedini lider u oblasti kojom se bavimo, a da posao ne vodimo iz prestonice. Ne postoji firma koja je iz Zenice, Osijeka, na primer, a koja je u našem rangu. Privatno, uživam što živim u Novom Sadu, taj prečanski ritam mi baš prija. S druge strane, zbog posla sam vrlo retko, par puta nedeljno u Beogradu. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog aerodroma, jer sam od mesec dana, sigurno 15 dana na nekom putu. A i prija mi, ponekad, to što sam dislociran, što ne mogu, ne moram, da stignem baš na svaki prijem…Uvek imam izgovor, imam dvoje male dece, šta ću…

Imam utisak da ti sada, nekako, baš prija porodični život…

Oženio sam se sa 35 godina, do tada sam protutnjao svetom, stvarno sam mnogo putovao, ludovao. Danas mi je draže mi da ostanem s Elenom uveče - dok ona gleda crtani da ja listam novine, da se igramo, nego da izađem na neku žurku ili prijem. Umorio sam se od toga, prilično.

U taj idilični opis se, jedino, ne uklapa tvoja opsesija putovanjima, na koja si, po sopstvenom priznanju, spiskao bogatstvo.

Da, da, priznajem, obožavam da putujem. Imam isplanirana putovanja do kraja godine svakog meseca. Naši magazini Lepota i zdravlje i FHM su medijski sponzor Olimpijskog komiteta Srbije, pa u avgustu idem u Peking na Olimpijadu, u septembru idem u Njujork na konferenciju Međunarodne asocijacije izdavača magazina, u novembru je u Moskvi Sajam licenci koji se svake godine održava i ove godine ćemo mi prvi put izaći sa svojim izdanjima koja ćemo ponuditi. Ranije smo išli tamo da kupujemo licence, sad ćemo prvi put da prodajemo, i to naš magazin Lepota i zdravlje, ponudićemo ga nekim istočnim tržištima. Sad sam listao neki katalog i video sjajno krstarenje, od Engleske do Sankt Petersburga, staje se u svim skandinavskim prestonicama, kao i u Talinu. To me fascinira, svakog dana se budiš u drugom gradu, sjajno!

Opasno narušavaš životni stil ovdašnjih bogataša. Zašto nemaš svoju jahtu, svoje stanove po raznim svetskim metropolama?

Zato što su to sve stvari koje čoveka bespotrebno vezuju, stvaraju mu obavezu. Imam svoj stan u Novom Sadu i roditeljsku kuću u Baču, ništa drugo. Uvek ću platiti najbolju sobu u hotelu s najlepšim pogledom, neću kupovati vikendice tu i tamo, praviti vile na Zlatiboru, Kopaoniku ili Crnoj Gori, ili održavati jahte, pa da mi neki Robert Čoban šalje fotografe da me slikaju, to zaista nije život dostojan čoveka.

Tvoji prijatelji kažu za tebe: Robert je oduvek isti, njega novac nije promenio, ali to je zato što se on bogat i rodio…

Ne mogu reći da je reč o bogatstvu, ali moja porodica je bila jedna od bolje stojećih u selu. Moj otac je bio poljoprivrednik ali, recimo, deda je imao prvu vršalicu u opštini dvadesetih godina. A u osamdesetim smo svi živeli isto, i onaj najsiromašniji u razredu i ja i onaj bogatiji od mene su nosili slične patike. Dakle, nije to neko bogatstvo, ali nisam, što se kaže, iz gladi bukvalne napravio sve ovo, što je vrlo često slučaj kod uspešnih ljudi. Kod njih je, verovatno, prisutna ta vrsta neprekidne agresije i griženja. U jednoj televizijskoj emisiji tema je bila posvećena medijskih mogulima i ja sam, valjda, bio na trećem-četvrtom mestu. I neka Olga Stojanović, koja je učestvovala, me je najstrašnije ispljuvala, te ja nisam normalan, te imam 104 novine, te taj je oboleo od megalomanije. Ali, ne, nije moj portfolio takav iz megalomanije, ili trke za novcem, već zato što, citiraću sad Miškovića: "U ovom poslu onog momenta kad staneš, počinješ da padaš."

Opa, počeo si Miškovića da citiraš, postaje opasno. Da li postoji neko iz sveta biznisa za koga bi mogao da kažeš da ti je uzor?

Mislim da je u medijskoj sferi Željko Mitrović odličan primer jednog ambicioznog, uspešnog poslovnog čoveka, uspeo je da se razvije na istom prostoru koji i nas interesuje, dakle na prostoru bivše Jugoslavije. Učim mnogo, kao što sam rekao, od stranih kompanija koje se bave istim ovim poslom. No, većina uspešnih ljudi kod nas je, ipak, u nekoj meri vezana za politiku i imali su karijeru koja je bitno različita od moje. Ne mogu s većinom od njih da nađem nikakvu dodirnu tačku.

Jedini ozbiljan trač koji sam o tebi čula u Novom Sadu jeste da si gej…

Pa, šta da radim, normalno je to kad si u ovom poslu u kom sam ja. Dakle, naravno, ili će da mi prikače da sam narkoman, ili da varam ženu, ili da sam gej, šta da se radi. U Sandrinom i mom okruženju nalazi se mnogo osoba gej orijentacije i to su sve u velikoj većini vrlo odani prijatelji ili lojalni i kreativni poslovni saradnici. Uvek ću stati u njihovu odbranu po cenu da i sam budem svrtan u isti koš. Ali, odavno sam to rekao, ja sam poslednja osoba koja bi se na nekoga zbog toga naljutila. Sutra da mi se pojavi ne znam kakva fotka u novinama, ne mogu da zamislim da bih se ja, posle svega, odlučio da nekoga tužim.

Kako se tvoja žena privikava na to?

Znala je sve to kada se udavala za mene i prilično se dobro s time nosi. Ja ne živim neki zatvoreni život okružen telohraniteljima, najnormalnije se šetam s decom po ulici, šetam psa na keju, pojavljujem se na dešavanjima, imam profil na Facebook-u. Kad je čovek u toj meri otvoren prema spoljašnjosti i kad se, u krajnjoj liniji, time bavi i kad je zaradio novac i napravio firmu baveći se tuđim džepovima, tanjirima i krevetima, mora da bude spreman na to.

Da li je tačno to da si jedini Novosađanin koji je ošamario Branislava Lainovića Dugog?

To je mitska priča o meni koja kruži gradom, a napisala ju je moja koleginica Goca Jovanović, kako sam ja bio jedini čovek u Novom Sadu koji je ostao živ a uzvratio mu udarac. To je bilo još 1992. u diskoteci koju je on držao, gde sam ja došao s nekim društvom i on je bio ljut zbog nekog intervjua koji sam ja radio sa Ilijom Radulovićem, sudijom koji ga je pomenuo kao “čoveka DB-a”. On me je udario i ja sam mu vratio, što je bilo apsolutno nezamislivo, jer je on tada bio komandant Srpske garde. To je bilo vreme kad je bilo moguće ubiti čoveka na ulici a da ne odgovaraš ni za šta. Posle tog mog udarca, on me je ubio od batina, prijatelji su me odvukli isprebijanog. Onda sam se ja oporavio napolju, ušao opet u diskoteku, on je ostao potpuno šokiran tom količinom ludosti i mog bezobrazluka, je li… To je ostalo upamćeno što je jedan jedini fizički obračun. Na sreću.

Jesi li naučio da se tučeš?

Nekad jesam, dok sam bio mlađi. Ali sad, čini mi se da kad ustanem, kad ljudi vide da imaju posla sa dva metra čoveka, nekako, odustanu.

Prati B92 na Viberu

Lični prostor

Bjelogrlić: Junaci "Boljeg života" živeli su bolje nego mi danas

Velikan srpskog i jugoslovenskog filma, koji je svojim ulogama obeležio živote mnogih od nas, svojim životom daje lični primer kako se treba postaviti prema ovo malo vremena što ga imamo na planeti. Uporan i koncentrisan isključivo na kvalitet krajnjeg rezultata, Bjela se iskazao najpre kao glumac, zatim kao producent, a na kraju i kao reditelj. U intervjuu u magazinu Wine Style prošetali smo se stazom njegovih najupečatljivijih filmskih ostvarenja i dobili insajderski uvid u ono što se dešavalo iza scene i jasan Bjelogrlićev pogled na njegove principe, na sopstvene uspomene i na njegov život, koji je, na koncu, isti onaj život koji živimo i mi.

Licni prostor sreda 10.05. 12:59 Komentara: 46

Bubamara

Nisam jedina koja je stigla do te tačke svog odnosa s Njujorkom - kad shvatiš da više ne možeš da izdržiš njegovu žestinu i neizbežnu blizinu svega. I kada ti više ne pruža utehu čak ni njegova radost i povremeno dirljiva toplina. Kad ti je muka od prokletih sirena

Licni prostor utorak 7.03. 22:18 Komentara: 1

Bez reči

Žena srednjih godina u plavoj skijaškoj jakni u šetnji sa psom oko ponoći. Pas je slobodan, bez povoca. Žena sam ja. Poslednje veče u Beogradu, ujutru letim za Njujork.

Licni prostor ponedeljak 30.01. 20:05 Komentara: 0

Tamo i ovde

Gosti su počeli da stižu oko osam. Do pola 10 dnevna soba bila je puna muzike, smeha i poznatih glasova. Oni gladniji već su se posluživali sa dugačkog stola pored biblioteke, dok su ostali još nazdravljali domaćinima i razmenjivali male priče.

Licni prostor ponedeljak 23.01. 08:45 Komentara: 3
strana 1 od 26 idi na stranu