Budućnost javnih preduzeća

Na osnovu podataka NBS iz 2004. (podaci za prošlu godinu još niju objavljeni) u Srbiji je finansijske izveštaje podnelo 521 javno preduzeće sa oko 190 hiljada radnika što čini 16 odsto ukupno zaposlenih u privredi Srbije. Njihova vrednost kapitala iznosila je oko 932 milijarde dinara, a zbirni gubitak oko 21 milijardu dinara.

Ta preduzeća obavljaju delatnosti “od opšteg interesa” (pružanje usluga grejanja, snabdevanja el. energijom, naftom, komunalne usluge i sl.), na lokalnom i republičkom nivou, a zajedničko obeležje im je monopol i činjenica da su javna preduzeća omiljeni plen političkih stranaka. Na njima se formiraju i raspadaju koalicije.

Konkretne mere u restrukturiranju i pomak ka privatizaciji u javnim preduzećima, počele su prošle godine kada je Vlada Srbije na insistiranje Međunarodnog monetarnog fonda izabrala privatizacionog savetnika za Naftnu industriju Srbije. Tome je prethodilo i izdvajanje sporednih delatnosti  iz nekih preduzeća, i odvajanje prirodnih monopola tzv. mreža, kakva je elektrodistributivna mreža, gasovod, naftovod ili pruga, od preduzeća koja koriste usluge tih mreža i koja mogu ubrzo biti privatizovana.

Nakon toga, uz ispunjenje još nekih zahteva MMF, Srbija je dobila oprost dugova od 700 miliona dolara.

Zašto političari u Srbiji toliko vole javna preduzeća i koja je njihova sudbina? Odgovor o budućnosti javnih preduzeća pokušali su da daju učesnici okruglog stola Centra za liberalno-demokratske studije koji se pod nazivom "Budućnost javnih preduzeća" održao 11. maja 2006. godine, u Beogradu.

Neautorizovani transkript okruglog stola

Uvodnièari: Dr Danica Popoviæ, dr Nikola Zeliæ, dr Mirko Cvetkoviæ

Nikola Zelić: Prvo, taj pojam javnog preduzeća koji kod nas izaziva konfuziju u stručnoj, da ne kažem i u naučnoj javnosti jeste šta je to javno preduzeće i zašto je javno? Definicija tog preduzeća iz Zakona o javnim preduzećima je da je javno preduzeće ono preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave ili autonomna pokrajina. To je definicija javnog preduzeća. Kad se ide dalje kroz Zakon o javnim preduzećima onda se vidi da te delatnosti od opšteg interesa mogu obavljati i druga preduzeća, kaže se – i drugi preduzetnik i drugi oblici preduzeća, dakle ne moraju biti državna, i onda iz toga proističe da ta preduzeća imaju atribut „javno“ samo zato što su u državnoj svojini, jer mogu i drugi da obavljaju te delatnosti od opšteg interesa. Svojevremeno smo kolega Begović i ja pre 10-15 godina u nekom teorijskom razmatranju pokušali da definišemo, da elaboriramo šta je to taj opšti interes, šta je to, zašto ta preduzeća obavljaju delatnost od opšteg interesa. U jednom drugom zakonu, Zakonu o komunalnim delatnostima, koji reguliše poskup javnih preduzeća veći po broju doduše od drugog poskupa, a to su ova javna preduzeća na republičkom nivou, se kaže da su to delatnosti koje predstavljaju nezamenljiv uslov života i rada svakog građanina itd.

Dr Nikola Zeliæ: Zakoni u ovoj oblasti su neusklaðeni i protivreèni

Pitanje: Šta to znači?

Nikola Zelić: Naravno, to ne znači mnogo. Da parafraziram ukratko samo do čega smo Boris Begović i ja došli svojevremeno, ako se dobro sećam. Da bi u ovom kontekstu taj opšti interes značio da delatnost tih preduzeća jednovremeno deluje na mnoštvo subjekata, implicira njihovo ponašanje, privređivanje itd, i da je otuda to neki opšti interes. Da... mnoštvo tih eksternalija, ali da ne pričamo sada o tome. Svejedno, ovo je definicija javnog preduzeća. Koja regulativa je relevantna za njih? Prvo, Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije je od izuzetnog značaja za javna preduzeća ovako definisan, videćemo zašto. Zatim, Zakon o javnim preduzećima, dakle postoji zakon koji reguliše samo ta preduzeća. Potom Zakon o komunalnim delatnostima, koji reguliše javna komunalna preduzeća, veliki broj njih 400-500 postoji za razliku od 15-ak ovih od republičkog značaja. Naravno, Zakon o privrednim društvima, bivši Zakon o preduzećima, je takođe relevantan. I Zakon o privatizaciji, videćemo kasnije zašto. To su ti opšti zakoni relevantni za javna preduzeća. Postoje posebni zakoni za pojedine delatnosti od opšteg interesa, kao Zakon o energetici, Zakon o železnici, Zakon o telekomunikacijama, Zakon o rudarstvu, Zakon o javnim putevima, Zakon o radio-difuziji itd. Dakle, sve je to ta regulativa koja je relevantna za ova javna preduzeća. I sad se postavlja pitanje – Je li ta regulativa dobra? Je li ona prikladna? I obezbeđuje li ona da kad se primeni ta preduzeća mogu da privređuju tržišno i da budu privatizovana? Nažalost, ne obezbeđuju. Ovi opšti zakoni imaju loša, čak štetna rešenja, to se prvo odnosi na Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije. Taj zakon kaže da javna preduzeća nisu vlasnici sredstava, koji bi trebalo da su u njihovoj aktivi, nego imaju samo pravo korišćenja nad tim sredstvima, a da je država vlasnik svih stvari, čak i novca koji je na računima tih preduzeća. To reguliše eksplicite Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije. Iza toga Zakon o javnim preduzećima, naslanjajući se očigledno na onaj prethodni zakon, kaže da državni kapital u javnim preduzećima čine novčana sredstva i pravo korišćenja nad stvarima u državnoj svojini. Dakle, tako definiše kapital Zakon o javnim preduzećima, jer su sredstva u državnoj svojini. Ispada da gigantska preduzeća, poput EPS-a, poput NIS-a, kad bi striktno primenila ove veoma jasne zakone, ne bi imala imovine konsekventno ni kapitala, i ne bi bilo šta da se privatizuje, hajde neka je to neka krajnja konsekvenca. Najzad, treći ovaj Zakon o komunalnim delatnostima, koji doduše nije menjan od ’98. godine, limitira svaku privatizaciju bilo kog javnog komunalnog preduzeća do 49 posto, to piše eksplicite u jednom od članova tog zakona. Dakle, ti zakoni opšti su loši, uz to su neusklađeni uzajamno. Tako recimo Zakon o privrednim društvima, koji bi trebalo da je relevantan jednako za sva preduzeća, odnosno privredna društva, kako se sad ona u tom zakonu zovu, on ne poznaje uopšte kategoriju javnih preduzeća, on govori o registraciji, o imovini preduzeća itd. Dakle, ova ovako definisana javna preduzeća su inkompatibilna sa tim zakonom o privatnim društvima. Ili jedna na prvi pogled beznačajna stvar te zakonske neusklađenosti je nesklad recimo između Zakona o privatizaciji i Zakona o javnim preduzećima. U Zakonu o privatizaciji se kaže da je predmet privatizacije državni i društveni kapital, dakle i državni kapital u javnim preduzećima. Pa, kasnije kad daje prava na besplatne akcije radnicima Zakon o privatizaciji kaže da zaposleni imaju pravo da uzmu besplatno do 30 posto akcija u slučaju aukcijske prodaje, a u Zakonu o javnim preduzećima piše da u svim slučajevima zaposleni imaju pravo na akcije do 15 posto. To deluje nevažno, međutim, već se sučeljavamo sa tim problemom. Evo, trenutno se privatizuju pisana glasila, novine, koje su javna preduzeća, po pravilu o aukciji aukcijski, i sad njihovi zaposleni za razliku od zaposlenih drugde u ovim društvenim preduzećima neće imati pravo do 30 nego do 15 posto, i sad je to već problem na terenu. Hoću da kažem da je to neusklađeno. Idemo na sledeći set zakona, dakle ovo je bilo o opštim, nazovimo ih tako, zakonima relevantnim za javna preduzeća, a sad da vidimo ove zakone o pojedinim delatnostima gde operišu javna preduzeća. Tu postoji, kao što sam naveo, desetine tih zakona, uglavnom su doneseni 2004. i 2005. godine. I šta je njihova ekonomska logika po pravilu? Oni regulišu da se unutar te delatnosti od opšteg interesa, kao što je železnica, kao što je energetika recimo, razdvajaju one delatnosti, a i preduzeća u njima, koje po prirodi stvari predstavljaju prirodni monopol, od konkurentskih delatnosti. Po pravilu se razdvajaju i drugačije tretiraju mreže od onoga što je operisanje na tim mrežama. To imate kod železnice recimo da su jedno infrastruktura, pruge, to mora da bude u posebnom preduzeću, a drugo su preduzeća koja obavljaju delatnost železničkog prevoza. Slično u energetici, u elektroprivredi se kaže da je jedno prenos električne energije, a drugo je proizvodnja i distribucija. Dakle, ono što je prenos, to je po prirodi stvari prirodni monopol i imaće drugačiji tretman. Ili, pak, u naftnoj privredi prenos nafte, transport gasa, je jedno, to su mreže. To po definiciji ima obeležja prirodnog monopola i neisplativo je pružati paralelne konkurentske mreže, i treba to razlikovati od onoga što je proizvodnja, prerada nafte ili proizvodnja gasa. Dakle, to je logika koja je svugde prisutna gde je moguće u ovim zakonima o pojedinim delatnostima. U gotovo svim tim zakonima predviđaju se regulatorna tela, agencije, agencije, agencije... I na kraju se može reći da su to kvalitetni zakoni generalno gledano, i oni su uz Zakon o privrednim društvima, koji bi trebalo da ima univerzalno važenje, dovoljni da se statusno regulišu i javna preduzeća, nema potrebe za posebnim Zakonom o javnim preduzećima, nema potrebe za tim zakonom. Da onda napomenemo da ima potrebe za Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije, ali da u njemu bude regulisano samo to da su dobra u opštoj upotrebi - šume, parkovi, ulice itd, u državnoj svojini, ali nipošto da su u državnoj svojini i sredstva koja koriste državna preduzeća i ustanove, sredstva pripadaju tim subjektima, a ti subjekti dok se ne privatizuju pripadaju državi, odnosno vlasništvo nad njima. Dakle, za razliku od tih opštih zakona ovi pojedinačni zakoni o pojedinim delatnostima relevenatnim za javna preduzeća su dobri. I sad da vidimo kako stoji stvar sa pripremljenošću javnih preduzeća za tržišno poslovanje i privatizaciju u ovakvom jednom zakonskom miljeu o kome sam govorio. Prvo, kad procenjujemo tu pripremljenost javnih preduzeća, ma koje da su, bilo da su od republičkog značaja ili komunalna, bitno je za mene da im je status u skladu sa Zakonom o privrednim društvima i u skladu sa relevantnim Zakonom za delatnost. To je bitno da je statusno oblikovan kako treba, uredno registrovan kapital u pravom smislu te reči, i onda možemo dalje razgovarati o tom preduzeću kad imamo subjektivitet korektno definisan. Potom kod javnih preduzeća je bitno da su ona resursnim oblikovanjem, odstranjivanjem onoga što je višak, što ne treba, svedena na čistu delatnost. To je jako važno zbog vođenja politike, interne ekonomske politike upravljanja tim preduzećima, a i za eksternu kontrolu, kad je to potrebno kod prirodnih monopola i ostaloga, da je to čista delatnost, da javno preduzeće ne uključuje u sebe, kao što je EPS uključivao mlinove, pekare, robne kuće, ugostiteljska preduzeća, hotele. Dakle, to nema veze sa elektroprivredom i to mora izaći, te tzv. non-kor aktivnosti. To je takođe za mene bitno. I najzad, treće obeležje je da preduzeće već posluje u nekoj zoni dobiti, odnosno da mu se daje takva mogućnost prvenstveno, s obzirom na režim cena i politiku cena. Ta tri obeležja su mi važna u testiranju pripremljenosti javnih preduzeća za tržišno privređivanje i privatizaciju. E sad, generalno gledano, kako stoje javna preduzeća pod ta tri obeležja? Ovaj prvi zahtev po pravilu ispunjavaju svi, ali samo u formalnom smislu, i uglavnom su se registrovala ta preduzeća. Ova najznačajnija su registrovala, svoj kapital kao da ne postoji onaj Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije, i kao da ne postoji onaj Zakon o javnim preduzećima. Šta da rade? Dakle, uprkos tim krovnim zakonima oni su se uglavnom registrovali kako treba. Drugi zahtev, ovo resursno oblikovanje, odnosno odstranjivanje non-kor aktivnosti, tu je u najdalje otišao EPS, on je izlučio iz sebe 25-26 non-kor preduzeća. Osnovao, izlučio i izložio privatizaciji. U EPS-u je uglavnom, vrlo malo toga je još ostalo, odsečeno je sve ono što nije elektroprivreda. Kod drugih preduzeća se uglavnom radilo o smanjivanju broja zaposlenih itd, ali to je više manifestaciono, za mene to nije suština tog resursnog restrukturiranja ili restrukturiranja delatnosti. Što se tiče trećeg zahteva, da preduzeća već postaju u zoni dobiti, sve veći broj njih, za razliku od ranijeg perioda i zahvaljujući politici cena, ulazi u zonu ostvarivanja dobiti, ali režim, politika cena još uvek nije adekvatna. Može se reći da su sve cene javnih preduzeća, uključujući i ova komunalna, pod kontrolom. Kako? Sva javna preduzeća prema Zakonu o javnim preduzećima su dužna da donose godišnji program svog razvoja, koga do decembra meseca potvrđuje, daje na njega saglasnost Vlada. U tom programu je i politika cena u sledećoj godini, ako ona ne odgovara, program će biti vraćen. Da ne govorim da postoji još eksplicitnija kontrola cena komunalnih preduzeća. Ako ona odstupaju biće im uskraćena budžetska sredstva itd. Dakle, cene, znano je, bez obzira na deklaraciju i na neke zakonske odredbe iz ovih konkretnih zakona o pojedinim delatnostima, gde se kaže da su cene slobodne sem onih za prenos itd, defakto su sva ta preduzeća u režimu u najmanju ruku davanja saglasnosti na cenu. Nakon miljea, generalne ocene dokle se stiglo u podobljavanju za tržišno privređivanje i privatizaciju, izložio sam jedan konkretan primer EPS-a, pa po analogiji možemo videti kako EPS, primera radi, izgleda danas. Potpuno je to po onoj logici, razdvajanje mreža i konkurentskog dela, na desnoj strani se vidi da je osnovano preduzeće EMS, Elektro mreže Srbije, to preduzeće služi za prenos električne energije, ono je sad van bivšeg EPS-a. EPS, koji se i dalje tako zove, je danas defakto holding, iako ga tako ne zovu, oni to zovu gore direkcija. To je holding koji je stoodstotni vlasnik 11 zavisnih preduzeća, šest proizvodnih, leva grana, i pet distributivnih, desna grana. Stopostotni je njihov vlasnik. Dakle, tako EPS izgleda jer je primenio Zakon o energetici. Potpuno analogno je krenuo i NIS, s tim što bi kod njega sa desne strane bilo dva preduzeća koja su mreže, jedno je Transnafta, za prenos nafte, jedno je Srbijagas, za prenos gasa, a levo bi bilo opet akcionarsko društvo NIS, koje je opet nekakav holding. I sad, pogledajte na šta izađe u praksi primena ovih zakona koji su uzajamno neusklađeni. Pogledajte gore, EPS je javno preduzeće jer obavlja delatnost od opšteg interesa, sva ova zavisna društva dole nisu javna, ne piše da su javna preduzeća niti su tako registrovana, nego su privredna društva za... itd. A u suštini, ta zavisna preduzeća dole obavljaju delatnost, dok holding ne obavlja nikakvu delatnost od opšteg interesa, on je holding koji upravlja plasmanima. Dakle, dolazimo do dovijanja da se ispoštuje i jedan i drugi zakon, i Zakon o privrednim društvima i Zakon o javnim preduzećima, i dobijate takvu jednu nepotrebnu igranku i strahovanja kod registrovanja tih preduzeća, u registrovanju privrednih subjekata, hoće li ovo proći, neće proći itd, nepotrebno potpuno, a moguće je da to bude i izuzetno štetno kod privatizacije. Oprezni investitor, i ja da sam mu savetnik, nikada ne bi potpisao ugovor o kupovini bilo kog javnog preduzeća dok država eksplicite ne kaže da sredstva koja koristi to preduzeće čine imovinu tog preduzeća, jer uvek neko može da se pozove na Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije i da kupac ima problema. Kad smo već kod primera EPS-a, jer ide analogija i sa drugim preduzećima, doduše ne u podobljenosti za tržišno privređivanje i privatizaciju, ali logika organizovanja je ta. I da pogledamo sad šta je sa EPS-om, uostalom to je i najveće srpsko javno preduzeće i najvrednije. I ako ćemo po ona tri zahteva, on je organizaciono statusno upodobljen sa Zakonom o privremenim društvima, taj kriterijum je u redu, skoro da je sveden na čistu delatnost, proizvodnja i distribucija električne energije, prenos je ostao u drugom preduzeću, i prešao je... Evo, 2005. godine, gledao sam njihove finansijske izveštaje, ima dobitak od oko 140 miliona eura. To nije dovoljno, ne u smislu zbog režima cena, jer tom EPS-u sa njegovim kapitalom bilo bi primereno, možda sam preterao, 600 do 700 miliona eura dobiti, ali 500 miliona eura dobiti sigurno. Za toliku dobit bi trebalo da se poveća cena električne energije za još oko 30 do 40 posto, to bi tada bila evropska cena negde oko 4,5 euro centa za kilovat čas. Dakle, tu je EPS na toj putanji po sva tri kriterijuma. Naravno, on još ne ispunjava uslove da ona agencija regulatorna, zove se Agencija za energetiku, koja je jako važna ovde, ona je nadležna i za NIS itd, ona jeste oformljena, ona je počela da radi, ali treba još da se uhoda. Nadalje, šta još EPS-u nedostaje? Vraćam se na ovu šemu. Uzajamne relacije između ovih zavisnih društava su bitne, vi imate ovde preduzeće koje kopa ugalj, ovo treće po redu od gore sa leve strane, „Površinski kopovi“. To preduzeće bi trebalo da prodaje ugalj termoelektrani „Nikola Tesla“, termoelektrani u Velikim Crljenima i Moravi, da se tu prave komercijalne relacije, međutim, sve to još uvek nije u meri u kojoj bi trebalo da bude, niti oni još uvek imaju te transferne, hajde da ih tako nazovemo, cene uređene. No, to je tehničko pitanje i to se da brzo urediti, sve pod jednom pretpostavkom, da je izlazna cena korektna i da na sve učesnike u lancu može da se primeni cenovna logika troškovi plus. Inače, ako nema dobiti za finalistu, neće biti ni idući unazad i do tog kopača uglja. Dakle, ti poslovni odnosi još treba da se urede, i naravno cena električne energije mora da ide gore još 30 do 40 posto. Hajde da vidimo sad i sasvim konkretno o eventualnoj privatizaciji EPS-a, evo pa da o tome pričamo, jer je odavno to već, što kažu, prisutno u javnosti. Postoje dve škole, da ih tako nazovemo, o tome kako privatizovati EPS. Neki misle da treba vaditi jedno po jedno od ovih preduzeća sa leve strane i prodavati. Primera radi, prvo preduzeće Đerdap. Prodaje se Đerdap na tenderu, prodaje ga Agencija za privatizaciju itd... i neka od distributivnih preduzeća. Po mom mišljenju, to je inferiorno rešenje, rastvarate sistem i gubite mnoge druge stvari što se tiče funkcionisanja tržišta kapitala u Srbiji, bogatastva materijala na berzi i slično. Uputnije i po meni superiornije, emituju se akcije ovog gore EPS-a holdinga... i one se dozirano prodaju 10, 15, 20 posto i tako redom. Dakle, privatizovale bi se akcije vrha, holdinga, ovo ostaju dole zavisna preduzeća, po meni je to, ali da ne idemo u detalje, o tome možemo kasnije da pričamo, logičniji, korisniji put. Ima sve pozitivne efekte kao i ova parcijalna privatizacija, sve pozitivne iste, plus još dodatne pozitivne efekte.

Nikola Zeliæ: Možda æe nakon privatizacije javnih preduzeæa vrlo mali broj ljudi želeti da se bavi politikom

Komentar: Nema konkurenciju na tržištu proizvođača, prenosnika..!

Nikola Zelić: Prenosnika ne, ali na tržištu proizvođača će biti konkurencije u okruženju itd. Sve u svemu, ovakva privatizacija bi imala sve pozitivne strane one privatizacije pojedinačne i dodatne pozitivne strane, a onda je očigledno to superiorno rešenje. Hajde da vidimo sada, ovo je moje viđenje naravno, na kraju ocenu te moguće, da se vratim na temu, kako je kolega Begović to poetski naslovio „Budućnost javnih preduzeća u Srbiji“...

Nikola Zelić: ... ali moguća budućnost, ja sam to nazvao ipak moguća budućnost, ne izvesna nego moguća. Otprilike po mom uvidu i nekom operativnom poslu kojim se bavim, potrebno je do dve godine da sva javna preduzeća, i javna komunalna, i ona su javna, dobiju ona potrebna tri obeležja u punoj meri, da budu pravi tržišni subjekti i da mogu biti predmet privatizacije. Naravno, to ne bi smelo da se dešava haotično, „ad hoc“ itd, i tu imam sugestiju broj jedan, a to je da Vlada formira svoje kompetentno moćno telo koje će predložiti eliminisanje svih onih zakonskih odredbi koje su štetne, o kojima sam pričao, i eliminisanje svih neusklađenosti pojedinih zakona onih od opšteg važenja, to je broj jedan. Potom, da to telo prati šta se dešava sa svakim od ovih velikih republičkih do pojedinačnih javnih preduzeća, da prati kako se stvari tu odvijaju, da snima stanja šta treba još da se uradi, kad će to biti urađeno, na ovoj putanji, grubo govoreći, kad će ova tri zahteva biti ispunjena. I najzad, to telo da predlaže Vladi strategiju privatizacije pojedinačnih javnih preduzeća, naravno ne da ono elaborira sve to, to neka rade savetnici i stručnjaci, ali da ono bude to koje će birati moguće strategije i predlagati plate. Zašto ovo govorim? Kolega Cvetković će govoriti posle mene, pretpostavljam, tako smo se dogovorili, o gabaritima resursa koji su u javnim preduzećima. To je ogroman deo srpske privrede, to ne sme da se radi „ad hoc“ i onda kad to neko spolja zahteva, kao što se pristupilo privatizaciji NIS-a, zamalo da padne Vlada, ukida se ovaj zakon, to je rešavanje stvari na parče, „ad hoc“, bez globalnog konzistentnog prilaza. Otuda moja sugestija da to mora da radi jedno telo koje je pri Vladi, nikako ne slučaj po slučaj rutinski preko Agencije za privatizaciju, koja je do sada aukcijski, tenderski privatizovala društvena preduzeća, nije Agencija za privatizaciju to telo. Tek kad savetnici sve izanaliziraju, tek kad ovo Vladino telo profiltrira nalaze i rangira moguće strategije, kada Vlada donese odluku o strategiji neka tada agencija rutinski realizuje onu vrstu prodaje, ako se uopšte odabere način prodaje koji agencija vrši, a to su isključivo tenderi i aukcije, a ne ovo kako se krenulo sa NIS-om tako s neba pa u rebra. Potom, za kraj još jedna sugestija za privatizaciju javnih preduzeća globalno. Javna preduzeća ili ’utilities’ u autentičnim kapitalističkim zemljama su u ekstremno različitim svojinskim statusima. U Britaniji znamo da su vodovodi privatizovani, primera radi, komunalna preduzeća. U Francuskoj vodovodna infrastruktura je u državnom vlasništvu i daje se operatorima na pet, na deset godina itd. Dakle, postoje ekstremna rešenja – privatno, državno. Ili primera radi, Grčka, koja je dugo član EU, njena elektroprivreda je sto posto u vlasništvu države, a njihovi konsultanti vrlo poznati će sada možda doći i pobediti na ovom tenderu za EPS i predložiti ovakvu ili onakvu privatizaciju EPS-a. Pomalo anegdotski zvuči, ali eto. Hoću da kažem da su moguća ekstremna rešenja – državno, privatno. No, moj stav je da u slučaju Srbije gde god je to moguće treba preferirati privatizaciju, prvenstveno iz razloga da bi izbegli, eliminisali društveno-državno-svojinske navike i naravno postoje krajnje nepovoljne političke implikacije zadržavanja državne svojine u javnim preduzećima, jer vi vidite da se na javnim preduzećima sklapaju koalicije, padaju i rasklapaju koalicije. Možda će nakon privatizacije javnih preduzeća vrlo mali broj ljudi želeti da se bavi politikom, možda će tada početi profesori, neki intelektualci samo da se bave politikom...

Iako na skupu nije bilo ministara iz Vlade Srbije, izlaganja su pomno pratili predstavnici Svetske banke i MMF-a

Komentar: Vidimo da se dobro bave!

Nikola Zelić: Pitanje je – Valja li? Bi li to valjalo? Generalno, po nama, ako se već bira može i ovako i onako, treba uvek preferirati varijante privatizacije. I na kraju, novac dobijen od prodaje javnih preduzeća morao bi da ode do poslednjeg dinara i eura u onu infrastrukturu koja nema izgleda da bude građena, finansirana privatnim kapitalom. Dakle, ta sredstva ne smeju biti pojedena, ona moraju otići u infrastrukturu koja je uopšte upotrebljiva. Po meni, to su prvenstveno putevi za koje se neće naći koncesionar, prvenstveno ta putna mreža, veliki ekološki zahvati itd.

Pitanje: Nikom ne trebaju?

Nikola Zelić: Ne da nikom ne trebaju, nego to je po pravilu ona infrastruktura koja generiše eksterne ekonomije pozitivne na mnoštvo punktova, a ne možete joj obračunati profit pa da neko profitom motivisan to izgradi. Pazite, tu se kriju ogromna sredstva kod EPS-a, NIS-a, čak i za manjinske pakete akcija radi se o milijardama evra, da ne ulazimo sada... apsolutno, sigurno o milijardama evra, o velikim sredstvima, i nije svejedno na koji način će ta sredstva biti utrošena. Eto, toliko. Ja se izvinjavam, preterao sam, pola sata, Mirko će sad.

Dr Mirko Cvetkoviæ smatra da jaki sindikati u javnim preduzeæima svojim mešanjem u tok restrukturiranja zapravo ometaju taj proces

Boris Begović: Nikola, hvala, idemo dalje.

Mirko Cvetković: Dame i gospodo, ja sam podatak koji mi je organizator dao shvatio baš potpuno bukvalno, pa sam moju prezentaciju nazvao, dao sam joj ovaj poetični naziv. Da kažem da sam svoju prezentaciju naslovio upravo ovim naslovom koji je dat i celom ovom okruglom stolu. Ja bih želeo da kažem da ovo o čemu ću ja sada pričati jeste da sam u dobroj meri bio inspirisan ovakvim istim pitanjem koje se pojavilo pre jedno pet-šest godina, kada je formirana prva demokratska Vlada, kada je bilo pitanje budućnost društvene svojine. I to je bilo pitanje svih pitanja i odmah je postavljeno na početku, pa čak bih rekao da je postavljeno i pre nego što je formalno ova Vlada bila formirana. I pošto sam imao sreću da učestvujem u celom tom procesu ja sam želeo da ovde u izvesnom smislu izložim stavove vezano za javna preduzeća, a inspirisan sam onime kako je onda rađeno, i pokušavam da utvrdim koje su to razlike i šta ovde treba uraditi drugačije nego što je urađeno kod društvenih preduzeća. Želeo bih da na početku dam jedan... stav, koji glasi da je nama budućnost javnih preduzeća u Srbiji poznata. Znači, zna se tačno šta će od njih biti, ne zna se kad, da li za dve godine, za deset godina ili za 50 godina, ali mi znamo da je njihova budućnost sigurno da moraju biti znatno efikasnija nego što su danas, a da bi bila znatno efikasnija nego što su danas potrebno je da se reši pitanje njihovog vlasničkog statusa. I može se sa velikom sigurnošću oceniti da će ona biti u celini ili većinski u privatnom vlasništvu, uz određene izuzetke. Ja neću ponavljati delove o kojima je Nikola pričao, on je već spomenuo te izuzetke, to su te mreže koje ostaju u državnoj svojini, dok ovi drugi delovi očekuje se da će u budućnosti biti u privatnom vlasništvu. I treća karakteristika te neke svetle budućnosti jeste da će ova preduzeća poslovati na tržištu u uslovima konkurencije, s tim što će konkurencija biti obezbeđena eliminisanjem aktuelnih monopola, bilo u okviru administrativne sfere, kao što vam je poznato, vezano za monopole recimo ovoga što je bilo po uredbi o nafti. Ne ulazim u to da li je ta uredba bila opravdana u datom trenutku itd, ali činjenica je da je to ipak obezbeđivalo određenu administrativnu monopolističku poziciju. I naravno, ono što je još teže, je da će biti regulisani prirodni monopoli. Dakle, to je ono kako sam ja gledao, i smatram da sa velikom sigurnošću mogu da kažem je to... Sad možemo da se vratimo na sadržaj. Da samo u jednoj ili dve rečenice prokomentarišem šta je to ono što ćemo videti danas na reprezentaciji. Dakle, ja sam pokušao da dam neke brojke koje karakterišu javna preduzeća, da komentarišem šta stoji na putu efikasnosti javnih preduzeća, koje su njihove specifičnosti, i koje su mere za promenu aktuelne strukture, regulacija privatizacija, i koliko smo blizu cilja. Dakle, gde se mi sada nalazimo kada je reč u ciframa? Da bih dao jednu sliku sektora javnih preduzeća ja sam se koristio podacima Narodne banke Srbije, koji su publikovani za 2004. godinu, za 2005. moguće je da su određeni, ali još nisu zvanično dostupni. I ovde se vidi da u okviru sektora javnih preduzeća postoji 521 pravno lice, dakle tada je bilo, što nam pokazuje upravo da ova priča o velikim javnim preduzećima, da se tu radi o svega devet, 13, 15 itd. u osnovi iza sebe ima jednu daleko veći broj preduzeća koja treba posmatrati, kasnije ćemo videti da oni imaju ipak neke specifične sličnosti bez obzira na veličinu i poziciju. Drugo, krajem 2004. godine oko 190 hiljada ljudi bilo je zaposleno u ovim preduzećima, u ovih 500 i nešto pravnih lica. Vrednost stalne imovine na taj dan u milionima dinara bila je milion i 140 hiljada (1.140.000 miliona dinara) itd, evo vidite ovu cifru, to je stalna i obrtna imovina zajedno, a vrednost kapitala nešto manje od milion miliona dinara. Ukupni godišnji prihod iznosio je 61... to je sad milijarda... To su dinari iz kraja 2004. godine, nisam stavio dolare namerno zato što sam se pozvao direktno na izvor. I sad može neko da kaže da neke od ovih cifara baš nisu mnogo ilustrativne, naročito prihod, jer to nije konsolidovani prihod već je zbir svih javnih preduzeća, a zna se da oni imaju međusobne odnose. Nikola je spomenuo odnos proizvođača uglja, električne energije itd. No, bez obzira na pitanje da li je prihod toliki ili nije, neto finansijski rezultat jeste ovo što vidite, on je negativan, tu je greškom nedostaje minus, ali to je 21 milijarda dinara minusa napravljeno u ovoj korpulaciji od pet stotina javnih preduzeća. Kada se ovih 21 milijardu stavi u odnos prema vrednosti kapitala koji je uložen od 930 milijardi, ispostavlja se da na svakih sto dinara kapitala kojim posluju javna preduzeća ostvaruje se u proseku gubitak od minus 2,3 procenta. Ja sam sada hteo da prikažem šta to znači sa stanovišta ukupne privrede i ušao sam u jedan spekulativni obračun, koji ne stoji da je potpuno tačan, ali je na bazi tih istih podataka izveden i vrlo je ilustrativan. Posmatrao sam stopu prinosa na kapital koju su ostvarila preduzeća u privatnoj svojini, prema tom istom izvoru i za taj isti period. Ispostavilo se da je za razliku od javnih preduzeća, koja su gubila po 2,29 posto, da su privatna preduzeća ostvarivala plus od 8,17 posto. A onda sam hipotetički ovih 8,17 rekao – Šta bi se desilo da su javna preduzeća ostvarila taj isti prinos kao i privatna, da su ona u privatnoj svojini? I dobio sam da bi oni hipotetički umesto minusa od 21 milijardu zapravo zaradili 76 milijardi plus.

Komentar: To je velika razlika.

Predstavnik MMF Harald Hiršhofer i Karolin Jungr iz Svetske banke

Mirko: Ne samo to, ovde je interesantna poslednja cifra. Ona pokazuje koliki je ukupni neto finansijski rezultat svih preduzeća u Srbiji, koji je u minusu 60 milijardi. Drugim rečima, spekulativno i hipotetički, da su javna preduzeća bila u privatnoj svojini i ostvarila rezultat poslovanja jednak onom koji su ostvarila privatna preduzeća, onda bi čitava privreda bila u plusu. Evo, to je rezultat ove spekulacije, i to su neki osnovni gabariti, i to je šlagvort za - Šta znači povećanje efikasnosti, zašto je ono potrebno, zašto je potrebna privatizacija, i u kom pravcu se mi dalje krećemo? Šta je to što neposredno stoji na putu da javna preduzeća već danas budu u ovoj poziciji u kojoj bismo želeli da ona budu u mogućnosti? Ja sam pokušao da to podelim na dve grupe problema, i to su problemi koji proističu iz specifičnih karakteristika koja su vezana isključivo za javna preduzeća. I tu je sad ta veza između one priče sa društvenom svojinom, kasnije će se ovo detaljnije razrađivati, bez obzira na nivo i veličinu. Pod nivoom se podrazumeva da li se radi o javnim preduzećima na republičkom ili na komunalnom nivou, znači one imaju te iste karakteristike. Tu istu monopolističku poziciju ima jedan vodovod u Arilju kao što ima i neko javno preduzeće na republičkom nivou, bez obzira što je taj vodovod tamo mali, a ovde se radi o gigantskom. Dakle, jedan deo toga odnosi se na karakteristike, a drugi deo se odnosi na aktuelno akcionarsko ustrojstvo i struktura, znači sadašnji oblik, sadašnja struktura javnih preduzeća koja produkuje neefikasnost i neracionalnost poslovanja. Sada se vraćamo na priču one prve grupe faktora, koji pokazuju koje su to specifičnosti koje se moraju uzeti u obzir prilikom definisanja strategije u odnosu na javna preduzeća. Prvo, javna preduzeća posluju u uslovima monopola, to je po mom shvatanju jedna od ključnih specifičnosti koje se moraju imati u vidu prilikom privatizacije. Da nije te karakteristike, kad bi ona poslovala na slobodnom tržištu, ne bi bilo nikakvih razloga zašto bismo mi sad javno preduzeće tretirali posebno, jednostavno bi je gurnuli u onu grupu sa društvenim preduzećima i regularno u okviru pristupa zajedničkog... Ova karakteristika sad izaziva, čini mi se i sve ove ostale, gde sam ja najvažnije pobrojao, sledeće je da su cene javnih preduzeća pod državnom kontrolom i da su u dužem vremenu bile instrument socijalne politike. Nikola je govorio o cenama. Naravno, sad je situacija znatno bolja nego što je bila pre dve-tri godine, no ostaje činjenica da državna kontrola je za sada, ne za sada, nego ona je vezana sa činjenicom monopola, i tu ćemo sad doći onda na priču o regulaciji koja sledi kasnije. Drugo, zapošljavanje u javnim preduzećima takođe je u dužem vremenu bilo instrument socijalne politike ili političkih dogovora... Kad kažem ’u dužem vremenu’ ne mislim samo na političku situaciju sada, već to posmatram čak u poslednjih možda 15-20 godina, gde su praktično oni imali funkciju zapošljavanja naročito u manjim mestima – Lazarevac itd, gde se nalaze ova velika preduzeća. Zna se, Kolubara će sve zaposliti, da li je taj potreban, nije potreban, koliko radnika, jedan, više, manje, sve to ide. I uopšte, zapošljavanje nije bilo u nekoj funkciji neke efikasnosti, neke potrebe, već u rešavanju socijalnih problema i povećanja zaposlenosti načelno, a ne ono... Treće, što ne treba izgubiti iz vida, čini mi se da se nedovoljno ovako u stručnom delu razmatra, a u životu će imati velike probleme, u javnim preduzećima su izuzetno jaki sindikati. Znači, sindikati tu postaju vrlo značajan faktor nezaobilazan, oni ne smatraju da je njihova uloga samo sindikat, oni su spremni do kraja da blokiraju određene procese, da se ponašaju jednostavno na način koji nije realno očekivati da se pojavi u nekom preduzeću od 100-200 zaposlenih itd. I oni smatraju da su radnici u stvari zaslužni, i ne samo da je to sve njihovo nego da oni drže ključ u rukama svih tih aktivnosti, i ta činjenica mislim da ne bi smela da se izgubi iz vida kada se pravi strategija šta da se radi sa tim preduzećima. Ja bih želeo samo da podsetim, mada verujem da većina ovde zna, da je dolazilo do štrajkova kada su se odvajale pojedine tzv. non-kor aktivnosti od javnih preduzeća, oni kažu: „Nećemo da se odvojimo.“ Šta to znači? Vi odvajate jedno telo koje nema veze sa proizvodnjom, oni štrajkuju, ne žele da bude odvojeno... Ne znam, ja se sećam da je u Kostolcu bio taj Georad, koji se bavio geologijom i bušenjem, i da su govorili iz Georada: „Ne, nećemo da se odvojimo. I nema proizvodnje uglja, nema struje ako vi nas odvojite.“ I onda se vidi...

Komentar: I saobraćaj, autoputevi...

Mirko Cvetković: To je sad druga priča, blokiranje puteva. Zatim, takođe jak politički uticaj, o tome je Nikola ovako dosta dobro rekao, ja sam isto računao da uzmem tu neke poene, ali on je to već ispričao.

Komentar: To je konkurencija!

Mirko Cvetković: Ali, mislim da je to isto značajno, i to čini mi se nakon demokratskih promena, još više je ranije... Pošto je bila jedna partija, ona je već pozicionirala svoje ljude koji su ostajali, i sad kako se ko promeni onda se menjaju rukovodstva itd, i javna preduzeća se smatraju nekim resursom političke snage. Znači, to su specifičnosti koje su karakteristične za javna preduzeća. Šta je vezano za promenu aktuelne strukture? Ovde sam želeo da prokomentarišem dve stvari, jedno pitanje je restrukturiranje, a drugo je modernizacija, pogotovo što se ta pitanja dosta javljaju i kod nekih javnih preduzeća su čak donete navodno i neke odluke itd, pa želim da dam neki svoj doprinos vezano za to. Prvo, kad se radi o restrukturiranju, ja tu sada pravim poređenje sa restrukturiranjem koje je primenjeno u okviru društvenog sektora svojine kod donošenja odluke o privatizaciji. Strategija koja je bila postavljena, ja sam je podržao i na neki način sam u tome i učestvovao, jeste da restrukturiranje nikako ne sme da obuhvati investiranje novih sredstava u... Znači, država treba da učini sve što je u njenoj moći, izuzev da da novac. Znači, ako treba da da novac za smanjenje broja radnika, u redu, neka ga da, ali time ona smanjuje pritisak na tekuće poslovanje tog preduzeća i taj novac je produktivno iskorišćen. Ako treba da izvrši neko restrukturiranje u smislu odvajanja, sve je to u redu. Ako treba da reši probleme smanjene zaduženosti u delu gde je ona kompetentna, i to je u redu. Ali, da uloži dodatna sredstva pa da onda oni s tim sredstvima raspolažu itd, to je tada doneta odluka i stručna i politička da toga nema. Ja mislim prosto da bi takva slična odluka trebalo da se donese kad se radi javnim preduzećima, što mi se čini da nije slučaj. Naročito veliki su pritisci da država obezbeđuje sredstva za razvoj tih preduzeća pre nego što ona... Nekako mi to izgleda kao kontradikcija... Jer, da su ta preduzeća mogla da se razvijaju, ona bi se razvijala da su bila sposobna. Pitanje je vrlo opasno u stvari, možda nije baš tako direktno kao što ga ja izlažem, ali je vrlo opasno jer se tu radi o ogromnim sredstvima koja sad neko treba da prikupi ili da plasira u tzv. modernizaciju odnosno, kako oni kažu, pripremu tih preduzeća za bolju privatizaciju. Kao – uložite sada sto, pa kad ga privatizujemo mi ćemo na tih sto dobiti još sto. Vratio bih se, mislim da je ovde još jedna stvar ili dve značajne vezano za ovo odvajanje osnovnih i sporednih delatnosti, o kojima je takođe ranije bilo reči. Meni se čini da se u javnosti ta aktivnost, koja je inače na primer u EPS-u relativno uspešno sprovedena i negde na drugim mestima se sa manje ili više uspeha sprovodi, ona se istovremeno koristi da se pokaže kako je došlo do smanjenja broja radne snage, što apsolutno nije tačno. Znači, oni su jednostavno od jedne firme koja je imala deset hiljada ljudi napravili dve firme koje isto imaju deset hiljada ljudi, samo što jedna ima devet a druga hiljadu. Time produktivnost nije ni u kom slučaju uvećana, samom tom činjenicom. Zbog toga mislim, zato sam ja ovo odvojio da se prikaže, da porast produktivnosti dolazi jedino kada vi sa manjim brojem ljudi napravite isto ili više, a ne kada vi podelite, pa sada rudnici sa podzemnom eksploatacijom nisu više u okviru elektroprivrede i odjednom sad radna snaga elektroprivrede se smanjila, i sad mi izađemo sa veličanstvenim podatkom kako je to došlo do smanjenja radne snage... Što se tiče problema smanjenja zaduženosti, tu sam hteo da kažem jednu ili dve rečenice, on je ovde dodatno značajan zbog toga što je u želji da se konačno reši preduzeća društvenih i stavi tačku na tu privatizaciju. Poslednje izmene Zakona o privatizaciji su predvidele tzv. otpis dugova, koji je obuhvatio i javna preduzeća. Sa stanovišta ubrzanja procesa privatizacije društvene svojine to je naravno jako dobra ideja i to će je sigurno ubrzati, ali to će sa druge strane stvoriti gubitke u sektoru javnih preduzeća, jer će oni naplatiti samo frakciju svojih potraživanja. Istina je da ta potraživanja nisu ni vredela toliko, pa to što su naplatili možda toliko i vredi, ali je isto tako istina da preduzeća nisu svojevoljno davala njima svoje usluge pa da onda sad budu kažnjena zato što su dala lošem partneru nego je bilo naređeno – Imaš da daš. Tako da, opet hoću da kažem, ovo pitanje treba još malo razmotriti i možda eventualno ići, pošto se pojavljuju javna preduzeća kao veliki dužnici prema državi, a država je dobila te otpuste kod Pariskog i Londonskog kluba, da se onda u osnovi i njihova pozicija na neki način izbalansira. Koje su sada još mere koje treba preduzeti vezano za uvažavanjem onih specifičnosti o kojima smo govorili? Pre svega, vi ne možete na jednom monopolističkom tržištu da ga pretvorite u konkurentno ako ne uvedete neki sistem regulacije u slučajevima prirodnog monopola. Zbog toga je to jedan od ključnih prethodnih elemenata koji mora da se realizuje da bi se moglo pristupiti privatizaciji. Pošto vidim da vreme i meni beži malo ću da skratim. Ja sam ovde dao neka tri osnovna elementa te regulacije, koja su, čini mi se, trivijalna, izuzev ovog trećeg, o kome ću nešto malo da kažem. Ta dva elementa su, prvo, da ona preduzeća koja budu ostala u državnom vlasništvu, to je ono kad smo rekli da će mreže ostati, da ona ostaju u državnom vlasništvu, ali ona dobijaju određena pravila ponašanja kako će ona sad da funkcionišu. Ta pravila ponašanja najkraće jesu takva da ona moraju da svoje usluge svim ostalim učesnicima na tom tržištu pruže u uslovima nediskriminacije, znači pod jednakim cenama i pod jednakim kvalitetom usluge itd, to je jedan element regulacije. Drugi element naravno su regulatorna tela, koja imaju dva dela, jedan taj koji je lakši je da se ta regulatorna tela formiraju, i vi znate da su određena tela već formirana, i ima ovaj drugi teži deo, a to je da se pokaže da ta tela stvarno funkcionišu. Jer, samo formiranje takvih tela jeste samo jedan onaj tik da smo nešto uradili, a pitanje je da li su ona prvo stručna, sposobna, da li su nezavisna itd. I moj je stav tu da treba sigurno godinu-dve dana da ta tela funkcionišu i da se vidi da li smo mi sa njima dobili nešto ili nismo. Sad dolazimo na privatizaciju. Opet se vraćam na onu priču vezano za društvenu svojinu. Kada je bilo reči o društvenoj svojini ja bih samo podsetio, pošto ima ovde još učesnika u svemu tome, da je u startu bilo pitanje najkraće rečeno sledeće. Razmatrali smo dva modela, jedan je bio prodaja, drugi je bio besplatna podela. Rekli smo: „Besplatna podela nije dobra, idemo na prodaju. Šta je najbolje, sto posto kapitala...“ Imamo onu malu belu knjižicu koja je dosta vezana... dosta je ubedljiva po tom pitanju. Međutim, model koji je napravljen je u osnovi bio rezultat nekog kompromisa između političkih snaga, sindikata itd, pa se išlo na model od 70:30. Međutim, ono što je važno imati u vidu jeste, i mislim da je to u opštem Zakonu o privatizaciji dobro urađeno, mada je možda izazvalo neke negativne posledice, a to je da su tamo te stvari potpuno ostavljene otvorene za državnu svojinu. Znači, tamo kad se kaže -Deli se 30 posto kapitala, izuzev kad se radi o preduzećima u državnoj svojini, gde će ovo pitanje biti rešeno posebnim propisima, isto tako i kad se radi o prodaji da li 70 posto ili koliko. Drugim rečima, Zakon o privatizaciji opšti u ta dva svoja člana je ostavio otvorenim pitanje privatizacije državne svojine, ostavio ga je otvorenim na taj način što ga je prepustio da bude rešeno granskim zakonima, koji bi uvažavali specifičnost svake grane pa rekli – Ovo preduzeće će ići sto posto ili će ići nula itd. Ono što mislim, mislim da je to rešenje dobro, a ono što je loše produkovano, to je što su svi smatrali da je zakon rešio i to, niko ga nije detaljno čitao, jer su smatrali da se to automatski odnosi i na državnu svojinu, što u osnovi nije tačno, ja mogu da vam kažem i članove koji to definišu. Zbog toga, meni se čini da kad se radi o državnim preduzećima da se mi u osnovi privatizacije nalazimo na početku i da mi treba tek sada da izaberemo koji je model privatizacije. I dalje nam stoje ova ponuda, ovaj meni koji sam ja ovde dao - kao prodaju, podelu, dokapitalizaciju i kombinovani model u bilo kom obliku. Samo prva dva, Nikola je lepo uočio, samo prva dva modela je nešto što je do sada radila Agencija, a kad je u pitanju inicijalna javna ponuda, mi nemamo iskustva, znam da druge države imaju iskustva dosta u tome. Pitanje kombinovanih modela, dokapitalizacija je interesantna stvar, jer, evo, ja ću vam reći da su sada javna preduzeća koja su u vlasništvu lokalnih samouprava u situaciji da je za njih dokapitalizacija najbolji model. Zašto? Sredstva pripadaju gore državi, a ako bi se privatizovalo oni ne dobijaju ništa. Njima je idealano da nađu nekog partnera koji će da dođe, pošto im je i tako sve svejedno, on će tu da izvrši dokapitalizaciju i onako zakon o komunalnim delatnostima ne dozvoljava većinsku privatizaciju i kroz dokapitalizaciju se može dobiti taj odnos do 49. Prema tome, smisao ovoga jeste ne toliko da ponudi i da se opredeli za model, već da se kaže da su opcije otvorene i da o njima treba da se diskutuje. Na kraju, umesto odgovora koliko smo daleko od cilja, ja imam neko svoje mišljenje, ali sam hteo da dam neku vrstu oruđa svakome da proceni koliko su dobre opcije. Dakle, ja sam naređao koji su to koraci do tog cilja, a svako sad može da vidi šta smo mi od toga uradili i dokle smo stigli. Mislim da tranziciona strategija je nešto što mora da prethodi, to je odgovor na pitanje - budućnost javnih preduzeća koji smo trebali da damo znači možda još pre 5-6 godina. Na bazi tog odgovora da se napravi granska regulativa i zakon i da se popune sve ove rupe o kojima smo govorili. Na bazi tih propisa da se formiraju regulatorna tela i da se sačeka da oni potvrde svoju kompetentnost i nezavisnost. Paralelno sa tim, ali ja sam morao da stavim kao da je iza, ali paralelno bi išlo, išlo bi restruktuiranje u smislu odvajanja delatnosti i tako dalje i nakon toga bi došlo do privatizacije koja bi naravno bila u funkciji te strategije. E, sad vi pogledajte gde se mi sada tu nalazimo, pa ćete videti koliko smo daleko od cilja. Hvala.

Dr Boris Begoviæ i dr Danica Popoviæ

Boris Begović: I naš poslednji današnji učesnik, profesor Danica Popović koja će par reči reći na temu makroekonomskih aspekata javnih preduzeća.

Danica Popović: Da, ja naravno pored ovakva dva barda mikroekonomije, ja nemam šta da kažem o javnim preduzećima, a sve što sam naučila, naučila sam od njih, tako da ne bih tu sad imala ništa da dodam naravno sa tog aspekta. Ali mi pri koncipiranju  makroekonomske politike imamo jedan veliki problem, dakle, što svaka makroekonomska politika polazi od pretpostavke da će se privredni subjekti ponašati racionalno i u skladu sa sopstvenim tržišnim interesima. Na taj način ovakva konstelacija privrede, naročito društvene privrede obesmišljava svaku zdravu makroekonomiju. Vi napravite jednu meru, privredni subjekti je neće shvatiti kao informaciju, već će naći način da se prilagode na štetu države, a u sopstvenu korist. Tako da mi na makro nivou registrujemo ogromne štete od fiskalne nediscipline koja proizlazi iz ovakvih javnih preduzeća, od politike cena koja se na tom polju vodi, naročito politike plata koju javna preduzeća forsiraju svom snagom, dakle, isplaćuju plate mnogo veće nego što je produktivnost rada i što je rast domaćeg proizvoda. I naravno, sa stanovišta deviznog kursa i konkurentnosti imamo dodatne probleme koji proizlaze ne iz toga što neko ne zna kako da postavi dobru makroekonomsku politiku, nego jednostavno zato što ne postoji makroekonomska politika koja će njima, da kažem, stati na rep. Ono što jeste možda poruka to je da je makroekonomija dosegla svoj maksimum, naročito recimo u monetarnoj sferi, i dok se mikroekonomija ne popravi, da zaista ne možemo očekivati bolji napredak. No, to nema veze praktično, ono što ovde ima veze sa javnim preduzećima je, što bih ja sad istakla kao tačke koje proizlaze iz ovoga što su Nikola i Mirko rekli. Prvo jeste to da su javna preduzeća, pokrovitelj finansijske nediscipline u zemlji. Ona su ta koja diktiraju svojom veličinom, svojim udelom u domaćem proizvodu i svojim značajem kao kupci ogromni, oni diktiraju ponašanje u zemlji. Njihovo ponašanje jeste takvo da ta preduzeća mogu da poštuju zakone, ali ne moraju, ako dođe do finansijskog skandala „naći ćemo način da se to popravi“. Dakle, ja vidim veliku opasnost od javnih preduzeća u tom aspektu kao problemu uvođenja osnove za bilo koju zdravu politiku, a to je finansijska disciplina. Drugo, a što je veoma važno, to je naročito Mirko pomenuo, javna preduzeća su generator prevelike potrošnje, prevelike i neracionalne potrošnje proizvoda i usluga koje nude. Mi imamo niske cene, kontrolisane cene i ogromnu potrošnju, i ne samo da je tako, nego primećujem u poslednje vreme i pogoršanje. U prvo vreme je cena električne energije rasla, što je ne samo popravljalo stanje na tom polju, nego je bilo i signal, obaveštenje svim drugima, a naročito potrošačima, da takva politika pripada vremenu Miloševića, da kažem, i takvog upravljanja privredom i da će toga biti sve manje. Od toga se odustalo, mi se na neki način vraćamo ponovo u to da će država određivati te cene, kada će ih menjati i kako to više niko ne zna i otprilike svako dovođenje Srbije na tržišni nivo opet postaje recimo kao udar groma, možda će da nas udari, a možda i neće. Dakle, niti više postoji regularnost, niti je više iko ubeđen u državi, makar ja to ne vidim, da je to zaista potreba, da je to pravi put. Ne, to se proglašava željom MMF-a, željom Svetske banke, mi moramo zbog sveta, dakle, mi zbog nas ništa ne moramo. I to je, dakle, taj drugi generator prevelike potrošnje. Treće, javna preduzeća su izvor veoma velikog broja nepotrebnih radnih mesta. Dakle, više zaposlenih u javnim preduzećima... mi znamo da ga ima, ja nisam videla da je neko izračunao koliki je taj višak, Kori je govorila o polovini u NIS-u ili možda čak i više od toga, postoje standardi, postoje norme koliko po zaposlenom u javnim preduzećima se odbacuje prinos.Dakle, mi možemo to da procenimo, znamo, ako ih ima 140 u ovim velikim javnim preduzećima, ili 190 kako je Mirko rekao, dakle, mi ovde govorimo o ogromnom političkom problemu, dakle, najmanje 80.000 do 100.000 ljudi treba da izgubi posao ako se ova preduzeća dovedu u red. Setimo se da je u slučaju privatizacije četiri banke da smo imali 8.000 ljudi i da je to bio politički skandal da se te banke zatvore. Mi znamo da je posledica toga da danas u bankarstvu imamo, u privatnom bankarstvu imamo zaposlenih mnogo više nego što je bilo u državnom bankarstvu, dakle, da je trebalo samo učiniti taj korak, pa napraviti konkurentnim jedno veliko polje u srpskoj privredi. Ali sada, kada nije 8.000 nego 80.000 ljudi to već predstavlja dakle, politički izazov kome ne vidim sa druge strane partnera koji bi mu se suprotstavio. Četvrto, osim što su generatori tri štete, dakle, finansijske nediscipline, generator prevelike potrošnje i izvor tih nepotrebnih radnih mesta, koja u krajnjoj liniji mi plaćamo, ta javna preduzeća su generator nečeg veoma lepog, a to su obilni prihodi, što direktni, što indirektni prihodi političkih partija.

Danica Popoviæ: Bez zakona o steèaju, politièka ekonomija srpske tranzicije se urušava

Dakle, ako mi svi imamo od toga štete, ima nekoga ko izgleda tu vrlo dobro prolazi. I naravno, to sam sad morala da ponovim, jeste da su ova dvojica to rekli lepše od mene, ali nema veze, hoću i ja koji poen odatle. Mi sada dolazimo do jednog problema, a to je, to je moja teza, ne samo moja, da se politička ekonomija srpske tranzicije ruši upravo u toj tački. Dakle, šta imamo, u ovom trenutku mi imamo situaciju da zakon o stečaju nije implementiran, dakle, najveći deo privrede funkcioniše kako im Bog da. Ako im neko ne plati moraće da se snalaze van tržišta, van suda, van svih regularnih institucija, na neki svoj način. Zašto se to dešava? Neko nema volje da primeni taj zakon. Mi sa druge strane, sem tog velikog polja imamo 75 velikih firmi u društvenoj svojini, koje su za sada izuzeti iz tog procesa. Te firme kad bi mogle da uđu u stečaj, kad bi ih slučajno pustili, one bi isto tako propale, ali one su pod restruktuiranjem. I gore imamo javna preduzeća koja kao što vidimo zbog svojih finansijskih interesa nemaju razloga da uđu u svoju privatizaciju. Dakle, moja je teza da ne želeći da privatizuju sebe i da sebe liše prihoda su praktično zakočili ceo proces, da nema primene zakona o stečaju, a da preduzeća koja bi trebalo da se restruktuiraju pa prodaju, da praktično niti se restruktuiraju, niti se prodaju, dok je obećanje prošle godine bilo od ministra finansija da će do kraja ove godine ta sva preduzeća biti iznesena na prodaju. Ja koliko vidim, taj proces bi oslobodio još veoma veliki broj nezaposlenih i ne vidim kako bi se to u ovom trenutku zaista rešilo. Na to sve se klima toliko promenila da sada možemo da čitamo po novinama članke koji mene veoma podsećaju na vreme iz nekih '70-ih godina. U jučerašnjim novinama je jedna oda EPS-u napisana, odnosno jedna pesma koju je EPS sam sebi otpevao, a novine su objavile, koja glasi otprilike da je EPS zaštitnik domaće privrede, da će EPS uvek izabrati domaćeg, da kažem podizvođača, a nikako stranog ako je to ikako moguće.

U ovoj fazi tranzicije kaže se da su dobitnici oligarsi i insajderi...

Zašto, postavlja se pitanje, kaže - zato što kada strane firme dođu u Srbiju i kupe neku firmu, one nikad neće izabrati domaćeg podizvođača nego će uvek, da kažem, kupovati od firmi iz svojih zemalja. Da, pošto tamo na Zapadu su jedni druge podmitili neviđeno i država Nemačka naprimer subvencioniše naravno nemačke firme da bi se kupovala nemačka roba u Srbiji, i ostale gluposti. Ali da recimo koliko god, sad je druga poruka bila, koliko god da se  EPS odlučuje na domaće firme, da on ipak moli domaće firme da obrate pažnju da su nekad veoma nekonkurentne. I samo što nije pisalo - Tito, to smo svi mi. Dakle, jako poznati tekstovi, to je to što vi vidite u jučerašnjim uglednim novinama. S druge strane ono što se čuje kada se god pomene privatizacija, a naročito javnih preduzeća, nailazi se na jedan ogroman otpor i zid. Sve što je rečeno o privatizaciji NIS-a, što je uopšte rečeno je bilo - hoćemo ako nas nateraju, pa ako baš moramo, pa, nemojte, pa, nećemo. To je... recimo, ja bih tu citirala gospodina Nebojšu Čovića, jeste da nije lepo o politički prošlim ličnostima da ih se vadi, ali ne o njemu, nego o izjavi. On je rekao - ako se privatizuju EPS i NIS onda nije potrebna ni Vlada ni država, jer onda kapital upravlja nekim stvarima. Dakle, ja stvarno mislim da je čovek potpuno u pravu, da ova država kakva jeste i Vlada kakva jeste zaista ne bi bile potrebne, onda bi bilo potrebno nekoliko zakona da bi se cela procedura otpočela. Tada bi verovatno bio taj lanac o kome govorim - stečaj za sve firme koje su na terenu, vađenje firmi iz karantina 75 i njihova privatizacija i privatizacija NIS-a su tri koraka koja se moraju sprovoditi, od stečaja, preko restruktuiranja do javnih preduzeća. I naravno tim redom, ali ja mislim da ovaj korak broj tri koči korak broj dva i korak broj jedan. I da se vratim na budućnost javnih preduzeća, mi ne možemo očekivati da imamo inflaciju ispod devet odsto ukoliko se plate u ovoj zemlji dele kako javna preduzeća žele da se one dele. Ali postoji klijentelizam takozvani, da političkim partijama odgovara da 80.000 ljudi koji su višak i 80.000 koji nisu višak, da dobijaju iznadprosečne plate  i oni će im to na neki način obezbediti, naročito ovi u lokalu. Ako tako bude, devizni kurs će da apresira, ako tako bude postojaće deficit, i ne postoji ta Narodna banka, niti ta obavezna rezerva, niti bilo koja kočnica sa monetarne strane, koja će  tome da se suprotstavi. Čak ne postoji ni fiskalna politika koja će to da uradi, već je politika privatizacije ta za koju mislim da je osnovna za rešenje svih makroekonomskih problema koje imamo i jedino što mogu samo da dodam na kraju, u ovoj fazi tranzicije kaže se da su dobitnici oligarsi i insajderi. Oligarsi znamo ko su, a sad znamo i ko su insajderi, dakle, direktori javnih preduzeća i političke druge ličnosti vezane za političke partije. I time bih ja završila i hvala.

Boris Begović: Zahvaljujem, i sad otvaramo raspravu u načelu i po amandmanima.

Marko Paunoviæ

Marko Paunović: Samo kratko pitanje, to je kao opšti stav, da direktori javnih preduzeća ne žele da se privatizuje jer bi time izgubili posao. Meni nekako ima logike da neko ko je direktor, hajde da privatizujemo sad dok sam ja tu, nemoj da čekamo dve-tri godine, ko zna gde ću ja tad biti. Zar ne bi imalo logike da od direktora upravo očekujemo da privatizuje sada kada mogu da utiču, kada mogu da uzmu neki procenat, kada mogu da garantuju sebi nešto?

Dr Dragor Hiber: Dilema o svojini nad preduzeæem i svojini preduzeæa je ipak malo teorijski izvuèena...

Dragor Hiber: Isto da postavim nekoliko pitanja, ali posle ovog pitanja ja ne mogu da ne komentarišem. Ja sam naravno ovde zalutao, pošto sam po obrazovanju i profesiji pravnik i nalazim se među ekonomistima. No, pošto su mnoga raspravljena pitanja bila definisana ili određena kao pravna, koliko-toliko se osećam da mogu da govorim, mada se uz sve to zapaža, ne samo kod nas, da se pravo sve više zamenjuje ekonomskom analizom prava. Najpre, kako to, pitanje koje je komentar, kako to generalni direktori javnih preduzeća mogu da odlučuju o privatizaciji, koče privatizaciju ili unapređuju privatizaciju, ako je tačno da mi imamo jednu zbrku koja kaže dve stvari u jednoj odredbi, a to je i da je svojina na javnim preduzećima državna i da je imovina javnih preduzeća na drugi način državna, ako sam dobro razumeo Nikolinu analizu. Ima tu naravno istine, mada se ja do kraja ne slažem, ali svejedno, ali ako je to tako o privatizaciji i bilo kom obliku ili uz eventualno dokapitalizaciju odlučuje vlasnik. Da, da, i kod društvenog preduzeća vlasnik se pojavljuje ako ne pre formalno, izlazi iz senke, skida svoju masku u momentu kada se potpisuju ugovori. Vlasnik je onaj koji donosi privatizacionu odluku, vlasnik je onaj ko uzima pare od privatizacije ako ih ima, ako nije besplatno. To je pojam svojine kako ga ja razumem sa ekonomske tačke gledišta. Prema tome, to nije direktor javnog preduzeća, to nije ni njegov posao, ni njegova uloga, ako su ona javna zato što su u državnoj svojini, a to je definicija koju smo na kraju dobili u uvodnom izlaganju, onda je to država i nema tu šta da sa sitnim začkoljicima ometa direktor. Ali ako država onda hoće da privatizuje, ništa joj lakše nego da zameni direktora javnog preduzeća. Dakle, ovde je optužba otišla na pogrešnu stranu i nije sa identifikacijom o pravu svojine. Otuda sad dva-tri komentara, mislim da je ova dilema svojina nad preduzećem i svojina preduzeća ipak malo teorijski izvučena. Ako je tačno gospodine  što ste vi rekli da su javna preduzeća.... ne, ne, znam ja šta piše u zakonu... Znate, zakonski tekst su pisali ljudi koji imaju onoliko znanja koliko imaju.... Ne, ja to nisam hteo da kažem, ako imamo kontradiktorne.. ako imamo sukob u dve norme zakona onda ćemo naravno morati da tumačimo, da nađemo neko pravno rešenje.

Zeliæ: Kao vlasnik nepokretnosti javnih preduzeæa upisana je država Srbija, nema tu interpretiranja ovakvog ili onakvog zakona.

Nikola Zelić:....Izvinite što vas prekidam, nad nepokretnostima, nepokretnosti koje koriste sva javna preduzeća sem ako se negde tehnički nije stiglo, kao vlasnik nepokretnosti upisana je država Srbija, prema tome nema tu interpretiranja ovakvog ili onakvog zakona. Prodajemo to preduzeće na tenderu ili aukciji, lepo će pisati popis nepokrenosti u tenderskoj dokumentaciji i aukcijskoj - vlasnik država Srbija upisana, a korisnik je to preduzeće. Tu nema da li ovako ili onako interpretira... Naravno da se ne upisuju i ne uknjižavaju automobili, računari i ostalo, ali sve nepokretnosti da, apsolutno, čak i upisano u..... Oni su to... pazite, registruju kapital izveden iz..... procenjena imovina i obaveze i sad se na taj način usklađuje i upisuje pravi kapital, ali u osnivačkom aktu za EPS koji je Vlada donela, novom osnivačkom aktu s početka 2005. da bi se uskladili sa zakonom o energetici i osnivačkom aktu EPS-a piše vrlo inteligentno, lukavo da sredstva su u imovini preduzeća na kojem oni imaju pravo korišćenja, pa kao i jedno i drugo zadovolje... dovijaju se ljudi, ali kod nepokretnosti nema, piše poseban član u zakonu da mora da se uknjiži država, preduzeće je dužno da prijavi i da se država uknjiži. To je ogromna smetnja privatizaciji. Mora da se brišu te odredbe u zakonu. Uostalom, mnoge od tih odredbi su u taj zakon unesene '96-7. godine kad su pobeđivali na lokalnim izborima demokratske snage i tada da bi se sačuvali vodovodi, javna komunalna preduzeća, tada se intervenisalo i tako dalje."

Mirko Cvetković: Ja sam hteo samo jedan kratak primer u vezi ovog, jer sam imao konkretan slučaj. Dakle, mi smo imali slučaj da je izvesno preduzeće, ne bih želeo ime da mu spomenem, ali je iz Kolubare izašlo pre recimo 5-6 godina, 7-8 godina i formirano kao društveno preduzeće. To preduzeće je bilo... trebalo je da se proda, došao je kupac i odjednom je utvrđeno da ono nema imovinu, da ono postoji kao preduzeće, ali da imovinu nije moglo uzeti zato što je imovina bila u svojini države i formiranjem njega kao društvenog preduzeća je formirana jedna ljuštura bez ičega. I onda je ovaj pitao - pa, dobro, šta ja kupujem, i tu je nastala neviđena drama koja je trajala dve godine....

Hiber: Ne treba od opšteg modela praviti obavezu...

Dragor Hiber: Naprimer, uzmite svojinsku i drugu strukturu Telekoma........ prosto bih rekao da je nezamislivo da ništa u imovini Telekoma nije u svojini Telekoma i da strani akcionari u Telekomu sada istina imaju samo.....

Boris Begović: "Ja mislim da je Dragor imao još nekoliko poenti....

Dragor Hiber: Ostaviću ih sada kada je krenulo jednim pravcem, samo sam hteo da pitam, da li sam ja Nikolu dobro razumeo da je on mislio... da je on rekao da treba napraviti holdinge i da onda ide IPO...

Nikola Zelić: Ne, EPS koji je već holding, mislim da je to generalni recept....... Ne, EPS je ustrojen tako kako jeste, on je holding, 11 zavisnih preduzeća, 100% posedovanih,zašto vaditi zube zdrave iz toga sistema, krojimo celu vilicu, holding koji će se korporativizovati i on će iskazati svoj kapital u akcijama i nudi se na prodaju 10-15-20% ili koliko već procenata tih akcija, kao francuska elektroprivreda ili ko je to, nedavno izneo svoje akcije po prvi put na tržište, to je taj pristup.

Dragor Hiber: Ako mi voditelj dozvoljava ovo mi daje za šlagvort............ zaista bitno da u pravljenju strategije ne sme da se pođe od jednog opšteg modela da se pretvori obavezu.......... Ja se sećam jednog iskustva, bio sam jedno vreme u Telekomu i tad se krenulo u odvajanje sporednih delatnosti, što se kod Telekoma svelo na jedno pitanje, spremačica i to uglavnom u Beogradu i njih stotinak ljudi ili manje koji su davali fizičko obezbeđenje. Mislim da je tamo upravljački tim proveo više vremena da reši problem te navodne važne  delatnosti nego na kor delatnosti da bi zadovoljio pritisak države koja je tražila da se skloni nonkor delatnost. Ovo kao primer da ne treba da ide........ sad dolazim do onog zbog čega sam prvo hteo reći kada me je Marko potakao. To je zaista, naročito gospodin Cvetković to dobro po meni krstio, nije za tržište dovoljno da napravimo svojinske promene, korporizaciju pa svojinske promene i privatizaciju, tržište zahteva mnogo toga drugog. Šta se tu dešava vidimo zaista sada ovih dana, to je ova Vlada i ovi ministri, imaju sada veoma jake nostalgične izlive, nesrećni što je nekada neko ili što je njima neoprezno promaklo, preneo zaista izvesna ovlašćenja na regulaciona tela, odnosno njih ostavio bez tih ovlašćenja. Šta god mislili ili ne mislili o pitanju kako su dodeljene dozvole za broadcasting, način na koji je reagovao ministar pokazuje da je stvar..... jedan drugi ministar je spremio, pa je u zadnji čas zadržao, a pustiće izmene zakona o svojoj oblasti, gde će regulatornom telu oduzeti u potpunosti kontrolu i šta će on da radi ne znam, i tako dalje. Hoću da kažem država bi to da vrati u svoje ruke, zbog toga se potpuno slažem da ovim postavljam pitanje. To je zaista za mene pitanje, ja ne znam odgovor, ne postavljam ga sa tezom, ne znam ni na ova druga, ne pretendujem da znam, a to je pitanje redosleda - demonopolizacija odnosno rasturanje monopola i privatizacija. To je za mene jedno strašno komplikovano pitanje i ja bih voleo da od ekonomista....... od toga zavisi strategija.

Dr Boško Mijatoviæ: Ova administracija ima vrlo ogranièene struène kapacitete

Boris Begović: Hvala, Boško Mijatović.

Boško Mijatović: Mirko nas je malopre podsetio na lepa vremena kad smo bili pet godina mlađi i pričali o privatizaciji u Srbiji, pa onda su...... a kada su se lako donela neka kapitalna koncepcijska pitanja. Nažalost, meni se čini da je situacija danas, pet godina kasnije znatno nepovoljnija nego što je bila pre pet godina, a u pogledu javnih preduzeća. Čini mi se da do danas država nema stav šta da radi sa  javnim preduzećima. Država je samo formalno naklonjena privatizaciji preduzeća, verujem retorički pred, ne znam, Međunarodnim monetarnim fondom koji je pritiska, ucenjuje i slično, a da suštinski država nema pozitivan, povoljan stav o privatizaciji javnih preduzeća. Zašto? Ja bih pomenuo nekoliko mogućih razloga, a ponderaciju važnosti među njima ne bih mogao baš da dam. Jedna stvar je ja verujem manjak stručnih kapaciteta u vladi Srbije, hajde da kažemo, neznanje koje o ovim stvarima dominira u Vladi Srbije. Tamo nema nijednog ministra koji se razume u stvari, a i vrlo malo ima čini mi se pomoćnika i drugih koji bi mogli nešto razumno da kažu, pošto ova administracija ima vrlo ograničene stručne kapacitete. S tim povezano, nisu rešena ni koncepcijska pitanja privatizacije javnih preduzeća. Jedino što jeste donekle jasno je da će se odvojiti mrežne tehnologije, odnosno mrežni delovi sistema u javna preduzeća koja će ostati u državnom vlasništvu od onih drugih stvari koje će biti privatizovane. Ali to je stara lekcija naučena iz Zapadne Evrope, iz Istočne Evrope... rešenje tog pitanja nije kompletan da kažem koncept privatizacije, o svemu ostalom govorio je Mirko, odnosno pomenuo je šta još treba od načina prodaje, modela, tehnologija, vremenskih rokova, sekvenci i slično rešiti pre nego što se pristupi ozbiljnom poslu privatizacije velikih javnih preduzeća. Dakle, kod nas sem jednog dela nije rešen koncepcijski okvir privatizacije javnih preduzeća. Zatim privatizacija i restruktuiranje javnih preduzeća su veliki posao u tehničkom smislu, nije to samo papirnata transformacija koja se izvede, posebno restruktuiranje, Kori je dosta govorila o tome ranijih godina, to je veliki posao za koji nije jasno kako da se izvede sa ovim postojećim kadrovima, ali... imajući u vidu situaciju u nekim javnim preduzećima i slično. To je, dakle, ozbiljan posao koji zahteva i vremena i ekspertize i organizacionih sposobnosti i svega ostalog. Zatim, tu imamo političke razloge, navodim ih na kraju, ali verovatno nisu najmanje važni, počevši od toga da javna preduzeća predstavljaju sinekure za političke kadrove, daju političku moć. S jedne strane što podstiče zadržavanje javnih preduzeća pod kontrolom, ali imamo i s druge strane rizike koje na političkom planu vladajućim strankama donosi privatizacija javnih preduzeća, to je borba sa sindikatima, s jedne strane, koju je spomenuo Mirko, ali i dublje jeste. Restruktuiranje javnih preduzeća može da bude bolno, da se odrazi na bar kratkoročan gubitak zaposlenosti većeg broja ljudi, što je pomenula Dana. Dakle, za Vladu koja je i tako koaliciona manjinska i slabo stoji u biračkom telu, privatizacija javnog sektora donosi neželjeni rizik koga Vlada izbegava i po logici koja funkcioniše često u celom demokratskom svetu - hajde da vruć krompir prebacimo sledećoj vladi. Ja bih tu pomenuo i problem koji imamo sa regulatornim agencijama, Dragor nije tu, ali svejedno, načelno, koncept je jako lep, sviđa mi se ideja da se iz državnih ruku neke funkcije izvuku i prenesu u nešto nezavisno, u da kažem civilno društvo ili čak na neki način privatni sektor. No, pitanje je koliko je vremena potrebno da ta stvar kod nas profunkcioniše, odnosno, ako je vreme duže malo neće li šteta koja se u međuvremenu napravi biti velika. Mirko je malopre pomenuo godinu-dve da je potrebno. Ovaj Savet za radiodifuziju postoji već četiri godine i pogledajte šta napraviše, hoću reći, postoji Agencija za telekomunikacije o kojoj čujem isto sve najgore, kako favorizuje Telekom na račun privatnih provajdera i slično, ponaša se kao saveznik države. Hoću reći, za normalno funkcionisanje nezavisnih regulatornih agencija potrebno je izvesno demokratsko sazrevanje jedne zemlje koja baš ne ide jako brzo i ume da ima incidente, kao što su ovi neki pomenuti, tako da...... a najgore je to što su nam dobre regulatorne agencije potrebne baš sada na početku, kada postavljamo u sistem, kasnije i ne moraju da budu baš tako savršene, pogrešan je tajming. Samo još dve rečenice, svi se mi grozimo nad činjenicom da država ili neki faktori hoće da finansiraju neka javna preduzeća i njihov razvoj. Naravno, načelno se slažem i ja, ali ukoliko Vlada ne želi da privatizuje javna preduzeća, onda je možda i logično da ih pomalo finansira da bi mogla da rade, da se održavaju, da posluju... Naravno... Dakle, finansiranje tih preduzeća nije besmislica ako se pođe od toga da Vlada nema nameru da privatizuje ta preduzeća. Hvala.

Boris Begović: Hvala, Boško, jedno pitanje Dana Popović, a onda Miodrag Zec. Danica Popović: Oko metode privatizacije javnih preduzeća, dakle, ako ideš na otvorenu IPO, to na neki način meni ima dodirnih tačaka sa vučerima? Hoću da pitam sledeće, kako predviđaš da neefikasna preduzeća, dakle preduzeća, čiji su menadžeri, niti su vlasnici, niti su.... dakle, školovani menadžeri, kako sad vidiš taj konglomerat od nekoga ko je postavljen nekada i ima višak zaposlenih od 80%, kako će taj ko je takav jednim metodom koji nije direktna prodaja. Taj što ne zna da bude sklonjen, kako taj isti da se transformiše u osobu koja će napraviti odličan proizvod i osloboditi se viška zaposlenih. Ja prihvatam da ti imaš jako dobre argumente.......

Nikola Zelić: Ne, isti problem ti je, Dano, kod međunarodnih velikih kompanija koje nisu utilities i gde imaš male akcionare, gde nemaš jednoga koji je preko 50% i tako dalje. Dakle, isti ti je taj problem, to ima svojih manjkavosti, ali to je najbolje moguće rešenje u datoj konstalaciji. Ispada ovaj naš sada primenjivani model privatizacije na društvena preduzeća da iz njega proističe da je jedina dobra vlasnička struktura ako neko ima 70% vlasništva nad kompanijom. Dakle, to je krajnje, malo karikiram, ali preko 50%, zašto bi to bilo tako uniforman vlasnički model, da je to defakto onda vlasništvo jednog čoveka ili jedne porodice, zašto bi... To je krajnje siromašna vlasnička struktura...

Boško Mijatović: Bilo je razumnih razloga...

Boris Begović: I postoje još uvek...

Nikola Zelić: Da to bude baš tako, dakle, ne vidim zašto bi bilo bolje da neko dođe, jedan čovek, da ga ne imenujem, i da kupi sad ceo EPS, zašto bi to bilo bolje nego da kupi akcije Dana, Boris i sva prisutna gospoda, uključujući i mene....

Danica Popović: Zbog korporativnog upravljanja...

Nikola Zelić: Naravno, i svi mi ćemo kupiti te akcije i bićemo pozivani na skupštinu, imaćemo svoje ovlašćene predstavnike i tako dalje, i tako dalje. Šta fali tom vidu privatizacije?

Dr Miodrag Zec smatra da je potrebno doneti "krovni" zakon u ovoj oblasti

Miodrag Zec: Ja neću dugo da govorim, ja ne znam kad će biti privatizacija, znam da ćevapi samo što nisu stigli, ne bih da taj deo reforme odložim. To je jedna stvar, druga stvar, na uvodnu reč predsedavajućeg, znači, činjenica jeste da se o ovom problemu razmišlja i činjenica jeste da ta Vlada kakva god da je, naručila je strategiju privatizacije javnog sektora i naručila je zakon o privatizaciji javnog sektora. Znači, to je jedna faktička činjenica. Ja sam obradovan ovim što sam čuo, ali to što sam ja čuo od gospodina Zelića i gospodina Cvetkovića u velikoj meri korespondira sa onim što je već tu napisano u početnom delu, nismo razrađivali ono što je sporno, kakva je zakon, kakve su faze, kakve su procedure, kakva su ovlašćenja, kakvi su kontrolni mehanizmi i tako dalje, i tako dalje. Posebno mi je drago što sam čuo dve stvari koje su tu možda i ključne, jedna je ovo što je Nikola rekao, da sa ovakvim zakonom o sredstvima svojine Republike Srbije nema ni korporatizacije ni privatizacije. I druga stvar, što je gospodin Cvetković rekao, što sam i ja došao do tog zaključka, a on je bio istinski tumač tog zakona o privatizaciji, da ipak je potrebno napraviti drugu regulativu, da se ne može tumačiti da ovaj zakon se odnosi na zakon o privatizaciji javnog sektora, i u tom smislu krovni zakon... ideja je otprilike ova, ja neću, niti želim, niti je to moje ovlašćenje da sad prepričavam šta tamo piše, Vlada i oni kojima je to dato, ako budu našli za shodno oni će to javno prezentovati pa će javnost imati uvid u to. Znači, donosi se jedan krovni zakon o uslovima i postupku privatizacije javnih preduzeća koji rešava ono što nije rešeno u ovom zakonu o privatizaciji, a ne negira ga. Čitav niz instituta koje ovde postoje kad dođe do te tačke ići će po toj proceduri. Druga stvar je, ključni problem tu je političke moći, mi vidimo da Ministarstvo finansija sebe vidi kao titulara javnog sektora i svih praktičnih situacija. S druge strane Ministarstvo privrede, prirodno neko ministarstvo za sve vrste privatizacija, kako će oni to međusobno rešiti ja ne znam, ideja koja je data u toj operacionalizaciji je sledeća, bar ono što sam ja mogao da učestvujem, to je da krovni zakon ograniči ovlašćenja i manipulacije koje su moguće sa privatizacijom. S druge strane da s podeli odgovornost Vlade i Skupštine u tekućem postupku privatizacije, koje nije bilo kod ove privatizacije, bilo je kroz neko formalno izveštavanje i tako dalje, kroz neki  dosta po meni loš mehanizam. Ja sam se i tada zalagao, to ljudi znaju ovde, da se formira jedno posebno telo koje bi bilo kontrolno telo, kompetentno za privatizaciju, nije se to tada htelo. Što da se podnosi izveštaj odborima, odbori napadaju politički, ovi ih driblaju kako hoće koji daju izveštaj i tako dalje. Ovde je predloženo nešto drugo, predložena su dva instituta, jedno je plan privatizacije koji bi znači proistekao iz zakona koji bi pripremila Vlada, a koji bi usvajala uvek Skupština, za godinu dana. Znači, privatizacija ide određenim tempom, fazno i tako dalje, ne ide jednokratno i ne ide isključivo vlasniku jednom. Ta ideja koju ste vi zastupali u tom zakonu to je dobra ideja za neka preduzeća, ja neću sad dalje da dužim, ona nije uopšte dobra, nije moguća, nije poželjna za privatizaciju EPS-a, da se proda jednom licu, ja potpuno stojim na stanovištu gospodina Zelića. Napravljena je jedna struktura..... I još jedna stvar, ja bih voleo da se isto raspravlja u tom pravcu, u pravcu konkretizacije, i još jedan institut koji je poseban ako i postoji, jer svi zakoni o privatizaciji ovih velikih kompanija uvek su donošeni kao posebni zakoni, nisu deo opšteg zakona. Privatizacija britanske elektroprivrede... uvek je to jedan akt. Ovde smo mi hteli da uradimo sledeće, da imamo krovni zakon da izbegnemo ove turbulencije političke, koji bi ustanovio neke principe, procedure, neke relacije, da imamo plan privatizacije gde bi Vlada predlagala Skupštini operativno šta će raditi u tekućoj godini, i da imamo programe privatizacije koji bi išli na odobrenje Narodnoj skupštini i koji bi bili neki mini zakoni o privatizaciji tipa, šta ja znam, Aerodroma Beograd, EPS-a i tako dalje, i tako dalje, koja bi uvažila taj čitav niz specifičnosti programa privatizacije recimo konkretno EPS-a, ili šta ja znam... To su neke reperne tačke i suština je bila na podeljenoj odgovornosti, jer ovde zaista postoji jedna stvar, i s tim ću ja završiti, ovde postoje ljudi, kažu - privatizujem odmah, dok sam ja na vlasti, odmah i sve, proglašavajući to tržišnom cenom, što nije tačno uopšte, jer vi ako prodajete sve odjednom cena je nula, i nije niko prodavao sve odjednom ovakvih preduzeća, niko, ni zemlje uokruženju. Ovo što je radio recimo Meril Linč sad za naftu, tu tačno pokazuje da i Slovaci i Rumuni i Hrvati i tako dalje, išli su kroz neko vreme i kroz neke procedure i išli su kroz neke kombinacije, i strateškog partnerstva i IPO-a i distributivne privatizacije i tako dalje, i tako dalje. Biće verovatno prilike da se o tome diskutuje, znači, ja mislim da je  suština u našem političkom sistemu, podeliti odgovornost i dati neku mogućnost Vladi da upravlja procesom, ali joj obavezivati uvek da traži saglasnost na nekom višem nivou političke saglasnosti pošto se radi o delikatnim pitanjima. I ne bih više ja o tome, zahvaljujem.

Boris Begović: Hvala, sad Kori.

Dr Kori Udovièki: Ne znam zašto se privatizacija NIS nije veæ desila...

Kori Udovički: Ja sam... pošto sam se ubacila maločas u diskusiju, odnosno upala, stvarno bih da to podvučem. Mislim da je pitanje kako privatizovati.... ako smo se dogovorili prvo da li, naravno, jer ja uopšte ne volim ideološke odgovore, samo su ideološki odgovori jednostavni i jednoznačni i za mene je velika razlika između pitanja da li privatizovati NIS i da li privatizovati EPS. To sam više puta rekla, kao što za NIS mogu u 3 ujutru da kažem - ne znam zašto se to nije desilo još juče, tako za EPS ne mogu.

Boško Mijatović: Ili JAT, još lakše?

Pa, možda je lakše, ali mislim da je šteta od NIS-a, kao što smo računali, mnogo, mnogo veća, ipak mislim, to je nenormalna cena koju ova zemlja ima u trenutnom plaćanju, strašno je skupo, a ne bi bilo teško ni rizično privatizovati ga što pre. Mada sam već čula o nekim... i tu je sad  to pitanje, šemama kako ga privatizovati, koje bi bile ustvari, i mislim da se to desilo u INI, institucionalizacija skrivene državne svojine i dalje, tek nam to ne treba. Ali mislim da je zapravo to i bio naš plan da se fokusiramo samo na NIS i da negde početkom juna napravimo jedan ovakav okrugli sto, pa vas unapred pozivam da dođete. Napravićemo jedno uvodno izlaganje o opcijama, teorijskim, praktičnim, plusevima, minusima i da vidimo kako kao disciplina na to reagujemo i da li imamo neki konsenzus, jer bi bilo super da se kao ekonomska disciplina pojavimo sa nekim konsenzusom. Dok Vlada nije da nema stav o privatizaciji, po mom mišljenju oni neće privatizaciju, vrlo jasan imaju stav nego je sad pitanje koliko mogu to da odlože, da zamaskiraju i tako dalje. Drugo što sam htela da kažem, stvarno ja se jako radujem, čak se pitam da nije možda u nekoj prošloj našoj komunikaciji ta ideja je među nama već cirkulisala, što i Nikola kaže, ja stvarno mislim da je to neophodno, ko god ozbiljno misli da restrukturira bez privatizacije javni sektor Srbije, mora da napravi neko telo koje će to da radi. Ja iz ličnog iskustva pričam, pokušavati da restruktuirate, a da ne pričam o privatizaciji EPS ili NIS kad ste vi jedno linijsko ministarstvo koje se nosi sa gomilom sistemskih zakona koje mu nisu u nadležnosti, gde... Pa, zamislite da smo pokušali da privatizujemo društvenu svojinu bez Agencije za privatizaciju, kako se to radi? Ne znači... ne govorim o Agenciji za privatizaciju javne svojine, činjenica je da taj sam čin privatizacije na kraju balade možda i može da joj se dodeli, to bi bila stvar rešenja nekog praktičnog, da se dodeli baš Agenciji za privatizaciju. Ali odlučiti, pripremiti, uraditi zakonsku regulativu, to je ogroman posao i meni je žao što sam zakasnila da me čuju Karolin i Harald Hiršhofer i ne znam zašto, ja mislim da Svetska banka od toga beži samo zato što je to veliki posao, a ne zato što nije najvažnija stvar koju bi mogli da urade za zemlju, za reformu u Srbiji, kao što su podržali svojevremeno privatizaciju... Pa, mislim, ja o ovome pričam već 4-5 godina, mogli su do sada da naprave, mada mislim, mora i da dođe tražnja države i to je činjenica, niko im nije, osim svojevremeno ministra energetike, da o tome priča. Hajde, bilo bi lepo da se o tome više govori, da se zauzme stav za onaj dan kad neko hoće ozbiljno da restrukturira nešto, odnosno privatizuje. Sad sam htela da iskoristim samo priliku što imam tu vas koji neke teme poznajete mnogo bolje i detaljnije od mene. Prvo, kad je reč o zakonu o svojini, tačkice nikad ne mogu da tačno recitujem naziv, o sredstvima u svojini Republike Srbije, da li imate neko viđenje, da li on može da se prilagodi, odnosno da se eliminiše sve ono što smeta bez da se otvori to neko pitanje zbog kojeg se taj zakon stalno i odlaže, jer stalno je problem - treba rešiti statuse pokrajina, a problem je ako....

Dragor Hiber: Drugo je pitanje da li je državna ili može postati svojina...... To je pitanje šta će biti u državnoj svojini.......

Kori Udovički: Znači, to bi moglo....... jer, u moje vreme kad sam gnjavila, kukala, molila, kumila da se promene odredbe, ukinu odredbe tog zakona koje se tiču funkcionisanja javnog sektora, odgovor je bio - ne možemo dok se ne donese Ustav i reše neka vrlo bitna principijelna pitanja. I drugo pitanje koje sam htela da pitam pošto sam tu, da li možda neko od vas ima jasan osećaj, mi smo posmatrajući kretanje cena 2005., mislim, stvarno je jedan ogroman deo ove inflacije još uvek to relativno prilagođavanje administrativnih cena. Uprkos tome što je električna energija administrativna državna daleko iza nivoa na koji je trebala da se popne, komunalne usluge, njihove cene su stvarno prednjačile i vremenski i nivoom rasta. I mene sad zanima, znamo da su ta preduzeća sigurno jako prezaposlena i prema tome neefikasna i skupa, da li neko ima osećaj da li su sad te cene same po sebi uglavnom na nivou na kom bi trebale da budu i dalje, jer ja ne vidim vrlo velike gubitke, a ako vi imate toliko ekstra zaposlenih i nemate veće gubitke, ne znači li to da je već vreme da stanu sa cenama?

Nikola Zelić: Čujte, hajdemo sad oko tih ekstra zaposlenih, zaposleni imaju nekih 250 eura neto platu: to je značajan udeo troškova rada u ukupnim troškovima tog preduzeća i udeo troškova rada u ceni. Vi možete prepoloviti i svesti broj zaposlenih, primera radi, u EPS-u na jednu trećinu, ali utrostručite plate preostalim ljudima da imaju, ne velike, nego pristojne plate i onda ste na istom. Dakle, ne može se tu puno postići, oni sad imaju 250-260 eura platu u proseku, 24-5.000 dinara, to nisu velike plate. U redu, prepolovite broj zaposlenih, ali neka idu neto plate na 500 evra.....

Kori Udovički: I koliko je vaša procena da su još uvek te cene komunalnih usluga....?

Nikola Zelić: Rekoh recimo kod struje to je 30  do 40 odsto ispod evropske cene to znamo, šta mi je malopre još od značajnih bilo u glavi, voda sigurno nije dostigla komercijalne cene.Voda još uvek nije, je li tako, Borise?

Boris Begović: Ne.

Kori Udovički: A saobraćaj?

Dr Boris Begoviæ najavljuje gransku analizu ove oblasti...

Nikola Zelić: Saobraćaj verovatno jeste, inače bi mi povećali te cene, ali govorim o ovim glavnim stvarima, voda nije, struja nije, šta još ima od toga, sigurno grejanje nije dovoljno. Ja sam radio jednu  studiju za jedno drugo grejanje i znam, u Beogradu je po kvadratnom metru negde 36 dinara, zarez nešto, po kvadratnom metru stambene površine. Mislim da to nije dovoljno. Radim jednu drugu Fizibiliti studiju za još jedan drugi gradić i vidim da to nije dovoljno, da mora da ide negde na 40 da bi bila pristojna dobit..... Idemo na neku internu stopu vrednosti i tako dalje. Znači, moguće je da su iznad crte, da imaju neku dobiti, ali ne dovoljnu, ne zadovoljavajuću da bi neko u to privatno investirao. Znači, mora cena još gore da ide, blizu su, približavaju se te cene, ali ne bi omogućavale dovoljan profit return, za nekoga ko bi tu investirao, a bez toga nema neke kvalitetne, uspešne privatizacije.

Boris Begović: Ako bih mogao da zaključim, hvala svima, zahvaljujem, čuli smo jednu ideju da se sledeći okrugli stolovi suštinski usredsređuju na određene delatnosti preduzeća i na pojedine teme unutar ovih tema koje smo danas razvijali.Shodno tome sledeći okrugli sto koji ćemo mi da napravimo će biti o javnom parkiranju. Možda nije od ovih delatnosti, ali jednostavno želimo da sada idemo granski i da granski pokrivamo ove oblasti. Hvala svima, koktel samo što nije počeo.