Ko će do 16. titule, Partizan ili Crvena zvezda?

Očekivano finale?

Beta

Partizan poslednjih osam godina predvodi trio Danilović-Vujošević-Todorić, i rezultati koje imaju i uspesi koje postižu su najbolji dokaz ispravnosti i opravdanosti načina rada u crno-belom taboru. Poslednjih godina je očiglednije nego ikad da uspeh jednostavno mora biti zasnovan na konstantnosti , upornosti i kontinuitetu rada i načina poslovanja. Jasno je da je Vujoševic u Partizanu vise od trenera (u bukvalnom smislu te reči i funkcije), čovek koji je vrlo aktivno uključen u sve odluke, i koliko god se to nekom sviđalo ili ne, rezultati su tu i oko toga ne može biti polemike. U Partizanu vrlo dobro poznaju način rada i razmišljanja, koji vodi i dovodi do vrhunskih rezultata, bez obzira da li se radi o dominaciji na srpskim i regionalnim terenima, ili o neverovatnim ishodima njihovih nekoliko poslednjih evroligaških pohoda.

Posle sedam uzastopnih domaćih titula i tri titule u regionalnom takmičenju, nemoguće je reći da je plasman crno-belih u finale ovogodišnjeg plej-ofa posebno iznenađenje ili nesto što se nije očekivalo. S druge strane, taj plasman nije nikakav poklon, ubiranje “kamata” prethodnih uspeha ili nešto što se samo po sebi podrazumeva i što je samo bilo potrebno sačekati. Partizan je najvise pokazao u našem šampionatu i ubedljivim igrama i rezultatima je sebi obezbedio vodeću poziciju i prednost domaćeg terena u doigravanju, što je u Srbiji itekako važno. Konstantnost u kvalitetu igre se isplatila, i rezultirala ostvarivanjem i uspostavljanjem svih preduslova za odbranu trofeja.

Beta

Crvena Zvezda je na pri kraju jedne “od sumraka do svitanja” sezone, i na početku još jedne finalne serije, njihove treće u poslednje četiri sezone. Ako se samo to uzme u obzir, onda ni takmičarska 2008/09. godina nije posebna. Međutim, u završni račun mora ući i stanje ovog kluba sa početka sezone (da se ne vraćamo na fuzije, fisije itd), što u osnovi menja ocenu ovogodišnjeg učinka crveno-belih. Ostvareni plasman na završni turnir regionalne lige, finale u srpskoj ligi, angažman trenera Pešićevog kalibra su svakako uspesi. Nastup u Evrokupu nije imao željeni ishod, i to pre svega zahvaljujući Hemofarmu, no činjenica da crveno-beli igraju u finalu, a ne Vrščani je posebna satisfakcija, koju pojačava činjenica da su u finalu upravo iz razloga sto su u direktnom obračunu sa “pilulama” uspeli da izbore poziciju na tabeli koja podrazumeva Partizan tek u eventualnom finalu.

Koncepcijske razlike se ponajviše ogledaju u kontinuitetu rada trenera koji Partizan ima, a Crvena Zvezda nema. U periodu od 2001. do danas, Vujošević je vodio mečeve protiv osam trenera koji su predvodili crveno-bele (uključujući Pešića). U takvoj situaciji, sa takvom dinamikom promena šefova stručnog štaba, je teško planirati i sprovoditi selektiranje, izgradnju i nadgradnju tima, postavljati i ostvarivati operativne i taktičke ciljeve. Pitanje koje se logički nameće, da li je “bljesak” značajniji i potrebniji od stabilizacije kluba i uspostavljanja sistema?

Polufinalne serije

BB

Gotovo je nemoguće matematički odrediti koliko će poslednji rezultati biti adekvatna najava finalnih događanja, odnosno u kolikoj će i kakvoj meri uticati na okršaje koji će odrediti šampiona Srbije.

Crvena Zvezda je sa 3-0 protiv FMP-a dobila nekoliko dana odmora, što može, i ne mora da bude od velike važnosti. Pešićevom timu je vreme potrebnije za oporavak povređenih igrača, nego za eventualni odmor od polufinala.

Crveno-beli su u poslednje tri utakmice pokazali da mogu da odigraju veoma agresivno, brzo i efikasno, ali su takođe imali i gotovo neobjašnjive padove, naročito u prvom i trećem meču serije. Pešić, kao trener koji zahteva koncentraciju i odgovornost u svim fazama igre, sigurno nije zadovoljan minutima u kojima je FMP, tim mnogo manje moći od Partizana, brzo i isuviše lako menjao ritam utakmice i imao pozitivne periode. Povratak Marinovića i uigravanje Markovića su doneli boljitak, ali ostaje da se vidi kako će sve to izgledati protiv snažnije, čvršće i atletski sposobnije odbrane crno-belih.

Beta

Partizan je do finala imao teži put, jer se na njemu našao Hemofarm, objektivno u svakom pogledu kvalitetnija ekipa od Železnika. Karadžić na raspolaganju ima ekipu sastavljenu od iskusnih igrača (Pavković i Joksimović 28 godina, Krstovic i Bader po 29, Vukosavljević 25, Božović i Borisov 24 godina), ali i vrlo talentovanih mladića (Marković , Marjanović i Despotović po 21 godinu, Mačvan 20, Savović 22 godine ), koji su ove godine postigli zapažen rezultat u Evrokupu. Jedan šut (Despotovića) ih je odveo do lošije pozicije u odnosu na Crvenu zvezdu, i to se ispostavilo kobnim, jer ih je odvelo na Partizan, koji je najteži mogući protivnik.

Serija je pokazala dva lica šampiona. Nemilosrdno i furiozno u prvom meču polufinala, ali i dekocentrisano u meču broj tri, koji je završen porazom. Vujošević je posle tog poraza ponovo animirao svoje igrače i pobeda (uz dominantnu seriju i igru u momentima kada se utakmica lomila) u Vršcu za prolaz u finale je pokazatelj da su se iz te utakmice izvukle neke pouke. Uz to, crno-beli sastav će u finalnoj seriji biti potpuno kompletan, odnosno bez problema sa povredama.

Način igre

Beta

Sigurno će jedan od presudnih faktora biti uspostavljanje željenog načina igre. Ekipa koja nametne svoj stil će biti bliža krajnjem uspehu, ali se sledeće pitanje prosto samo nameće, koji od ova dva tima može da igra u više različitih ritmova, na više različitih načina?

Partizan, kao ekipa iskusnija u utakmicama najvišeg nivoa, verovatno ima prednost u ovom slučaju. Crno-beli su se sretali i uspešno parirali i ekipama koje igraju gotovo isključivo pozicioni napad, kao i ekipama koje gaje brzu košarku, sa puno trčanja i više slobode u igri. Moć Vujoševićevog tima je svakako njihov stepen adaptivnosti i stečeno iskustvo u takvim situacijama.

Pešić želi da njegov tim igra vrlo agresivno u odbrani, da oteža svaku napadačku aktivnost protivnika i da na takvim osnovama gradi svoje poene u napadu, po mogućstvu već u fazi kontranapada. Postoji dobar procenat verovatnoće da se Zvezdin strateg odluči za brzu i otvoreniju igru, a jedan od razloga za to je deficit dubine u napadu. Zvezda nema igrača koji je realna opasnost u reketu, koji će naterati Partizan na skupljanje odbrane, odnosno igrača koji ima direktnu prednost nad centrima protivnika.

Beta

Problem za crveno-bele, koji bi u ovakvom scenariju bio izvestan, je kvalitet, pre svih, Veličkovića, Tepića, Lazmija i Tripkovića i u takvoj “otvorenijoj” igri, i njihova sposobnost da vrlo brzo pređu iz faze odbrane u fazu napada, i nađu odgovarajuće načine da ugroze koš protivničke ekipe, prodorom i kreiranjem otvorenih šuteva, sa različitih distanci. Atletski potencijal krilne i centarske linije Partizana, Veseli, Veličković, Lazmi, Rakočević, Vitkovac (sa izuzetkom Vraneša), je ogroman i njihova sposobnost u kretanju i skoku zahteva kolektivan odgovor, što je vrlo teško ostvarljivo i podrazumeva najviši stepen koncentracije.

S druge strane, igra na mali broj poseda bi uvela obe ekipe u situaciju koja potencira čvrstinu odbrane i kontrolu reketa, i opet se postavlja pitanje, kome bi takav način igre više odgovarao. Problem koji Pešić i njegovi igrači moraju da reše je kontrola Partizanovog skoka u napadu, naročito u fazama igre kada su Veličković, Lazmi i Veseli u isto vreme na parketu. Ova trojka je izuzetno pokretljiva, dugačka, skakački agresivna i spretna, i sa izgrađenim navikama skoka u napadu i realizacijom posle osvajanja lopte. Zato je vrlo važno videti u kojoj meri je Roberts spreman, jer je igrač koji moze da nadoknadi ono što u ovom delu igre fali Dragićeviću, Štimcu i Kikanoviću.

Spoljnoj liniji Partizana najveća direktna opasnost su Ovens, igrač kadar da sebi iskreira poene, i Marinović, koji je plejmejker-strelac, naročito opasan u pikendrol situacijama. Može se očekivati da težiste igre u napadu Zvezde bude na pomenutom tandemu, naročito na početku utakmice i tokom završnice.

Beta

Spoljnoj liniji Zvezde najveća pretnja su šuterske sposobnosti Tripkovića, i Tepić, koji tokom istog napada može igrati na svih pet pozicija, od organizatora igre do igrača koji realizuje posle igre leđima ka kosu.

Od velike važnosti će biti i učinak Rašića s jedne i Markovića s druge strane, od kojih se očekuje više inicijative, kojom bi rasteretili saigrače. Obojica trenera igraju sa puno izmena i veliku prednost će imati ona ekipa koja može da održi ili podigne nivo igre u odnosu na početne petorke.

Obračun centarskih linija će biti klasičan primer sudara koncepcijski različitih načina igre. Partizan će verovatno pokušati da protivnika “sabije” u reket, da uspostavi dominaciju u snazi i skoku, Crvena zvezda će verovatno pokušati da napada sa spoljnih pozicija i sa puno šuta, kako bi protivnika izvukla iz reketa. Problem crveno-belih može da bude sposobnost Veličkovića i Lazmija da igraju i na poziciji četiri i na poziciji pet, i u fazi odbrane i u fazi napada, dok Partizan ne bi smeo da podceni energiju koju imaju Štimac i Stević, naročito u fazi skoka u napadu, dok se Dragiceviću ne smeju ostavljati otvoreni šutevi za tri poena.

Crveno-beli nemaju izrazitog blokera u reketu, i to će iziskivati veliku pomoć spoljnih igrača prilikom zaustavljanja prodora crno-belih, dok Partizan ima igrače koji su sposobni da na loptu igraju i u fazi šuta, što može dovesti do izmeštanja težišta igre rivala ka liniji za tri poena.

Podrska sa tribina je preko potrebna i ne sme izostati, bez obzira ko je domaćin, a ko formalni gost. Nadamo se da ce „Pionir“ biti pun, ove dve ekipe zaslužuju da igraju pred prepunim gledalištem. Jer, nagrada je velika, igra se za titulu šampiona Srbije.