Od BG do Sulavesija: Pokretne stepenice, Mirza i zemljotres

Toni Parsons nedavno je u svojoj kolumni podsetio na hit Frenka Sinatre “Poleti sa mnom”. Ta pesma mi je često u glavi kada letim negde. Tako je bilo i ovog ponedeljka kada sam se iz kišnog Beograda uputio na vreli, sparni Sulavesi, ostrvo u Indoneziji.

Piše: Filip Čukanović, novinar informativne redakcije TV B92

Ovaj tekst pišem u sredu i još putujem, jer put do Sulavesija vodi preko Dohe i Balija, nekoliko hotela, aviona, kamiona i autobusa.

Krenimo redom.

Petosatni let do Dohe je miran, da ne napišem dosadan. U katarskoj prestonici imamo devetočasovnu pauzu. Kako je iskoristiti? Vize za Katar nemamo, ubrzo saznajemo da se lako mogu dobiti, ali potrebno je popuniti aplikaciju na internetu i za oko 24 sata, ako procene, dobićete je. Mi nemamo toliko. Prelazimo na plan B – razgledanje grada koje počinje i završava se na aerodromu. I može bez vize! Kako?

Pošto je aerodrom u Dohi luka koja spaja Evropu sa ogromnim ostatkom Azije, vlasti su se dosetile kako da zarade čak i ako nista planirali da im ostavite novac. Naime, možete kupiti karte za razgledanje grada iz autobusa, koji ne smete napustiti jer vizu nemate, ali bar ne sedite na aerodromu razgledajući fri-šopove i brendirane butike. Dakle, kupite karte, smeste vas u turistički autobus i počinje višečasovna tura po prestonici nafte, svile i kadife.

Razgledanje traje u zavisnosti od toga kako se dogovorite sa lokalnim operaterom ,što opet zavisi od vremena. Odvija se u prisustvu predstavnika imigracione službe, za svaki slučaj.

Mana – rade do 17h, pa smo ”bezvizno razgledanje” ostavili za povratak. U međuvremenu, na nedavno izgrađenom aerodromu u Dohi shvatam da to što Katar godišnje prihoduje milijarde dolara od nafte ne znači da baš svi imaju koristi od toga. U prvom momentu je smešno, a kasnije tužno to što pojedini lokalci i dalje nisu naučili da se ne treba plašiti pokretnih stepenica (VIDI VIDEO).

Konačno ulazimo u boing 777, koji će nas narednih 10 sati voziti do Denpasara na Baliju. Dok posada obavlja poslednje pripreme, jedan od stjuarda sramežljivo nas gleda i na “našem” prozbori: “Odakle ste?”

Mladi stjuard je iz Bosne, zove se Mirza. Vidno je da ima tremu i dok putnici zauzimaju svoja mesta, on počinje svoju priču. Ovo mu je prvi let kao stjuardu Katar ervejza, a ukupno četvrti u životu. Završio je studije na Poljoprivrednom fakultetu, iako ga to nikada nije zanimalo. Odlučio je da sve ostavi u Bosni. Pre nekoliko meseci došao je u Katar na obuku. Nemaština je učinila svoje, pa je trbuhom za kruhom prvi put seo na avion pokušavajući da se otisne u bolju budućnost. Dok nam se izvinjava na vidnom neiskustvu, kaže da je zadovoljan. Živi sa cimerom iz Egipta u jednoj od 90 zgrada katarske avio-kompanije. Pravila su stroga: prati se kako se ponašaju, postoje i kazne i nagrade, a on ima jasan cilj – putovati po svetu pa još i zaraditi.

Deluje srećno i uzbuđeno zbog novog početka. Još nije stoprocentno siguran šta mora da radi, ali ima pomoć iskusnijih kolega. Uzbuđen je jednako kao i mi, jer će prvi put videti Indoneziju, ali i postaviti fotografije na Instagram da ih vidi “raja kod kuće”.

Konačno stižemo na Bali. Kiše nema, ali je vlažnost vazduha velika. Pošto sam isprobao vodu u hotelskom bazenu, red je došao na hranu. Domaćini služe indonežansku tortu od žutog pirinča, sojinih klica, škampa i pikantnih soseva. Interesantno.

Sezona će ovde u punom jeku biti tek za desetak dana, ali noćni život Kute na Baliju živi se punom parom. Klubovi pod otvorenim nebom, marihuana i seks nude se nasred ulice i to, kako kažu, uz mogućnost cenkanja.

Sutradan nas je probudlia vest o zemljotresu na Sumatri, udaljenoj više od 2.000 kilometara, pa se lokalci ne uzbuđuju previše. Vraćamo se na aerodrom i uz dva presedanja, bez gotovo ikakve rigorozne bezbednosne kontrole, stižemo na Sulavesi.

Ovde ćemo provesti ostatak puta, a kažu da je Bali bio samo zagrevanje. Javio se i Mirza. Na Instagramu je onoj bosanskoj raji pokazao kako uživa na indonežanskom pesku i priprema se za novi let. Nama se zahvaljuje što smo mu bili podrška u otvaranju novog životnog poglavlja. Za momka koji je sudbinu uzeo u svoje ruke – bila nam je čast.