Avantura: Boje i ukusi Maroka

Dugo sam imala želju da posetim Maroko. Smatrala sam ga egzotičnom zemljom, međutim kada sam se najzad našla tamo, shvatila sam da nije onakva zemlja kakvom sam je zamišljala. Nije egzotična, drugačija je od svega što sam mislila, čarobna je.

Podeli
Foto: Ivana Kovačević
Foto: Ivana Kovačević

Sređujemo vize na brzinu i još brže krećemo u sedmodnevnu ekspediciju zvanu Maroko.

Let nas je vodio preko Tunisa. S obzirom na to da je bilo veoma toplo, odlučujem da obučem suknjicu i majicu na bretele, iako znam da idemo u muslimansku zemlju u kojoj bi trebalo da poštujemo njihovu kulturu i način oblačenja. Verovala sam da ćemo sa aerodroma brzo stići u hotel, da ću se presvući i biti prikladno obučena, međutim…

Letimo biznis-klasom za Kazablanku i jedini smo u avionu bez ihrama. Svi ostali putnici bili su odeveni u tradicionalne duge bele haljine, jer se vraćaju sa hodočašća u Meki, u Saudijskoj Arabiji.

Na aerodromu nas čeka ogromna količina kanistara vode koju se specijalnim dozvolama prenose iz Meke. Sveta voda.

Aerodrom Muhame V, sveta voda (Foto: Ivana Kovačević)
Aerodrom Muhame V, sveta voda (Foto: Ivana Kovačević)

Galoni i galoni vode stižu, a našeg prtljaga ni na vidiku. Zadržali smo se par sati na aerodromu, gledamo u traku za prtljag, ali naših kofera nigde. Ostajemo još neko vreme na aerodromu “Muhamed V”. Nada umire poslednja. Popunjavamo formulare za izgubljeni prtljag i odlazimo ka hotelu.

Hrana i pivo leče sve, tako je bilo i ovog puta. Do kasnih sati prepričavamo današnje dogodovštine i odlazimo umorni na spavanje.

Svanulo je vedro jutro. Iako imamo već dogovoren plan za taj dan, prvo odlazimo na aerodrom da vidimo da li ćemo danas imati više sreće. Rekoh vam da sam oskudno obučena krenula na put. Tako je bilo i naredna dva dana, dok nam nisu vratili kofere. Kupujem maramu da se pokrijem koliko je moguće, ali mi se čini da to još više bode oči prolaznicima na ulici. Smejemo se tome, iako mi baš i nije svejedno.

Lekcija za sledeći put naučena, na teži način al’ šta ću, ne bi se od mene ni očekivalo da budem kao sav normalan svet.

Kazablanka je najveći grad Maroka, industrijski i ekonomski centar države. Centrom grada dominira francuska arhitektura. Spoj evropskog i afričkog senzibiliteta vidljiv je na svakom koraku. Prošetali smo gradom… Uočljiva je velika beda na ulicama, a onda se nađete u delu grada pored okeana gde sve blešti i sija i gde je raskoš ogromna.

Beda na ulicama Kazablanke (Foto: Ivana Kovačević)
Beda na ulicama Kazablanke (Foto: Ivana Kovačević)

Nije bilo planirano kupanje u okeanu, ali kada smo već tu, makar samo noge da pokvasimo. Nas petoro uskačemo u vodu i na nevericu ostalih uživamo u toplom okeanu. Mokri u autobus i posle kratke vožnje se nalazimo ispred fenomenalne građevine koja oduzima dah i po kojoj ću i pamtiti Kazablanku.

Džamija Hasana II s minaretom visine 210 metara, druga po veličini džamija u svetu. U svakom trenutku je moguće da je poseti čak 250.000 ljudi. Nalazi se na improvizovanom poluostrvu i sa tri strane izgleda kao da lebdi iznad zemlje dok je talasi zapljuskuju.

Lokalni vodič koji je oduševljen što smo iz Srbije i koji se divi Titu sprovodi nas u džamiju. Iako sam mislila, gledajući u plato i džamiju sa spoljne strane, da sam oduševljena, dah vam zastane još više kada prošetate po unutrašnjosti džamije.

Džamija Hasana II, Kazablanka (Foto: Ivana Kovačević)
Džamija Hasana II, Kazablanka (Foto: Ivana Kovačević)

Carski gradovi Marakeš, Fes, Meknes i prestonica Rabat, najveće su blago ove zemlje koje i danas u svojim zidinama čuvaju tajne drevnih kraljevstava. One predstavljaju najvrednije bogatstvo Maroka. U njihovim medinama se vekovima ništa nije promenilo. Nalaze se pod zaštitom Uneska. Unutar njih, u lavirintu uskih sukova, život sitnih zanatlija i trgovaca odvija se u sasvim drugom vrtlogu vremena, a samo nekoliko koraka nedaleko odatle nalaze se raskošni bulevari i zgrade moderne arhitekture.

Iz Kazablanke krećemo ka Rabatu, glavnom gradu.

Prošetali smo starim delom grada, Medinom. Rabat još zovu i beli grad. Veličanstveno lep i ponosan, Rabat svoje blago prikazuje iza tih zidina. Otišli smo i do Hasanove kule. To su zapravo ostaci minareta nedovršene džamije čija je izgradnja započeta još pre XII veka. Nikad nije završena, a zemljotres ju je dodatno uništio 1755. Ostao je samo deo minareta koji doseže do 44 metra u visinu. Džamija je trebalo da bude, posle Samare u Iraku, najveća bogomolja arapskog sveta. U Medini je najzanimljivija orijentalna pijaca, suk. Najviše su zastupljeni odevni predmeti, ali ima i svega drugog, hrane, začina, nameštaja, suvenira, zlatnog i srebrnog nakita, kože, kafića... U većini slučajeva morate da se cenjkate, ali nema „vučenja za rukav“ i nametljivosti. Većina namernika i kupaca je lokalno stanovništvo. Žene većinom sa maramama koje pokrivaju kosu, tek vrlo retko neka lica pokrivenog zarom. Turisti su zaista u manjini. Imam osećaj da smo utopljeni u gomili, da niko ne primećuje strance, da im ne poklanja neku napadnu, izuzetnu pažnju, uočljivi smo samo zbog smeha koji je gromoglasan. Uživamo svim čulima.

Rabat (Foto: Ivana Kovačević)
Rabat (Foto: Ivana Kovačević)

Posle šetnje sukom upustili smo se u šetnju gradom. Pojedine četvrti deluju evropski. Nove višespratnice spolja su nalik boljim evropskim stambenim zgradama kao i široki bulevari.

Međutim, mauzolej Mohameda V, oca marokanske nezavisnosti, koji je izgradio njegov sin, kralj Hasan II, dao je upečatljivu sliku koju nosimo iz Rabata.

Proveli smo mnogo vremena komentarišući i beležeći lepotu enterijera: tavanice rađene od kedrovog drveta i mermernih podova. Ništa manje impresivan je i prilaz samom mauzoleju, plato sa desetinama stubova, fontanom i dva konjanika na ulazu.

Rabat, Mauzolej Muhameda (Foto: Ivana Kovačević)
Rabat, Mauzolej Muhameda (Foto: Ivana Kovačević)

Ručamo u tradicionalnom restoranu, mnogo salate, piletina, riba i voće. Ukusno je i volim da, kada se nalazim u stranoj zemlji, klopam isključivo njihovu hranu. Po principu - živi kao lokalac. Međutim, koriste miks začina koji je lep kada ga probaš pri prvom ili drugom obedu, ipak posle trećeg jela sve ti se čini da je istog ukusa. Jedeš, ali sva hrana u tanjiru miriše isto i ima isti ukus.

Foto: Ivana Kovačević
Foto: Ivana Kovačević

Fes, plavi grad. Podeljen je na tri dela. Stari deo grada – Fes el Bali, novi Fes- Fes-Jdid, i najnoviji deo Fesa- Ville Nouvelle.

Prvo smo otišli na jednu visoravan iznad grada da s visine pogledamo grad, da pokušamo da shvatimo šta nas očekuje. Međutim, kada uđete u grad, ulazite u vremeplov i odjednom vas grad premesti u daleku prošlost od koje zastaje dah i ne možete da verujete rođenim očima. Stari deo je u potpunosti očuvan srednjovekovni grad, zapravo, smatraju ga najbolje očuvanim istorijski gradom u celom arapskom i muslimanskom svetu. Medina će vas očarati arhitekturom. Ovde ćete bez problema lutajući lavirintom ulica (a ima ih oko 9.000) upoznati životni stil, veštine i kulturu koja se uspešno odupire modernizaciji. Svega ima ovde. Grnčari i keramičari su pravi čarobnjaci. Umetnost zanata pružiće vam uvid u veštine najrazličitijih esnafa.

Pogled na Fes (Foto: Ivana Kovačević)
Pogled na Fes (Foto: Ivana Kovačević)

Šetajući uskim uličicama izgubili smo pojam o vremena. Na koju god stranu da krenete naići ćete na nešto što dosad niste videli ili doživeli.

Kožara u samom centru grada je na mene ostavila najsnažniji utisak. Bazeni za štavljenje i farbanje kože različitim prirodnim bojama. Slušali smo priču ljubaznog domaćina koji nam je objasnio kako i na koji način se koža priprema, boji, suši a onda i obrađuje. Ono što je obavezno kada dođete ovde jeste - uzmite nanu koju vam ljubazni domaćini nude jer nimalo mio miris koji se širi ovde nije prijatan. Grize vam sluzokožu nosa i uvlači vam se pod kožu. Posle svega, razleteli smo se po radnji kupujući kožne predmete koji su ovde izrađeni. Takođe smo obišli i tekstilnu radnju, oblačili se i pravili reviju marokanske nošnje od predivnih materijala u najrazličitijim bojama, a potom gledali kako se ručno izrađuju tepisi i naučili da razlikujemo arapske od berberskih.

Farbanje kože (Foto: Ivana Kovačević)
Farbanje kože (Foto: Ivana Kovačević)

Klopa u tipičnom marokanskom restoranu, salate i specijaliteti od povrća kao predjela, masline, tažin ili kus-kus, tipična berberska jela, potom voće i čaj od sveže nane. Kada smo izašli iz restorana grad je bio prazan, sve radnje zatvorene. Vreme je za odmor.

Put nas dalje vodi preko planinskog venca Atlas. Najviši vrh je na 4.167 metara i razdvaja Mediteran od Saharske pustinje. Lokalno stanovništvo su Berberi.

U podnožju planine Atlas nalazi se Marakeš, crveni grad. Marakeš je više od grada, otkrili smo to kada smo u večernjim časovima došli do simbola grada, Trga Džema El Fna. A na trgu stotine improvizovanih restorančića, čajdžinica, krotitelji zmija, muzičari. Dokle god vam pogled doseže možete nešto interesantno da vidite na trgu. Haos vlada svuda, mnogo je ljudi i atmosfera je neverovatna.

Trg Džema El Fna (Foto: Ivana Kovačević)
Trg Džema El Fna (Foto: Ivana Kovačević)

Ujutru smo na istom ovom trgu zatekli pijacu sa najrazličitijom robom na tezgama.

Marakeš je, za razliku od ostalih gradova koje smo posetili, pun turista iz svih krajeva sveta. Lutamo ulicama grada, obilazimo Botaničku baštu, paviljone, vrtove, dolazimo do džamije. Nije nam dozvoljeno da uđemo, pa virkamo unutra.

Marakeš, pijaca (Foto: Ivana Kovačević)
Marakeš, pijaca (Foto: Ivana Kovačević)

Marakeš je grad pun života. Iz njega možete da ponesete najživopisnije suvenire. Pepeo Iv-Sen Lorana je posut gradom, to mu je bila poslednja želja.

Marakeš (Foto: Ivana Kovačević)
Marakeš (Foto: Ivana Kovačević)

Novi deo grada Gueliz je našminkan, podseća na evropske gradove. Šetajući njim spazili smo Mekdonaldsov restoran. Ranije sam i sama grdila i prekorevala ljude koji u drugim zemljama jedu ovu vrstu hrane, ali bili smo gladni. Već nedelju dana jedemo sličnu hranu i oči su nam se raširile kada smo ugledali hranu koju dobro znamo.

Ukusi većine proizvoda koje smo kupili nisu bili isti na koje smo navikli, ali nije ni bilo bitno, glad je pobedila. Pojeli smo toliku količinu hrane… da ne biste poverovali. Posle smo pored bazena uživali u suncu i sumirali utiske.

U prodavnici tepiha (Foto: Ivana Kovačević)
U prodavnici tepiha (Foto: Ivana Kovačević)

Maroko će vam servirati i pokazati drugačiji način života. Da li će vam se taj stil dopasti? Sve zavisi od vas. Planine, pustinja, okean, gradovi, ljudi, zvuci, mirisi i boje ostaće zauvek urezani u nama, kao i jedno prijateljstvo, prijateljstvo za čitav život. Hvala ti, Maroko.

Piše: Ivana Kovačević

Preuzeto sa: www.mojeputovanje.net

Prati B92 na Viberu

Moj put

Adrenalinsko putovanje kroz Nemačku

Kad se povede priča o Nemačkoj, uvek mi prvo na pamet padnu veliki gradovi, ne znam da li je i kod vas takav slučaj!? Ako suzimo priču na prirodu, obavezno se setim serije “Klinika Švarcvald” koju sam gledala dok sam bila klinka.

Moj put sreda 13.09. 17:15 Komentara: 10

Jedan grad, tri izgovora: Pečuj, Pečuh, Pecs

Rođena sam u ravnici u Vojvodini, ali nikad nisam volela niti osećala pripadnost. Zimi duva ludački vetar, vlada depresija, leti prži sunce, svi su usporeni i kao da nemaju ciljeve u životu, kao da su se pomirili s tim da su eto tu gde jesu.

Moj put ponedeljak 3.04. 12:52 Komentara: 11
strana 1 od 28 idi na stranu