Bivša devojka otkriva tajne Keruaka

Džojs Džonson (77), i sama književnica, razbija mit da je Keruakovo pisanje bilo spontano i lagano. Iako je on tvrdio da je „Na putu” napisao u naletu energije tokom tri nedelje 1951. godine, Džonsonova objašnjava da je godinama radio na reviziji svog dela i da je pažljivo „klesao” svaki pasus.

U svojoj knjizi (u originalu naslov je The Voice Is All: The Lonely Victory of Jack Kerouac

), koja će biti objavljena ovog meseca, više od 40 godina nakon piščeve smrti, ona opisuje autora kao „veoma čudnu osobu” koja se užasno ponašala prema njoj ali je bila ljubav njenog života.

Džojs je imala 21 godinu kad je 1956. upoznala 34-godišnjeg Keruaka. „Džek nije imao gde da živi i nije imao novca. Pošto sam bila mlada spisateljica sa stanom u vlasništvu, Alen Ginzberg nam je organizovao sastanak naslepo”. U vezi su bili dve godine.

„Mislila sam da nikada neću upoznati nekoga ko je živeo sa više apsolutne slobode... Sa potrebom da se stalno kreće, kao da je, ako bi se zadržao negde predugo, iscrpljivao sadašnjost prevelikim utapanjem u nju”.

Džojs kaže da je Keruakovo francusko kanadsko poreklo obogaćivalo njegovu prozu i pružalo mu jedinstvenu viziju autsajdera u SAD. Međutim, on je sa mukom radio na usavršavanju svog engleskog jezika. „Govorio je kanadskim dijalektom francuskog i engleski je zapravo bio njegov drugi jezik... Uvek je pokušavao da nađe engleski ekvivalent franuskoj reči koja mu je bila u glavi... Čitajući ‘Na putu’ mogu da prepoznam francuske elemente na sve strane".

Pri tom, njegovo „spontano” pisanje knjige je zapravo bio „dugotrajan proces... svaki pasus je morao da bude ‘poema’”.

Govorilo se da Keruak piše prozu slobodom džez muzičara, kršeći pravila gramatički nesavršenim rečenicama koje je oblikovao zvukom.

Nakon uzastopnih odbijanja izdavačkih kuća, roman je objavljen u SAD 1957. i od tada je tamo prodat u pet miliona primeraka. Keruak je postao senzacija ali je „Na putu” razorio njegovu vezu sa Džonsonovom.

„Žene su mu se nudile ‘na tanjiru’. Bio je ‘selebriti’ što mu je veoma teško palo. Morao je da pije pre izlaska među ljude”.

Keruak je preminuo 1969. od ciroze jetre, kao alkoholičar usamljenik, u 48. godini, uzaludno pokušavajući da zaintersuje Marlona Branda za filmsku adaptaciju svog hita.

Frensis Ford Kopola je „namirisao” filmski potencijal knjige ali ona je tek ove godine preneta na veliko platno u režiji Valtera Saleša, uz Kopolu kao izvršnog producenta.

Rebeka Jeldam, jedna od producentkinja, kaže da se mladi i danas povezuju sa pričom. „Svako je čita kroz prizmu trenutka u kome živi i kroz sopstveno iskustvo. Knjiga je veoma savremena”.

Osim knjige Džojs Džonson i Salešovog filma, ove godine kultom Keruaka bave se još dva igrana i jedan dokumentarni film, kao i izložba u Britanskoj biblioteci gde će se naći svitak od 36,5 metara na kome je kucao „Na putu”, kao je tvrdio te 1951.

Piščev lik u tri poluautobiografska filma tumače Sem Rajli (On the Road, 2012), Žan-Mark Bar (Big Sur, 2012) i Džek Hjuston (Kill Your Darlings, 2013).

Majkl Poliš, scenarista-reditelj filma „Big Sur” kaže da njegovo ostvarenje prati Keruakovu borbu sa alkoholom i pritiskom koji je pratio piščevu reputaciju istaknutog glasa generacije.

Upitan zašto je Keruak inspirisao toliko filmova baš u ovom trenutku, Poliš misli da je razlog u tome što su tradicionalni reditelji bili oprezni - „teško je adaptirati njegove knjige jer one ne dozvoljavaju tipičnu strukturu u tri čina” - ali da su nezavisni autori pokazali da pravila mogu da budu prekršena.

Ajzak Gevric, kustos u njujorškoj Narodnoj biblioteci koja ima najveću kolekciju Keruakovih dela, kaže da je njegova reputacija ozbiljnog pisca dosta patila: „Njegovi poštovaoci vide ga kao inspirativnog proroka, a njegovi kritičari kao pompeznog neuglađenog seljaka čiji je zlokoban uticaj bio ključan za nastanak omražene kontrakulture”.