Mini vodič kroz špansku kinematografiju

Ono što je dobro u španskoj kinematografiji to je velika raznolikost kada su u pitanju stilovi pričanja filmske priče, ali i žanrovi filmskih ostvarenja. Kada je reč o najnovijim ostvarenjima, pomenimo odličan film „Eva“ koji je režirao Kike Mailjo. Reč je o naučno – fantastičnom filmu u potpunosti rađenom u Španiji koji je imao lep uspeh i kod kritike i kod gledalaca. Sasvim drugačije je ostvarenje „Blackthorn“. U pitanju je vestern film koji potpisuje Mateo Gil. Ako govorimo o dramama i trilerima, svakako je veliki hit bio odličan film „No habra paz para los malvados“ Enrikea Urbisua.

Mora se takođe pomenuti i novi Almodovarov film „El piel que habito“, i malo neskromno, naše novo ostvarenje „No tengas miedo“ jer je reč o dramama koje obrađuju ozbiljne teme kao što su zlostavljanje i nasilje u porodici, i koje su naišle na dobar prijem kod publike iako nisu pitke filmske priče.

Vredna pažnje su i ostvarenja „Torrente“  Santjaga Segure. I original iz 1998. i sledeća tri nastavka su među najgledanijim filmovima u Španiji u poslednjih desetak i više godina.

Izdvojila se takođe generacija mladih reditelja koja skoro u celosti snima van Španije, naročito u Velikoj Britaniji. U toj grupi ističe se Huan Antoni Bajona koji je snimio veoma uspešan film „El Orfanato“, a  sada snima novi film o cunamiju.

Najbolje je govoriti o španskoj kinematografiji po epohama, na primer do kraja sedamdesetih, gde vredi pomenuti autore kao što su Karlos Saura, Luis Garsija Berlanga, Manuel Gutjeres Aragon i Luis Bunjuel pre svih. Početkom osamdesetih stasala je nova generacija filmskih stvaralaca kao što su Pedro Almodovar, Fernando Trueba, Fernando Franko i drugi koji se iznova potvrđuju sve do danas

Devedesetih je ponovo nikla posebna generacija, a sa svojim pričama izdvojili su se recimo Hulio Medem i Alehandro Amenabar koji je kasnije napravio velike filmove i postigao svetski uspeh. Dvehiljadite su obeležila nova filmska imena poput Havijera Rebolja, Hajmea Rosalesa i Eduarda Kortesa.

Postoji i mnogo filmova koji su na jezicima manjina što je vezano delimično i sa veličinom pokrajina u kojima žive i zastupljenošću manjinskih jezika. Tako postoji nekoliko vrednih filmova na galisijskom, nešto više na baskijskom i mnogo odličnih na katalonskom jer je posle Madrida upravo Barselona najveći filmski centar u Španiji.

Veliki uspeh postigao je film „Pan negre“ snimljen na katalonskom i izvanredan je primer koji odslikava još jedan problem u Španiji – sinhronizovanje filmova. Ovo ostvarenje postiglo je odličan uspeh, ali je kritikovano u celoj Španiji zbog veoma loše sinhronizovane verzije. Ta tradicija ostala je još od Frankove epohe kada se sve cenzurisalo i sinhronizovalo. Danas nažalost postoji sve manje sala, uglavnom u većim gradovima, u kojima se tek ponegde mogu gledati originalne verzije filmova.

PROČITAJTE ERAN KOLIRIN: MALA ŠKOLA IZRAELSKOG FILMA