Tako je govorio Basara

Ono jeste, i dalje se pišu pesme i pjesme se štampaju,
ne može se reći da je to loše,
ali nekako je prazno i liči na hladne čekaonice zabačene železničke stanice
(Svetislav Basara, Ovdje, januar-februar-mart, 1997)

Više ili manje pesnici, i poezija sama, u svim vremenima izazivali su pozornost mislećih ljudi. Više ih je stajalo u odbranu poezije, iako su je ne retki i kritikovali nezadovoljni njenom ulogom u duhovnim ili svetovnim stvarima.

Ako izuzmemo neke od najdrastičnijih primera (recimo, Platona) kritika samih pesnika i pesničkog zanata zatajila je.

Platon je smatrao da pesnike (i Homera samog) treba proterati iz idealne države jer su nekorisni. Od tada pa do danas ti „zahtevi“ prema pesnicima i pesničkoj umetnosti uglavnom su se menjali kako su se menjale pesničke škole, izuzimajući jednoobrazne zahteve despota i tirana u svim vremenima - da se pesnici okane kritika vlasti. Da primetim sa cinizmom, da i jedan i drugi zahtev pokazuju da su se pesnici u stvari preozbiljno shvatali. Platon je smatrao da su pesnici, budući da samo „podražavaju“ stvarnost, nedostojni opstanka u idealnoj državi, dok su ih drugi baš zbog podražavanja stvarnosti proterivali.

Pa ipak, u istoriji književnosti (i mišljenja), bilo je mnogo pozvanih da stanu u odbranu poezije, naravno najviše pesnika, među koje po čuvenju svakako najpre spada tekst P. B. Šelija Odbrana poezije, a zatim u 20. veku tekstovi Josifa Brodskog, Oktavija Paza, Čarlsa Simića i mnogi drugih, pa i ove autorke. Zapitanost pesnika nad svrhovitošću poezije ogledala se često i u stihovima, Čemu pesnici u oskudno vreme (Helderlin) ili Čemu poezija koja ne spašava narode i ljude (Česlav Miloš) - upućujući na skeptično mišljenje pesnika da poezija (ne)može da promeni svet, odnosno, da ne može da pobedi zlo.

Osim u odbranu poezije s vremena na vreme pojavljivali su se i eseji (ali i pesme) protiv poezije, a oni su najzanimljiviji upravo onda kada ih pišu pesnici, kako je to skoro učinio Adam Zagajevski.

Međutim, u ovom stavu - kuđenja poezije (zbog odsustva, recimo, njenog društvenog angažmana) nešto ne štima. Kako može poezija biti kriva za sopstveni kvalitet ili sadržaj, a ne onaj koji je proizvodi - pesnik?! Vekovima negovan kult Pesnika (o kome tako strastveno piše Vitold Gombrovič u eseju Protiv Pesnika) u mnogome je doprineo tome da očekivanja od poezije budu nerealna, bilo da su ona išla u smeru spoznaje, ili pak veličanja sveta. Od poezije se očekivala sva Istina, zaboravljajući da je svet poezije svet pojedinačnih, individualnih istina, koje su je i učinile jedinstvenom među umetnostima. Bogosluženje pesnika bilo je i polje gde se poezija najvećma saplitala, i još se sapliće.

Platonovo: Da li pesnici lažu? odnosno, da li božanski ljudi kazuju istinu, jeretički (a kako drukčije) razrešio je Niče rekavši kroz Zaratustina usta: Pesnici i suviše lažu. Odnosno, što bi rekao Basara, pesnici ne žive kako su napisali. Jer, goli bruj reči i ne može biti život.

Poezija je ugrožena od pesnika. Ona je u krizi jer su pesnici u krizi. Poezija je postala isuviše knjiška, otuđena, tematski je oskudna, i iznad svega nenadahnuta, tj. nemotivisana - pisana na silu. Pesnici više nemaju šta da kažu, većma je to Nemušto prebiranje po harfi, što bi rekao Niče: oni mute svoje vode da bi vode izgledale dublje. Otuda (ta) kvazimetafizika, to onanisanje prazninom. Krivotvoren svet. Logoreja i(li) mucanje.

mnogi pišu da bi podržali mit o Pesniku, radi razgovora sa mrtvim pesnicima, ili nadmetanja sa savremenicima. Oni se ne obraćaju današnjim čitaocima, već pišu za čitanke i istorije književnosti. Njihova ciljna grupa su kritičari, pa nije čudo što ih samo oni i čitaju. Od smisla pesme današnjem pesniku je važniji utisak koji će pesma ostaviti na kritičare i kolege - pesnike.

Pijedestal sa koga gledaju pesnici odavno se pod njima ljulja, viđen svet takođe. Poezija je izgubila vezu sa ritmom svoga vremena, sa pulsom života. I iznad svega ona je neubedljiva. Jer, da parafraziram Jejtsa, u poeziji nije vidljivo prisustvo čoveka koji misli i oseća. U njoj nema živih ljudi, preplavila su je opšta mesta i knjiški klišei. Pesnici više ne pišu iz istinske potrebe, već iz potrebe učestvovanja u književnom životu. Ne pamtim pesnika koji je zaćutao a da je pre toga ostvario prepoznatljiv rukopis. Mi nismo imali svog Remboa. Osim ako ne pređe na prozu, pesnika od pisanja poezije može rastaviti samo smrt. Poezija se konstruiše i fabrikuje. Mnogi to rade celog svog pesničkog života, ali se njegovi/njeni stihovi ne pamte, oni ne pobuđuju ni u kome ništa. Takvi stihovi služe za samozadovoljenje ega pesnika. Treba li takvi da pišu?! Da, ako im to spašava život, mada postoje i druge vrste terapija, i samoobmana. Samoobmane niču iz samodovoljnosti i samodopadanja, iz taštine, koja je tako svojstvena pesnicima. Pesnik je najveći Narcis među umetnicima, sa njim se još samo mogu porediti glumci. A samodopadanje je najveći neprijatelj poezije.

Pesma treba da je izraz nužnosti, potrebe pesnika da kaže i iskaže emociju (nemir, radost, tugu, razočaranje...), mišljenje, saznanje, pogled (na lični ili društveni život), stav o nekom pitanju (pa makar ono bilo samo poetičke prirode). Izražavanje sopstvenog (autentičnog) pesničkog sveta, a ne kopiju tuđeg sveta, ili pak nastavljanje poželjnog (i jedino priznatog) kanona, treba da je prioritet pesnika. Ako na sve to pesnik ne misli bolje mu je da ne udara po tastaturi. Prepoznatljivost pesničke nužnosti ogleda se u intenzitetu pevanja, u naboju koji osećamo iz svake reči, u erosu koji je sama nužnost. Neminova potreba o kojoj je govorio Rilke, utiče na ono što nazivamo istinitošću pesme. Istinitost potrebe i namere moraju postati jedno sa ostvarenjem. Samo istinitost, odnosno, uverljivost pesme veže za sebe čitaoca, ništa drugo, ni zanatsko umeće pisanja soneta i katrena, ni uzvišen govor na večne teme. Da ponovim Handkea, jedino što od pesnika očekujem je uverljivost. Prepoznavanje prave pesme dešava se samo između istinski (uverljive) pesme i iskrenog čitaoca. Samo ta ljubav je moguća. Ostale su apstraktne ili interesne.

Kuknjava da se poezija ne čita, i da je na margini, jeste neopravdana. To mesto je zasluženo.