Geri Mur u Beogradu: Bluz je u redu

Dobro nam je pošlo s gitarskim herojima ove jeseni. U kratkom roku kroz beogradske koncertne prostore prodefilovali su Džon Sajks, Skot Gorem, Pol Gilbert i Brajan Mej, a Geri Mur, „gospodar žica“ iz Belfasta, došao je da nastavi ovaj niz i publici vrati ostatak duga. Onog duga koji je prošle godine napravljen dvokratnim otkazivanjem svirki u Sava centru, i koji je delimično nadoknađen festivalskim nastupom u septembru 2007. Ipak, za punovredni solo koncert ostali smo uskraćeni, pa je došlo vreme da se i to popravi.

Krenulo je oštro i sa znanim hitovima Oh Pretty Woman i Since I Met You Baby. Snažno, energično, glasno, virtuozno, ali... hladno. Lišeno razmene emocija i energije, bez posebne povratne reakcije publike, to kao da je stizalo kao sa ogromnog plazma ekrana. Neka barijera je postojala i narodu je preostalo da razbija glavu nad alanfordovskom dilemom: da li je ovo perfektna hladnoća, ili hladna perfekcija, iako se svira bluz. Prikladno za dvd, nedovoljno za živu svirku.

Dok se nižu Down The Line, Bad For You Baby i Have You Heard, stiče se utisak da će posle svega ostati samo sećanje na vrhunsko muziciranje i zjapeća emotivna praznina. Da je nastavilo onako kako je protekla otprilike prva trećina večeri, drugačije se ne bi ni desilo. Ko je kriv za kamerni ambijent? „Strogi“ prostor, odabir repertoara, posetioci? Geri Mur sâm?

Očigledno, usko žanrovsko određenje ne prolazi bez posledica, a manjak prepoznatljivih i širokoj publici bitnih pesama bolna je tačka svake promotivne turneje. Takođe, od devetnaest godina tokom kojih se Irac uglavnom drži bluz usmerenja, najbolje su ispraćene pre dve ili tri, one u kojima su objavljeni „Still Got The Blues“ i „After Hours“ albumi. Zato su numere s tih ploča dočekane srdačnije i prouzročile su življe reakcije. Ostatak inače bogatog opusa, u protekle nepune dve decenije ispratili su samo pravi posvećenici.

Kad je Murov predlog auditorijumu da peva uz Mojo Boogie ostao praktično ignorisan, maestro je stupio u akciju. Pošto je konstatovao da se na pozornici „večeras oseća usamljeno“, pozvao je ljude da se podignu sa sedišta i siđu do bine. Taj potez uspeo je da otkravi atmosferu, narod se odazvao, a temperatura je porasla. Iako u sali ni tada nije bilo euforije, Geri „u društvu“ deluje i lično angažovanije, čak i zadovoljnije. Rezervisanom savršenstvu u pomoć je stigla nasušno potrebna doza interakcije. I bilo je krajnje vreme.

Kako je zadatak beogradske svirke bio i da predstavi studijski album „Bad For You Baby“, recimo i to da je, od tek objavljenih i ovom prilikom izvedenih stvari, najupečatljivija bila I Love You More Than You Will Ever Know, nešto intimnija numera, na tragu toplih Midnight Blues i As The Years Go Passing By iz „Still Got The Blues“ faze.

Da je Mur briljantan gitarista osobenog zvuka i blistave brzine, jedan od onih čiji instrument govori, znali smo i ranije. Da poseduje klasno vokalno umeće, pokazao je još u godnama kada mu je repertoar podrazumevao mnogo zahtevniji angažman pred mikrofonom. Na te kvalitete treba dodati i veštinu suverenog vladanja publikom. A njoj je Irac u finišu bukvalno zapovedio da se podigne sa sedišta i učestvuje. Oštrina naredbe nije trpela izuzetke: niko se nije usudio da ignoriše komandu, i tako je stvar spasena i okončana u dobrom i pozitivnom duhu.

Kreativna intervencija na Thin Lizzy klasiku Don’t Believe a Word svakako je jedan od vrhunaca večeri. Pesma je krenula u bluz varijanti, a završena je u hevi maniru. To je čas kada se Geri Mur vraća bivšem sebi, a oko njega se, više kao uspomena, pojavljuje aura hard rok junaka, njegov alter-ego iz osamdesetih. Tog Mura ulovićemo još samo u minijaturama ugrađenim u solo deonice i na samom kraju, kada nas je magični i moćni rif iz Blood Of Emeralds, upakovan u oproštajni kreščendo, podsetio na poslednju pesmu poslednjeg albuma iz očigledno zanavek zatvorenog poglavlja Gerijeve karijere („After The War“, 1989.).

Apsolutno oduševljenje izazvao je završni blok stvari, od Still Got The Blues, Walking By Myself, do, na prvi, odnosno drugi bis odsviranih The Blues Is Alright i Parisienne Walkaways. Takvim nizom pesama, reklo bi se, i nije teško zapaliti dvoranu. Ali, posle opipljive distance s početka nastupa, baš i nije izgledalo izvesno da će se, posle skoro dva sata, sve okončati vidnim otopljenjem jedne čudno uzdržane atmosfere.

Ljubiteljima Murovog hevi-rok delovanja, u koje spada i autor ovog članka, pruženi su samo retki i već pobrojani prozraci sjaja onog nekadašnjeg gitariste/pevača, ne više od podsećanja na činjenicu da se Irac i time u životu bavio. Niti tu ima ičeg neočekivanog, niti umetniku iko ima pravo da prigovori što mu je već celo jedno punoletstvo preovlađujući kreativni izraz bluz, s pokojom varijacijom na temu.

Ipak, ostaje žal za svim onim stvarima koje više niko i nikada neće odsvirati. Kako i pesma kaže, „bluz je u redu“, ali okretanje leđa celom jednom poglavlju karijere i života, i posledice koje takav rez izaziva, i dalje je teško progutati.