MSP: Jedna dostojanstvena karijera

Iako su prodali milione i milione ploča Manic Street Preachers nikada nisu postali „veliki bend“ kakav su od najranijih dana svoje karijere želeli da budu. Čitajući na koji način komentarišu neke od svojih singlova (u jednom od poslednjih brojeva nedeljnika NME) nije teško shvatiti i zašto. Njihove želje i mogućnosti, koliko god bile kompatibilne, bile su u potpunom neskladu sa stvarnošću koju su buntovno pokušavali da pročačkaju ili pokore- ni to uvek nije bilo jasno. Basista Nicky Wire za pesmu She Is Suffering sa njihovog „najzahtevnijeg“ albuma Holy Bible kaže da je to mogla biti njihova Every Breath You Take. Pevač James Bradfield priznaje da je napisao Little Baby Nothing (duet sa porno glumicom Tracy Lords) kao pokušaj pravljenja pesme koju bi mogli da izvode Bruce Springsteen & E Street Band! Nicky je ponosan na singl Tsunami i njegova subverzivna emitovanja na prvom programu BBC-ija, jer u pesmi ima stih „disco dancing with the rapists“.



Manic Street Preachers su ostali na mejnstrim margini, jer su celokupnoj pop (sub)kulturi prišli ushićeno kao dete rafovima sa igračkama u robnoj kući. Iako su pesme vrlo često bile himnične, sa ogromnim potencijalom za horska tapšanja na koncertima, njihova potreba za interakcijom sa a(nti)-mejnstrimnim ličnostima i sadržajima instantno bi zbunjivala, precenjivala i/ili iritirala sve one voljne da zapevaju sa njima. Nije bilo dovoljno, ako i uopšte, ljubavnih pesama, drugim rečima.

Karijera benda može se podeliti u dve faze. Prva traje zaključno sa izlaskom albuma Everything Must Go, a druga nakon njega. Prvu karakterišu četiri albuma kojima je zajedničko to što je manje-više za svaki od njih postojala realna mogućnost da se neće pojaviti. Drugu fazu karakteriše odsustvo neizvesnosti i optimalni uslovi da bend realizuje svoju viziju.

Preachersi su od početka bili „san snova“ svakog PR tima muzičke industrije. Bili su lepi, upadljivi, lajavi i sa prepoznatljivim osećajem za modu. A najbitnije od svega bilo je što oni ni mrtvi ne bi priznali da je bilo šta od toga tako. Preachersi su se iskreno folirali. A u vreme kad je tako nešto još i bilo zamislivo i politički nekorektnjikavo nazvali su svoj debi album Generation Terrorists. Za sledbenike Gansa i Marksa muzika je morala da zvuči kao „zabava miliona“ da bi prenela poruku o našem duhovnom i društvenom posrnuću.



Nažalost, najveći hit iz te faze bila je katatonična balada Motorcycle Emptiness u kojoj je svako (od nas) pronašao svoju tužnu ljubavnu priču voljnu da je izloži „neonskoj usamljenosti“. Sa Gold Against The Soul poruka je postala još bliža radničkoj klasi, ali je neko došao na pogrešnu ideju da bend svoj pop-pank, kao oruđe za kontrolu masa, zameni nečim sličnijim rifovima Richieja Sambore. Ako je GT imao sve što treba da bude „prvi & poslednji“, GATS je bio kompromisni, a ne problematični drugi album. Idealan da dovede do razlaza benda. Nakon toga usledio je Holy Bible na kome je najveći neprijatelj bila melodija. Ubrzo po komercijalnom debaklu ovog albuma, gitarista Richey Edwards, pritisnut raznim anksioznostima, nestaje, a potom i par godina kasnije biva proglašen mrtvim. Bend, ipak, odlučuje da nastavi i HB ne postaje njihova oporuka generacijama. Everything Must Go, kao delo sada trija Manic Street Preachers, pronalazi pravu formulu između melodičnosti, angažovanosti i žustrine. Bend ne osvaja Ameriku, ali postaje popularan u svim ostalim regionima. Međutim, ostvarenje snova nije dovelo do buđenja.

Manic Street Preachers su nastavili da rade i narednih petnaest godina ređajući albume koji su manje ili više bili derivati muzičke postavke koju je definisao Everything Must Go. Neki su bili iskreniji (Journal For Plague Lovers), neki neočekivano prozračni (Know Your Enemy), dok su drugi bili daleko rutinskija izdanja (Lifeblood, Send Away The Tigers, pa čak i Tell Me Your Truth... koji je bio 1/1 repriza Everything Must Go), ali ni od jednih, ni od drugih više niko nije očekivao da žele, treba da ili moraju da promene svet. Put na Kubu 2001. godine i antologijske društvene himne poput If You Tollerate This Your Children Will Be Next ostali su (samo) delikates jedne karijere u kojoj su se svi bitni trenuci već odigrali.

Za bend koji je singlove tretirao kao „najlakši način da se neke poruke infiltriraju u mejnstrim“ Manic Street Preachers sa svojih 38 singlova s jedne strane imaju razloga da budu zadovoljni- barem pet njihovih najpopularnijih singlova ljudi obožavaju (potpuno mašeći njihovu poruku), dok s druge mogu da budu još zadovoljniji- među svim tim pesama možda tek jedna petina nije zaslužila da bude singl. A za dvadeset godina u kojima se muzička industrija raspala uzduž i popreko to je svakako solidan uspeh.

Ironično naslovljena kompilacija National Treasures predstavlja nam singlove u hronološkom nizu, ali mesta za prviprvi singl, Suicide Alley, nije bilo. Šanse su da ćete u ovoj kompilaciji više uživati ako je stavite na šafl, nego ako krenete redom. MSP su u suštini konzervativni autori sa jasno izdvojenim strofama i refrenima i njihov pop-rok uglavnom, čak i kada bukti aranžmanima (Suicide Is Painless bila je uvod u sve te orkestracije), radiofonično prija ušima. Jedino što ćete na ovaj način možda izbeći par brajanadamsovskih produkcija sa Gold Against The Soul u nizu ili nećete biti iritirani optimističnim orkestracijama u drugom delu kompilacije.

Konačno, ima neke fine ironije u tome da bend koji je počeo kao „generacija terorista“ na kraju završi kao „nacionalno blago“.