Intervju: Bernard Šlink

Roman „Čitač” nije knjiga o nacionalsocijalizmu ili holokaustu. To je knjiga o vezi posleratne i ratne generacije, o upletenosti posleratne generacije u krivicu ratne generacije i o značaju krivice uopšte. Američka spisateljica Džojs Haket našla je odgovor na pitanje zašto su savremeni američki filmovi toliko preokupirani Trećim rajhom i holokaustom. Odgovor je da je posle moralnih dvosmislenosti Bušove vlade nastala velika potreba za moralnim problemima sa definitivnim odgovorom, za jasnim i jakim slikama dobrog i lošeg. U tom svetlu gledano, „Čitač” koji se bavi moralnim problemima, tenzijama i konfliktima, ne uklapa se u takav niz američkih filmova.

Bernhard Šlink (1944), jedan od trenutno najboljih savremenih nemačkih pisaca, u ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” ovako objašnjava svetski uspeh svog romana „Čitač” i suštinsku razliku između američkih dela i filmova koji se bave nacionalsocijalizmom i holokaustom, trenutno doživljavajući „bum” u bioskopima SAD. Šlink, koji je „Čitača” objavio 1995. godine, svetlosnom je brzinom postigao planetarni uspeh: prva je nemačka knjiga koja se našla na čelu bestseler liste „Njujork tajmsa”, do sada je prevedena na 39 jezika, a po njoj je slavni britanski režiser Stiven Daldri prošle godine snimio istoimeni film kojim će sutra biti otvoren 37. Fest.

Po obrazovanju pravnik, Bernhard Šlink je pokrajinski sudija i od 2006. godine profesor javnog prava i filozofije prava na berlinskom Humbolt univerzitetu. U svojim romanima pravi izvanredan spoj svojih znanja, važnih i intrigantnih tema vezanih za nemačku (nacističku) istoriju i onog što je najvažnije – snažnih emocija, ljubavi. Povodom filma koji je snimljen po romanu „Čitač”, Šlink je dao intervju za svoju izdavačku kuću s izuzetnim pravom za sve svoje svetske izdavače. „Politika” je ekskluzivno dobila ovaj intervju zahvaljujući Šlinkovom izdavaču iz Srbije, beogradskom „Plato books”.

„Čitač” je u velikoj meri nemačka knjiga. Kako je bilo moguće da Holivud to razume, svari i napravi filmsku verziju?

Reditelj i scenarista su Englezi, tim je bio američki, engleski i nemački, a snimano je u Nemačkoj. Uostalom knjiga jeste nemačka ali ne isključivo. Ljubav, sramota, laži, krivica, pravda – univerzalne su teme.

Smatrate li da je reditelj Stiven Daldri uspeo u tome što je uradio?

Zajedno sa piscem scenarija uspeo je da očuva priču i temu knjige. Nije napravio film o holokaustu, iako je mogao uzimajući u obzir značenja onih flešbekova. Naprotiv, oslikao je kako je druga, odnosno posleratna generacija upletena u krivicu prve, tj. ratne generacije.

Da li je film onakav kakvim ste ga zamišljali?

Nisam ga ni zamišljao. Imam svoje unutrašnje vizije i film ih ne može reprodukovati. Pisac koji bi očekivao da se njegove vizije ostvare, ne bi trebalo ni da prodaje prava za film. On može samo da očekuje da će reditelj pronaći adekvatne slike za njegovu priču i temu knjige.

A slike u filmu?

Mislim da je Daldri napravio snažne slike kojima je uspeo da izrazi atmosferu pedesetih godina 20. veka, istovremeno nesigurnost i samopouzdanje Mihaela Berga, uplašenost, neosetljivost i nedostatak razumevanja Hane Šmic, rečima neizgovorivu snagu njihove ljubavi, spoljašnju i unutrašnju dramu suđenja. Sve to, uz odličnu glumu.

Koga ste ranije zamišljali u ulozi Hane Šmic?

Uvek sam želeo da Kejt Vinslet igra Hanu Šmic. Takođe sam impresioniran ekspresivnošću glume Dejvida Krosa, kao i Rejfa Fajnsa.

Da li ste bili uključeni u snimanje filma?

Stiven Daldri, scenarista Dejvid Hejr i ja smo mnogo i dugo razgovarali. Nekad su moje sugestije bile prihvatane, nekad nisu – to je način kako se te stvari odvijaju. Ali, to su bili dobri razgovori sa dobrim saradnicima.

Da li je filmska adaptacija za Vas vrhunac čitave uspešne priče oko ove knjige, ili je bilo drugih momenata, situacija i reakcija koje su Vam bile mnogo značajnije?

Film je vrhunac koji je posebno vidljiv, kao i kada je mnogo godina ranije knjiga bila na prvom mestu „Njujork tajmsove” bestseler liste. Ja sam zadovoljan što je knjiga imala, i još ima, toliki uspeh. To je knjiga i za mlade i za stare, za žene i za muškarce, intelektualce i radnike, za ljude sa veoma različitim tipovima i nivoima obrazovanja i za najširi spektar sredina i zemalja. Najvažnije, to je knjiga kako za one koji čitaju mnogo tako i za one koji uopšte ne čitaju. Jedan od najvećih uspeha za mene bio je kada sam dobio pismo čitaoca koji mi je saopštio kako inače ne čita često, ali ovu knjigu mu je neko preporučio i kada je počeo nije mogao da je ispusti iz ruku. Znate, moja majka, koja je bila Švajcarkinja i demokrata po ubeđenju, objasnila mi je još kada sam bio dete da ako želiš da saopštiš nešto na demokratski način moraš to reći tako da svi razumeju. Sada sam zadovoljan, jer znam da sam napisao demokratsku knjigu.

Smatrate li da je uspeh ovog filma u njegovom balansiranju između zabave i zabune koju stvara kod gledalaca?

Gledaoci mi govore da ih je film ganuo i dotakao i da nudi mnogo materijala za razmišljanje. Rekao bih da to pokazuje da je balansiranje bilo uspešno.

Da li je postojao razlog što ste prava prodali američkoj filmskoj kompaniji? Jeste li razmišljali o nemačkoj filmskoj produkciji i nemačkom scenariju?

Kada su prava bila prodata pre deset godina, nemačka filmska i bioskopska industrija nije bila ovakva kakva je danas. Želeo sam da film ima internacionalni prijem.

Pre nekog vremena Entoni Mingela je bio zainteresovan da snima film i napiše scenario. Da li je mnogo promenjen koncept filma kada su ga preuzeli Stiven Daldri i Dejvid Hejr?

Do svoje smrti Entoni Mingela je bio jedan od producenata „Čitača” i o svojem konceptu i idejama je razgovarao sa Daldrijem i Hejrom.

Kakvo je bilo snimanje? I Vi se pojavljujete u jednoj sceni?

Vrlo kratko. Jedva sam i prepoznao sebe u filmu. Proveo sam samo jedan dan na snimanju i, naravno, morao sam da se muvam okolo, da čekam, da budem strpljiv, istu scenu više puta iznova da radim i da prođem kroz lepu atmosferu kreativnosti celog tima, od reditelja do vozača. Bilo je zabavno.

Mislite li da biste Vi mogli da napišete filmski scenario jednog dana?

Napisao sam jedan za televizijski film o 13. avgustu. A onda je reditelj sa kojim sam sarađivao smenjen i došao je drugi koji je hteo sam da napiše scenario. Trenutno pišem scenario za filmsku adaptaciju mog romana „Povratak kući” sa rediteljem Janom Šiteom. Uostalom, dosadilo mi je da sedim sam za svojim stolom dok pišem, pa mi je onda vrlo prijatno da sarađujem sa drugima.

Kako biste opisali oprečne emocije u vezi sa likom Hane Šmic?

Mislim da je to onaj konflikt koji u sebi oseća Mihael Berg nakon iskustva sa Hanom Šmic, konflikt posleratne generacije koja je došla u dodir sa iskustvom ratne generacije: naklonjenost i horor, biti zaveden i odbijen, saosećati i osuđivati.

Da li je jaz između današnje generacije mladih veliki u odnosu na generacije koje im prethode?

Treća generacija je jedva bila upletena u ratnu krivicu, a četvrta nije uopšte. Zbog toga upletenost podrazumeva da osoba zna one koji su bili umešani u zločine kao izvršioci, podstrekivači, pomagači ili gledaoci, ili da je osoba direktno iskusila tenziju između ljubavi i užasa, kao i saosećanja i osude, a da nije bila u stanju da pomiri to na zadovoljavajući način.

Da li će iskustvo u vezi sa filmom uticati na Vaše pisanje?

Sumnjam da baš sve što doživim i iskusim može uticati na mene.

Pripremate li novu knjigu ili film?

Trenutno pišem priče i radim na scenariju za „Povratak kući”. Razmišljam i o romanu, ali da li će se to razviti u nešto ozbiljno, videćemo.

---------------------------------------------

Četvrto izdanje na srpskom

Izdavačka kuća „Plato books” objavila je do sada četiri knjige Bernharda Šlinka, sve u prevodu Spomenke Krajčević. Prva je bila baš „Čitač” (2002. godine), a upravo je ovih dana izašlo iz štampe njegovo četvrto izdanje. Potom su usledila „Bekstva od ljubavi”, pa „Povratak kući” i „Vikend”, koji je objavljen prošle godine. Za jesen, za Beogradski sajam knjiga, „Plato books” najavljuje Šlinkov roman „Gordijev čvor”, hronološki napisan pre „Čitača”.