Arsen Dedić: Ljubav i moda

Njegova prisutnost osetna je već pedeset godina, a većina njegovih pesama ostavile su (malo je reći) traga u pop istoriji ,,velike” Jugoslavije. To što Arsena čini važnim jeste upravo njegova pojava. Još kao klinac bio sam fasciniran tim pogledom i licem koje je proživljavalo svaki otpevani stih, dok ležerno sedi za klavirom. Kasnije, kada godine donesu sazrevanje pa upoznamo ,,odeljak” sa emocijama, Dedićevi tekstovi postanu razumljivi pa tako i njegova mimika dobija na dubljem značaju.

Spreman i obazriv okrećem broj u Zagrebu, sa druge strane razdragani prepoznatljiv glas: ,,Evo me! Tu sam! Idemo?”. Uz osmehe ramenjujemo pozdrave i započinjemo razgovor tokom kog prepoznajem oduševljenje i prisnost koju Arsen Dedić neguje prema svojim prijateljima, porodici i uspomenama.

Šta vas vezuje za Beograd? Koje su to prve slike koje vam padnu na pamet i koja su to mesta koja poželite da obiđete kada dođete u Beograd?
Veže me dosta toga. Imam tamo dva ujaka koji imaju i svoje praunuke. Kao klinac dolazio sam tamo gore na Senjak, gdje mi je ujak bio predsjednik općine. Rođeni brat mi živi u Beogradu sa svojom sinovima i unucima. Inače, puno Šibenčana je bilo tamo. Čuo sam da je nedavno ponovno održana „Večer Šibenčana i prijatelja u Beogradu“, saznao sam iz „Šibenskog lista“ da je pjevala klapa Bonaca...

Zapravo sam prvi put u Beogradu počeo pjevati 1962.godine. Zaboga, birala se „Ljepota djevojka“ na Tašmajdanu. Ma sjećam se kao sad, plesala je Lidija Pilipenko dok je za najljepšu izabarana hrvatica koja na žalost više nije živa. Pjevao sam sa kvartetom Melos. Kao solista prvi put nastupam na „Beogradskom proljeću“ 1963. godine i to sa pjesmom „Prolećni cvet“, dragog mi i milog prijatelja Radoslava Grajića, za koju smo dobili nagradu. Ubrzo sam počeo na tom festivalu promovisati neke svoje pjesme do kojih je publici ili meni stalo, poput „Sve što znaš o meni“ ili „Ne plači“ koja je bila višestruko nagrađivana.

Dolazio sam u Beograd ali nikad nisam prečesto koncertirao. Imao sam običaj da pravim jedan koncert godišnje i to u Domu sindikata, ta mi je sala veoma draga, i ponekad ljeti u Domu omladine. Što se tiče ostalih srpskih gradova rjetko u Novom Sadu, po jednom u Pančevu i Zrenjaninu, dva-tri puta u Subotici. Nikada u životu nisam puno koncertirao, ni ovo sad mi ne pada lako. Imam stanovite godine, stanovito zdravlje, stanovitu unuku, sve sam prošao...



Ovaj koncert u Beogradu uradiću najviše zbog nagovora prijatelja koji me žele tamo dovesti. Maločas mi se javio Mile Bogdanović moj dragi prijatelj, pa dragi kolega kompozitor Zoran Hristić. Tako sam zaključio da tamo još neko ima interesa da se pojavim i napravim pristojan koncert koji će biti dosta anbiciozan jer učestvuju vaši simfoničari, doći će četiri suradnika iz Zagreba, moj sin Matija... A znate, ja koncertiram sve manje, a ponuda je sve više. Puno i pišem uskoro će mi izaći trideseta knjiga u Podgorici, pišem muziku za ovu novu seriju o Titu koju radi Antun Vrdoljak. Sve više živim život autora. Život se ovako malo uznaredio, tako da kažem. A više nisam kao u pjesmi „mlađan lovac ja...“ (smeh). Imao sam i ljubavi do kojih mi je bilo veoma stalo i koje sam doživljavao u Beogradu... Moja Gabi je pretpostavljala moj neuredni život sad kaže „od kad si dobio Lu“, to je moja unuka, „sad te prvi put vidim zaljubljenog i sada znam gdje si napokon“. (smeh)

Imajući u vidu višedecenijsku karijeru, kako pravite izbor pesama za koncert?
Vrlo sam po tom pitanju pedantan. Masu puta kritika hvali tu moju dramaturgiju posla koji obavim. To nikako nije površan posao, ja na tome radim već dva, tri mjeseca. Izvesno će prvi dio biti izbor, onako ne preveliki dio onoga što sam radio za serije „U registraturi“, „Glembajevi“, ,,Prosjaci i sinovi“... Potom ćemo Matija i ja imati solo, potom gost Petar Grašo sa kojim imam dvije zajedničke stvari, biće tu gitarista i aranžer Nikša Bratuš sa kojim često surađujem. Potom ću „naslagat“ jedno dvadeset pjesama još od „Kuće pored mora“, „Sve što znaš o meni“ preko „Djevojka za jedan dan“, „Djevojka iz moga kraja“, „Ines“ i tako... ako ljudima uzfali mogu sjest za klavir pa dodati nešto.

Očigledno je muzika postala potrošna roba i kao takva poprilično izgubila emociju koja se nekada podrazumevala...
Pa je, ujutru kad uključim televizor čujem samo jedan ritam i to traje do ručka. Nema promjene tempa, razumjete što vam hoću reć? Ne ja nisam protivu toga, pa ja sam prije dvadeset godina počeo radit elektronski. Koristeći elektroniku napisao sam mnoge teme za filmove i animirane filmove, ali elektronika ne može biti smisao nego pomoć. Prema tome, to je i vrlina jer elektronika donosi neke nove vrjednosti. Imaš masu kompozitora koje je elektronika proizvela a ne obratno, razumješ? Mora biti pismenost. Mora biti olovka i gu-mi-ca!

Autori gube svoj vlastiti autoritet, više ga ne razvijaju ili se više ne usude na njega služeći onome što će mu uređaj ponuditi. Velika je ovisnost mlađe generacije o tome. Ne znam ko mi se nije sve od tih mlađih obraćao sa molbom da im napišem nešto, s pravom ih pitam „gdje su vam generacijski autori?“. To je sintetska proizvodnja, ti ne možeš biti sintetski kompozitor. Možeš biti autorski pa sintetiku koristi ako ti je neophodna. Nisam, nisam sretan... pa pogledajte kompletna televizija je sintetizirana, politika je sintetizirana... Pogledaj, imaš ove razne komercijalne projekte. Imaš „javnu“ i ove „tajne“ televizije, ne znaš ko je gori. Trebali bi bar napisat upozorenje da sklonimo od dohvata djece. Ipak sarađujete sa mnogima... Da li trenutno ima autora koji zavređuju pažnju?
Čujte, ima ljudi koji su vrlo apostrofirani, u ovom času to je recimo Gibonni, neću davati sud. Radujem se kad se pojavi neko mlađi koji ima šta ponudit. Ali ne... (uzdah) sve je to jedan ,,komeršl’’, ali ,,komeršl’’ koji se slabo prodaje. Diskografija je odavno otišla na koljena. Beogradsku scenu tek ne poznajem. Ali kriza autora je sada i u svjetu, da li su to takve povjesne okolnosti ne znam ali ne rađa se više jedan Koen, jedan Dilan, Brel, Fere, jedan Paoli, Endrigo, Okudžava... razumjete me? Kao da vreme više ne stvara pisce, muzičare. Mi smo bili ono što bi se reklo „kantautori hladnoga rata“, tako su nas nazivali. Ne mislim sad ovde isticati neku svoju vrijednost, al' posebnost u svakom slučaju, ne?

Ostala mi je u sećanju priča Massima Savića koji je Vašu genijalnost u autorskom smislu ilustrovao pričom sa jedne od vaših proba na kojoj iz glave, na notnom papiru, pišete kompletnu partituru za simfonijski orkestar koji vas već čeka na pozornici. Fasciniran je vašom energičnošću, priznajem da ga sada u potpunosti razumem...
Odkud mi energija... pa meni je već sedma godina od transpalatacije jetre... odkud mi energija... Gleda me vlastita žena i pita me „pa kad si to uspio napisati?“, kao da ja znam. Kao da imam anđela koji mi stoji iza leđa pa piše u međuvremenu. Kako da znam. Spavam četri-pet sati, oko pola šest već mogu početi sa radom. Već uveliko radim a tebe sam čekao iz pristojnosti, eto. (smeh)

Arsen Dedić sa sinom Matijom, Petrom Grašom i Nikšom Bratošom nastupa u Sava centru u Beogradu 9. maja. Poslednji put Arsen Dedić je U Srbiji nastupio 2005. godine i održao koncerte u Beogradu i Novom Sadu.