Umetnici predstavljaju glas običnih ljudi

Razlozi, pak, za njeno organizovanje mnogo su dublji i, mada se čini da ih je izlišno nabrajati, nije zgoreg podsetiti se da zapravo, iako već dugo postoje jedna kraj druge, kultura koja dolazi iz Prištine ne poznaje onu iz Beograda i obrnuto. Svaka saradnja proglašava se bezmalo istorijskom (što u svetlu načelno loših odnosa Beograda i Prištine i nije čudno), tu i tamo tek poneki događaj van ključnih institucija kulture probija se sa jedne na drugu stranu, dok ono što je mejnstrim, paradoksalno naizgled, ostaje van spoznaje publike sa obe strane. Sa Ćosjom, rediteljem još iz vremena bivše Jugoslavije (njegov film "Proka" osvojio je pulsku Zlatnu arenu), razgovaramo o frazi da kultura prevazilazi granice, o nekadašnjoj zajedničkoj zemlji i šta ona znači danas, posebno mlađim naraštajima, o do kraja zaoštrenom odnosu Beograda i Prištine i kako ga makar vratiti na staro, ako ne popraviti.

Ovo je pitanje, slutim, preteško za jedan intervju, ali, ipak - zašto nije bilo dovoljno nazvati nekom "Dobar dan" ili "Mirdita" i nastaviti zajednički život, već tih tako običnih, a važnih i lepih reči treba da se iznova prisetimo da bismo uopšte postojali jedni kraj drugih.
- Ne samo da se iznova prisetimo, nego je elementarna odlika susedstva bar poželeti "dobar dan” ili "mirdita” jedni drugima. Druga stvar koju treba svi da znaju je činjenica da je "dobar dan” / "mirdita” jedini mogući nastavak življenja na ovim prostorima. Živeli smo jedni kraj drugih dosta dugo i logično bi bilo nastaviti. Ostalo je toliko zajedničkog da je skoro nemoguće izbiti suživot.

Zašto nisu uvaženi glasovi i životi poput onoga Bekima Fehmijua, čijoj je uspomeni posvećen festival "Miredita - Dobar dan", već su nadvladali oni nerazumni, nekulturni, ratoborni urlici?
- Ipak ja verujem da su nekulturni, nerazumni glasovi, kako ih vi nazivate, u zadnje vreme malo izbledeli. Bar u kulturi. Oni mogu biti glasniji za sada jer je deo našeg društva u principu nastrojen više ka tim glasovima nego onima koji pozivaju na razum. Ja smatram da umetnici kao Manojlović, Karanovićka i drugi, znače mnogo i za srpsku i za albansku kulturu. Kad su oni prisutni u Prištini, niko ne pita odakle dolaze ili kojoj naciji pripadaju. Oni su dokazali da pripadaju svetu stvaranja, svetu kulture. I svi se ponašaju sa istim ako ne i većim poštovanjem nego u Beogradu prema njima. Uostalom kao i prema Bekimu nekada u Beogradu. On je bio i ostao jedna od najvažnijih ličnosti filma ovde. Na to smo ponosni svi mi koji se bavimo kulturom i kulturnom komunikacijom. Veze su ono što radimo mi u kulturi bilo zajedno, bilo pojedinačno. Sada ponovo imamo dobrih primera saradnje na filmu i u pozorištu. To me raduje. To su za mene dokazi. Jači nego ratoborni urlici. Neka mi čujemo i slušamo budućnost putem kulture. Niko meni nije osporavao saradnju sa Mirjanom ili Mikijem, recimo. Niti će moći. E, u tome treba tražiti ustaljeni "dobar dan” - "mirdita”.

Da li je zapravo bilo neophodno, kao što će se to sada odigravati u Beogradu dok se u njemu bude predstavljala Priština celih mesec dana, neprestano upućivati na kulturu, pa ako hoćete, i tradiciju u onom lepše mišljenom smislu reči, jednih i drugih?
- Jeste neophodno i veoma važno. Treba Priština da bude predstavljena Beograđanima a i Beograd Prištini. Treba videti kako umetnici razmišljaju o svim važnim životnim problemima i ovde i u Prištini. Umetnici predstavljaju glas običnih ljudi. Onih najiskrenijih i najbitnijih. Meni su važna ta razmišljanja. U tim susretima će se sresti obični ljudi koji putem artefacta upućuju na istinske probleme. Snažno treba podržavati te susrete. Oni su ti pravi razgovori i pregovori a ne političke smicalice i urlici.

S druge strane, nisu li upravo ovdašnja tradicionalistički postavljena društva na Balkanu uzrok tragedija iznova i iznova? Tako nešto vidimo zapravo u priči vašeg filma koja se odigrava u patrijarhalnoj, zatvorenoj i ženi nenaklonjenoj zajednici?
- Pa mi znamo da je balkanski mentalitet ponekad surov, beskrajno surov a ponekad primamljiv. Taj mentalitet ponekad liči na mašinu za pravljenje mržnje, što je uvek nusprodukt i osnova za tu tragediju iznova, kao što vi kažete. Tom mentalitetu pripada starija generacija koja ima veoma snažan uticaj i na nadolazeće generacije. Neće biti lako da se to promeni. No ako se ne promeni, ne treba tražiti krivce drugde osim u nama samima. Treba istupiti jasno, samokritično, iskreno. Tretirati jasno probleme. Ukazati na negativnosti. To rade svugde pravi umetnici. Ako ne oni, ko onda? Kod nas Balkanaca ukazivanje na sopstvene slabosti ponekad je riskantno. Za lokalnu reputaciju i drugo...

Poetičan i začudan naslov - "Tri prozora i vešanje" - da li i on sugeriše zatvorenost, sredinu koja iza četiri zida krije tajne, a radoznalo gleda kroz (tuđi) prozor i najavljuje da će nešto što ne treba da bude skriveno, kada se otkrije, kulminirati u tragičnu završnicu?
- Ti prozori su jedina moguća komunikacija ali i prostor kroz koji mi gledamo sudbine tih likova. Jako mali prostor za jako velike ljudske tragedije. Takve tragedije se mogu desiti svugde i svakome no, kako ćemo se mi postaviti prema tim ljudima odgovor je na pitanje da li mi produbljujemo te tragedije. E to je ono o čemu ja želim da pričam u mom filmu - mi podržavamo te nebrojene nesreće podržavajući načelo "sramote” iz tradicije. Nije sramota ako se nekome desi zlo, nego je sramota smatrati nesreću sramotom. To je pitanje koje ja postavljam svima - da li da mi stalno osuđujemo ili pak da rešavamo probleme. U društvu te iskrivljene projekcije, ljudska sudbina postaje najnevažnija stvar na svetu.

Film će, mislim, odlično razumeti ovdašnja publika. Ipak, koliko nam zaista sedma i umetnost i kultura uopšte mogu pomoći u pravazilaženju novouspostavljenih granica?
- Pa ja mislim da je to za sada jedna dobra mogućnost, hteli mi to ili ne. Film i uopšte umetnost bar mogu ukazati na istinske probleme. Ne očekujem da će to uraditi politika. Film i umetnost mogu dosta uticati i na prevazilaženje problema. Sretao sam po festivalima reditelje iz Srbije. Pričali smo veoma otvoreno i veoma ljubazno o svemu. Ne postoji ništa o čemu se ne može pričati. Ako se istinski bavi problemima sredine u kojoj živimo, film onda ima veoma jak uticaj na promenu mentaliteta. Osećam da ljudi hoće istinu. Ne prolaze ni himnizacija ni folklorizam ako se radi o tvom opstanku. Socijalne probleme, korupciju, nezaposlenost i sve ostalo neće ispeglati ni tradicija ni himnizacija samoga sebe. Budimo samokritični putem svojih dela. Deo publike će to shvatiti... Neko se može osvestiti i na ovakav način. U stvari, mi stvaramo film da bismo preneli neke poruke. A naše poruke su veoma jasne. Ko hoće da ih shvati, shvatiće ih.

Vi ste neko ko ima iskustvo nekadašnje zajedničke zemlje i još uvek kontakte u njoj, pa nije neobično da u filmu zaigra Mirjana Karanović ili neko drugi sa prostora bivše Jugoslavije. Kako je sa mlađim naraštajima, znači li njima u kulturološkom smislu taj prostor išta više od one druge, čak neprijateljske strane?
- Ja mislim da su oni tolerantniji u razmatranju mogućnosti za saradnju i to je dobro. Evo predstave Manojlovića... Pa svi koji su stvorili tu predstavu osećaju zajedničku pripadnost. Nisu samo Albanci ili samo Srbi u predstavi, nego su umetnici jedne predstave. Raditi sa Manojlovićem bila bi čast bilo kog umetnika na Balkanu ili raditi, recimo, sa Mirjanom Karanović. Oni su veliki umetnici i veliki ljudi. Treba li nekog da bude briga što je Mirjana Srpkinja kad je čast imati je u ekipi. Ja bih voleo da ona bude prisutnija na filmu i u Makedoniji, Bosni, Hrvatskoj... Takav profesionalac je dragocen i za delo i za generacije koji treba da uče od nje. Ko smatra da su Miki, Isa, Mirjana i drugi koji sarađuju neprijateljske strane, ne verujem da mu je mesto u stvaranju. Mi pripadamo istoj strani: filmu, pozorištu, umetnosti.

Najzad, da li je dovoljno uporediti nas sa Montekijima i Kapuletima i našu mržnju okriviti za tragičan kraj naše dece. Odnosno, hoće li njihova eventualna ljubav ikada prevazići našu mržnju ili će kraj iznova i iznova biti tragičan i - zašto?
- Po prirodi nisam pesimista. Mržnja je u neku ruku odlika nastranosti, a Montekiji i Kapuleti pripadaju jednom drugom veku. Neka tamo ostanu... Vjerujem u bolje. Mislim da svi ljudi dobre volje veruju u to... Ako ne, onda je verovanje u ponovnu tragediju nedostatak ljudskosti, humanosti... Mi treba sve da učinimo da ne ostavljamo zavete mržnje mladim naraštajima.

Kulturna saradnja i nestali

Deo programa drugog festivala "Miredita, dobar dan!", pored srpske premijere filma "Tri prozora i vešanje", čini i projekcija nagrađivanih kratkih filmova, gde će publika moći da se upozna sa novim autorima kosovske kinematografije. U narednih pet dana biće izvedena i predstava "Shopping and Fucking" Nacionalnog pozorišta Kosovo, kao i dečija predstava "Cirkus"; biće organizovana i promocija knjige Vetona Suroja "Milijarder", a koncert će održati kosovska umetnica Edone Rešitaj, koju je beogradska publika imala prilike da vidi u predstavi "Romeo i Julija" u produkciji Radionice integracija i Ćendra Multimedije iz Prištine, kao gospođu Monteki, gde se predstavila i kao odlična pevačica. Važan deo festivala čine i debate posvećene kulturnoj saradnji Srbije i Kosova, ali i nestalima tokom konflikta na Kosovu, što, iako se tiče brojnih ljudi na ovim prostorima, nije bila jedna od tema Briselskog sporazuma.

Kao kada neko prvi skoči u vodu

- Svesna sam da moć kulture u trenutku kada dolazi nije velika, ali to je kao kada neko prvi skoči u vodu. Ostali i dalje razmišljaju jer je hladno, ali nađe se još neko ko to ponovi. Vrlo brzo počnu svi da uskaču i onda to postane normalno. Tako je bilo sa Bosnom. U početku je bila neka dreka zbog mog učešća u filmovima u BiH, a onda je i to ljudima dosadilo. Sada više koprodukcije TV serija, filmova, predstava nisu incident. Tako će biti i sa Kosovom - kaže Mirjana Karanović, koja igra jednu od uloga u filmu "Tri prozora i vešanje", dodajući da se uvek vodi kvalitetom kada učestvuje u angažovanim filmovima, te da ne želi da bude deo nečega što je propaganda i što ima neki drugi cilj, a ne umetnički.

Mentalitet različit od onoga u Albaniji

Prema rečima producenta filma "Tri prozora i vešanje" Škumbina Istrefija, filmska koprodukcija sa državama bivše SFRJ za Kosovo će biti teže izvodljiva zbog jezika. - Starije generacije razumeju srpski jezik, a mlađi ne. Kod nas postoje i poteškoće u saradnji sa Albanijom, jer iako govorimo istim jezikom, imamo različit mentalitet, budući da su oni proveli 50 godina pod strogom diktaturom. Mi smo mentalitetom bliži svojim nekadašnjim sunarodnicima. Ali, ako je projekat dobar, mislim da sve prepreke mogu da se prevaziđu - kaže Isterefi.