Opasne veze

U opsežnom istraživanju, podržanom serijom dokumenata, od kojih deo objavljujemo na našem sajtu, rađenom po najvišim svetskim profesionalnim standardima, Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), bez nejasnih izvora i nedokazanih tvrdnji, utvrđuje direktnu vezu kriminala i bliskog Dačićevog saradnika Ivice Tončeva, premijerovog čoveka od poverenja, koji je na scenu u Srbiji, poslovnu, političku i kriminalnu, stupio praktično niotkuda. U prethodnom mandatu postao je savetnik zamenika predsednika vlade i ministra policije Ivice Dačića za Evropske integracije, a sada je njegov savetnik za nacionalnu bezbednost. Tončev je, pokazuje CINS-ovo istraživanje, u najdirektnijoj, poslovnoj vezi sa ubijenim Branislavom Šaranovićem, kome je prvo prodao preduzeće i do dan-danas je ostao predstavnik te firme u Srbiji. Tončev nema nikakvu relevantnu političku, stručnu niti poslovnu biografiju i otvoreno je pitanje zašto je takav, tako važan Dačiću.

Ovo istraživanje pripremano je sedam meseci i CINS je još pre dve nedelje nagovestio NIN-u da bi moglo biti spremno za objavljivanje za ovaj broj, tako da je trenutak u kome je Dačić, posle serije tekstova o vezama svog bivšeg šefa kabineta Lazarevića sa Darkom Šarićem, morao da prizna da se viđao sa narko-bosom Rodoljubom Radulovićem koincidencija, koja puno govori sama po sebi – utvrđena je još jedna stvar istog tipa, što znači da je pojava snažno prisutna. I jeste. Osim ovih bliskih saradnika, ne treba zaboraviti da je Dačićev koalicioni partner Dragan Marković Palma bio desna ruka neprikosnovenog šefa podzemlja Željka Ražnatovića Arkana. Naravno, Tončev i Palma su u bliskim privatnim vezama. Dačić se ponosi što se Arkanove supruge Cece Ražnatović, osuđenog kriminalca, ne odriče – fotografija na sledećim stranicama ove Dačićeve trojke povezane sa kriminalom snimljena je krajem prošle godine. Na sve to, Dačić je bio u neposrednoj vezi sa koferom u kome je bilo 100.000 evra spremnih za podmićivanje viceguvernera Narodne banke, što su činjenice iz sudskog postupka, ali sa Dačićem na vlasti sud nije našao nikoga odgovornim. Na sve to, valja se setiti da je Aleksandar Vučić u kampanji dovodio Dačića u vezu sa Lukom Bojovićem. Savetnik Ivice Dačića i menadžer Socijalističke partije Srbije, Ivica Tončev, bio je poslovni partner sa Branislavom Šaranovićem, crnogorskim kriminalcem osuđenim u Nemačkoj za iznudu, ubijenim 2009. godine u Beogradu. Nakon atentata, Tončev je nastavio da bude direktor predstavništva Šaranovićevog austrijskog preduzeća koje je finansiralo kazino u hotelu „Slavija“, a to je ostao i do danas.

Kada se pre otprilike pet godina doselio iz Austrije, nepoznati biznismen Ivica Tončev se začuđujućom brzinom pozicionirao kao jedan od veoma uticajnih ljudi u Srbiji. Danas je savetnik za nacionalnu bezbednost premijera Ivice Dačića, koji je istovremeno i ministar policije i predsednik Socijalističke partije Srbije (SPS). Ivica Tončev je u politiku ušao kao menadžer SPS-a, zatim je stranku zastupao u Skupštini, a potom je, pre položaja na kojem je sada, postao savetnik za evropske integracije Ivici Dačiću kao zameniku predsednika Vlade.

Tončev je u SPS-u, prema sajtu stranke, član Komisije za materijalno-finansijska pitanja koja kontroliše partijske finansije. Tončev je u Skupštini Srbije bio i član dva skupštinska odbora - za dijasporu i Srbe u regionu i Odbora za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku. Agencija za borbu protiv korupcije je pre dve nedelje zatražila od njega da ili izađe iz Skupštine, ili podnese ostavku na poziciju savetnika jer su funkcije nespojive i predstavljaju sukob interesa. Izabrao je da napusti Skupštinu. Nedavno je imenovan i na prestižnu funkciju jednog od tri potpredsednika fudbalskog kluba Crvena zvezda.

Nije jasno kako je Tončevu pošlo za rukom da postane važna osoba u javnoj sferi Srbije.

Istraživanje Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) i novinarske mreže Organajzd krajm and korapšn riporting prodžekt - OCCRP (Organized Crime and Corruption Reporting Project) pokazuje da je Tončev rukovodio kompanijom čiji je vlasnik bio Branislav Šaranović, misteriozna ali uticajna ličnost u kriminalnom miljeu. Šaranović je poreklom iz Crne Gore i nakon što je u Nemačkoj osuđen zbog iznude na osam i po godina zatvora, iz kojeg je spektakularno pobegao, u Srbiji je držao kockarnice. Ubijen je u Beogradu 2009. godine. Tončev je, naime, Šaranoviću 2006. godine prodao svoju firmu Tončev GmbH sa sedištem u Beču, ali je ostao na poziciji direktora. Čak i nakon atentata na Šaranovića, Tončev je do danas nastavio da upravlja beogradskim predstavništvom firme.

BEČ

Pojedinosti o poslovima Ivice Tončeva u Austriji do sada su bile nepoznate široj javnosti. Dok Tončev voli da se u medijima prikazuje kao uspešan poslovni čovek, o tome kako je zaradio novac, šta su zapravo bili njegovi poslovi ili kakvo je njegovo obrazovanje i gde ga je stekao, javnost nije obaveštena. Na internet-prezentaciji Skupštine Srbije u njegovoj biografiji nema podataka o obrazovanju. Sve što je navedeno je reč „menadžer“. Nerado otkriva i ostale osnovne informacije koje su obično poznate kada se radi o tako uticajnim osobama.

CINS i OCCRP su otkrili da je u septembru 2003. godine u Beču Ivica Tončev potpisao ugovor o osnivanju firme ISK Imobilijen Bau Handels GmbH (I.S.K. Immobilien-Bau-Handels GmbH). Iz dokumentacije austrijskog registra poslovnih subjekata vidi se da je njegov ortak u firmi bio izvesni albanski biznismen Skender Januzi. Zajedno su uplatili osnivački kapital od 35.000 evra, a Januzijeva supruga Edit je navedena kao lice ovlašćeno za zastupanje firme.

Saradnja između Tončeva i Januzija, međutim, nije dugo trajala. Januzi je napustio firmu u januaru 2004. godine, manje od četiri meseca nakon osnivanja. Tončev je preuzeo rukovođenje i celokupno vlasništvo, a naziv firme je promenio u Tončev Imobilijen Bau Handels GmbH. Nejasno je čime se firma bavila.

Dve i po godine kasnije međutim, Tončev je ušao u ortakluk sa Branislavom Šaranovićem, kontroverznim Crnogorcem koji je u to vreme bio vlasnik lanca kazina u Srbiji.

Policajci, kriminalci i novinari koji su Šaranovića poznavali, opisuju ga kao mafijaškog bosa. Dokumentacija o njegovoj kriminalnoj aktivnosti seže do osamdesetih godina prošlog veka i mediji u Srbiji su ga nakon njegovog ubistva povezivali sa članovima različitih kriminalnih grupa. Njegov brat Slobodan je osporio tvrdnje medija o ovim kriminalnim vezama.

Prema dokumentima koje smo dobili iz nemačkog zatvora, Branislav Šaranović je bio uhapšen pod optužbom za iznudu i osuđen na osam i po godina. Nemački magazin Špigl (Der Spiegel) je u to vreme objavio da je Šaranović, nakon što je poslat na odsluženje kazne, uspeo da pobegne tako što su njegovi saradnici razneli eksplozivom čelična vrata zatvora. Nemačke vlasti su za CINS i OCCRP potvrdile njegovo bekstvo.

Novinari OCCRP i CINS-a su pronašli Šaranovićevo ime i u policijskoj belešci o takozvanoj grupi „Amerika“, kriminalnoj organizaciji koja je decenijama bila jedna od karika u međunarodnom švercu droge, povezanoj sa nizom ubistava. Policijski dokument iz 2001. godine koji se poziva na svedočenje jednog od članova grupe čiji je identitet policija zaštitila pseudonimom „Srećko“, pominje vođu bande Voju Rajičevića, poznatog i kao Voja Amerikanac, kao „prijatelja Brane Šaranovića“. „Srećko“ je opisao dan kada su članovi grupe posetili Šaranovićev kazino u beogradskom hotelu „Slavija“ i “ostavili oružje na pultu“. „Srećko“ je ubijen dve godine nakon svedočenja, a Voji Amerikancu se u međuvremenu izgubio svaki trag. Šaranović je bio dobro poznat domaćoj policiji, ali izgleda da tokom poslednje decenije života nije bio direktno i organizaciono uključen u kriminalne aktivnosti. Bavio se biznisom, uključujući i kazina i nije privlačio pažnju na sebe. Izvori iz policije i poznavaoci podzemlja opisivali su ga kao čoveka koji uživa poštovanje u kriminalnom miljeu. Predstavljao je neku vrstu „kuma“ kome su se kriminalci i drugi obraćali za savet i veze.

Na kraju su mu neke od tih veza izgleda i došle glave. U oktobru 2009. godine, Šaranovića su u gangsterskom maniru nepoznati napadači izrešetali ispred njegove zgrade. Ubistvo je do danas ostalo nerasvetljeno. Brat Slobodan, koji se godinama trudi da skine ljagu sa bratovljevog imena, postavio je u izlog svoje menjačnice u Beogradu poruku.

MREŽA

Više od decenije nakon bega iz Nemačke, Šaranović je izgradio mrežu firmi u Srbiji i Austriji.

U 2001. godini otkupio je vlasništvo nad beogradskom kompanijom G. P. Stib Holding od kompanije Kin Stib sa sedištem u Kinšasi, prestonici Demokratske Republike Kongo. Njen vlasnik je bio kontroverzni biznismen crnogorskog porekla sa francuskim državljanstvom Žorž Jablan (zvanično promenio ime, zvao se Đorđe), a kompanija je upravljala kazinom Plejboj u Kinšasi i još jednim u Beogradu, u Hotelu Interkontinental. Jablan, za koga se sumnjalo da ima kriminalnu prošlost, ubijen je krajem 1998. godine u Češkoj.

U Srbiji, Šaranović je bio vlasnik firme Fil-Šar koja je upravljala radom kockarnica u Beogradu, Kruševcu i Aleksandrovcu. Vođenje kockarnica u Srbiji je vrlo rizičan posao i njihovi vlasnici, ako nisu kriminalci, onda su velike međunarodne kompanije ili biznismeni sa beskompromisnom reputacijom koja im omogućava da drže organizovane kriminalne grupe na odstojanju.

POČETAK

Šaranović je 2006. godine od Tončeva kupio njegovu bečku kompaniju i nazvao je po svom srpskom preduzeću - Fil-Šar.

Dokumentacija pokazuje da i nakon toga na čelu kompanije ostaje Tončev u svojstvu direktora, iako je svoj osnivački udeo prodao Šaranoviću. Tončev je ostao direktor Šaranovićeve kompanije do 6. avgusta 2009. godine, odnosno dva meseca pre nego što je vlasnik ubijen. U dokumentaciji kompanije, Šaranovićeva porodica je nasledila vlasništvo nad kompanijom, ali Tončev još uvek zvanično upravlja predstavništvom Fil-Šara u Beogradu.

Prema osnivačkim aktima beogradskog predstavništva Fil-Šar, ono ima tri zaposlena, bavi se ispitivanjem tržišta u Srbiji i nastupa kao posrednik između srpskih firmi i bečke centrale.

Nejasno je kakav biznis je Tončev uopšte prodao Šaranoviću.

Iako je bila registrovana kao građevinska kompanija, novinari OCCRP i CINS-a nakon pretrage poslovnih registara, interneta i ličnog uvida u lokacije na kojima je firma bila prijavljena, nisu pronašli nikakav trag da se kompanija ikada bavila svojom delatnošću.

Prema podacima iz poslovnih registara i zemljišnih knjiga, kompanija je četiri puta menjala sedište. CINS i OCCRP nisu uspeli da pronađu nikakav dokaz da su kancelarije kompanije stvarno i postojale. Novinari su posetili prvobitnu adresu kompanije koju su osnovali Tončev i Januzi. Ako je ikada tu radila, nalazila se u zapuštenoj zgradi u vlasništvu druge Januzijeve kompanije u ulici Gudrun u Beču, u delu grada koji je uglavnom nastanjen Turcima i stanovnicima sa područja bivše Jugoslavije. Kada su ušli u bivše „kancelarije“ Tončevljeve firme na prvom spratu, obreli su se u mračnom prostoru sa šupama stanara zgrade. U kavezima su se nalazile privatne stvari. Komšije su novinarima rekle da ne znaju da je ijedna firma ikada bila smeštena u te prostorije.

Kada je Januzi napustio firmu, Tončev je preselio njeno sedište u svoj stan na drugom kraju grada. Kompanija je ponovo promenila sedište nakon što je Tončev postao ortak sa Šaranovićem, pa zatim još jednom. Na obe lokacije su stanovi za iznajmljivanje u vlasništvu Austrijanaca, a komšije su govorile da su iznajmljeni osobama poreklom iz „Jugoslavije“. Prema njihovim saznanjima, nijedna kompanija nikada nije bila na toj adresi.

Novinari OCCRP i CINS-a su temeljno pretražili internet i austrijske poslovne registre, ali nisu pronašli bilo kakav trag poslovne aktivnosti ove firme tokom perioda od sedam godina.

Tek pretragom arhiva srpskih sudova, novinari CINS-a i OCCRP-a su pronašli trag poslovanja bečkog Fil-Šara, ali ne u Austriji, već sa kockarnicom u hotelu Slavija u Beogradu.

Taj kazino, jedan od najčuvenijih u Beogradu, bio je u Šaranovićevom vlasništvu.

Dokumentacija Privrednog suda u Beogradu pokazuje da je bečki Fil-Šar tužio Srbiju i hotel 2008. godine zato što hotel Slavija nije prikupio sve potrebne dozvole kako bi kazino mogao da nastavi sa radom.

DOZVOLA

Sudski dokumenti objašnjavaju kako je Fil-Šar ušao u partnerski odnos sa hotelom u državnom vlasništvu. Slavija je nudila prostor, a Fil-Šar je nabavio kockarske aparate, investirao još 300.000 dolara kao obezbeđenje za fond za isplate dobitaka i upravljao kazinom. Bez obzira na sve, Fil-Šaru je uskraćena „dozvola za priređivanje igara na sreću“, nakon čega je firma tužila državu tražeći devet miliona evra odštete. Sud je presudio u korist države. Na ovu odluku se kompanija žalila.

Uoči odlaska ovog broja u štampu, CINS je uporno pokušavao da dobije komentar od Dačićevog savetnika Tončeva. Javljali su se sekretarica i vozač, koji je rekao da je Tončev u Americi, gde je i premijer Dačić, i da će mu preneti pitanja, na koja odgovor nije stigao.
Ova veza nameće ozbiljna pitanja o uticaju organizovanog kriminala na političku scenu u Srbiji. Osim navedenog u uvodu u ovaj tekst, raniji tekstovi OCCRP/CINS-a su otkrili da je u centrali SPS-a postojao noćni klub među čijim vlasnicima su se nalazila i braća Šarić. 

Zveckanje izborima

Vlada Srbije je veoma lako preživela pregovore Ivice Dačića i Hašima Tačija, pominjanje stolice u Ujedinjenim nacijama za Kosovo, hapšenje najmoćnijeg srpskog biznismena i očajnu ekonomsku situaciju, ali je bila na ivici ponora zbog izvesnog gospodina, umetničkog, živopisnog imena Miša Banana. Tako je nepoznati, daroviti autor uspeo da u duplo dno srpske politike i vrh podzemlja ugura čoveka čiji je nadimak postao dijagnoza čitavog društva. Na kraju duge i blamirajuće priče o susretima srpskog premijera i pomenutog biznismena, Vlada je ostala jedinstvena, ali gotovo da niko nema iluzija kako je iz čitave afere izašla ozbiljno ranjena i diskreditovana. Ili jednostavnije - da je u nju usađen okidač koji će eksplodirati u nekoj budućoj aferi.

Iako je tokom vikenda izgledalo kao da je Vlada već izgubila premijera, kojeg je već poklopila lavina kompromitujućih saznanja, u nedelju uveče je navodno pala odluka da Vlada opstaje kao i da treba naći kompromis oko direktora policije. U ponedeljak je već javnost obaveštena da Vlada nije pala, ali ista javnost nije ubeđena da je preživela Šarića. Ozbiljan sagovornik iz Vlade će reći da je 4. februar zapravo bio ozbiljan test te da će se, posle toga, sve stranke truditi da što manje zveckaju izborima. Iako je građanima Srbije godinama objašnjavano kako je bivša vlast zapravo pokrenula borbu protiv kriminala i korupcije kada je udarila na moćan i opasan klan Šarićevih, ozbiljni ljudi iz vrhova raznih stranaka će reći da su vlasti Srbije i Crne Gore na taj potez bile primorane jer je američka administracija počela da se interesuje za Darka Šarića više nego za Radovana Karadžića i Ratka Mladića zajedno. Sva je prilika da je neko od prijatelja pljevaljskog strateškog partnera iz vlasti obavestio da se skloni jer DEA (američka služba za borbu protiv trgovine narkotika) sužava obruč oko njega. Tako je u Srbiji nastavljena lepa tradicija da se svi kriminalci većeg formata na vreme sklanjaju van dometa pravosuđa kako bi domaća i spoljna javnost bila uverena da se vlast hrabro bori protiv kriminala, a sami predstavnici vlasti bili pošteđeni neprijatnih, kompromitujućih svedočenja odbeglih kriminalaca. Ti podaci su valjda toliko kompromitujući, a njegovi bivši prijatelji toliko nervozni, da je navodno sam Šarić postao raspoložen da se preda i vrati u Srbiju jer je bezbedniji u zatvoru nego u bekstvu. Ta informacija je bila dovoljna da se u Srbiji povede mali obaveštajno-medijski rat u kojem je Vlada pala na kolena, a da pri tome ni sami članovi Vlade nisu sigurni ko se nalazi na drugoj strani. Službe, domaće ili možda strane, ostatak neuhapšenog tajkunskog naroda, opozicija ili delovi same vlasti.

IZBORI
Do vikenda je neupućenim posmatračima sve izgledalo kao zajednički poduhvat demokrata i naprednjaka na stvaranju velike koalicije, jer su kao glavni policijsko-medijski izvođači radova izdvojeni kadrovi koji su navodno bliski i Vučiću i Đilasu, ali je u ponedeljak postalo jasno da bi to naprednjačko flertovanje sa vanrednim izborima i Đilasom moglo da im se ozbiljno olupa o glavu. Od početka pregovora sa Hašimom Tačijem ali i Vučićeve borbe protiv kriminala i korupcije, prilično je jasno da Briselu odgovara da vidi stabilniju vladu u Beogradu, koja će završiti ono što nije vlada Mirka Cvetkovića. Stranci su zveckanje izborima tolerisali kao tradicionalnu bitku za dobijanje što većeg kolača unutar Vlade, ali im se navodno nije nimalo svidelo ozbiljno pominjanje vanrednih izbora. To prizivanje vanrednih izbora je otišlo tako daleko da su novinari čak od „spin doktora rekonvalescenata“ saznali da će izbori biti održani 19. maja, ali je znamenita medijsko-policijska akcija temeljno poremetila navodni plan.

Kao privremeni politički pobednik pojavio se vlasnik navodno najboljeg video i ce-de kluba u Srbiji, Miki Rakić, ali još nije sasvim izvesno da li će tu pobedu podeliti sa strankom i novim liderom ili sa nekom finom, neimenovanom koalicijom službi i krupnog kapitala. Sama Demokratska stranka se, posle nekoliko meseci unutrašnjih borbi i bežanije pred naletima nove vlasti, vratila na glavni politički teren i nanela ozbiljan udarac novoj vlasti. Osećajući da bi istraga o biznisu imperije Šarić, koja je najviše poslovala u Vojvodini, mogla da teško kompromituje neke ljude iz vrha stranke, novo rukovodstvo iz Krunske je uspelo da nametne pitanje odgovornosti Ivice Dačića i istovremeno neutralizuje buduće napade na stranku. Boris Tadić je potvrdio da je kao predsednik Srbije i Saveta za nacionalnu bezbednost znao za kontakte Dačića sa pripadnicima Šarićevog klana ali da te informacije „nisu ukazivale da je izvršeno neko krivično delo“ i odbio da govori o detaljima pravdajući to obavezom čuvanja državne tajne. Ti podaci su, kaže Tadić ipak uticali na to što nije želeo da prihvati koaliciju u kojoj bi Dačić bio premijer.

Pored odbrane svojih rukovodećih ljudi, demokrate su prvi put dobile inicijativu, ali i usadile u Vladu neki gigantski crv sumnje koji će terati Vučića, Dačića i Dinkića da se bave znatno više mangupima u svojim redovima nego opozicijom.

GUBITNICI
Iako se od nekih socijalista može čuti da će ova medijska galama proći, kao i da će buduća istraga pokazati da najveći zaštitnici klana Šarić ne stanuju u SPS, stranka i njen lider iz ove afere izlaze kao ozbiljni gubitnici. Teoretičari ovdašnjih zavera već mogu da se zapitaju da li će Dačić svoj teško okrnjeni kredibilitet morati da sanira uz pomoć sve većih ustupaka u kosovskim pregovorima, ali za stranku i njenog lidera je opasnije što će se svaka sledeća afera, od Galenike do Srbijagasa, veoma lako lepiti na imidž posrnulih levičara. Zanimljivo je da proteklih dana u zaštitu lika i dela premijera nisu stali koalicioni partneri iz PUPS-a, što je samo podgrejalo priče kako su penzioneri već blizu dogovora da na naredne izbore izađu sa Đilasom i demokratama. Odluka Predsedništva URS da se stranka priprema za vanredne izbore u Beogradu mogla bi da upućuje kako će se Dačić osvetiti Đilasu tako što bi se socijalisti povukli iz gradske vlasti.

Iz priče o Šarićevim kontaktima sa ljudima iz bivše i sadašnje vlade kao relativni gubitnik izlazi i Aleksandar Vučić, koji je u proteklih pola godine sasvim zasluženo uspeo da stekne veliki kapital na borbi protiv korupcije, ali će mu biti znatno teže da nastavu tu misiju sve dok nad premijerom vise tako ozbiljne optužbe i sumnje. Kao lider koji je bio u velikom usponu, Vučić će narednih nedelja i meseci pred sobom imati veliku dilemu da li će njegov kredibilitet trunuti u zagrljaju sa njegovim nominalnim šefom Dačićem ili ako bude morao, pod zahtevom probuđene opozicije, da izađe na izbore jer je predsednik Vlade imao veze sa kriminalcima. U dosadašnjoj borbi protiv korupcije Vučić je imao jednu očiglednu prednost koja se zasniva na jednostavnoj činjenici da njegova bivša i sadašnja stranka nisu bile u vlasti od 2000. godine. Vučić i njegovi saradnici zato su najmanje dužni tajkunima i čarobnjacima privatizacije, jer nisu mogli ni da im jave važne informacije o tenderima ili istragama. Ali upravo ta činjenica da poslednjih 12 godina nisu bili blizu vlasti, koja im omogućuje da bez razmišljanja kažu kako niko neće biti zaštićen, naprednjacima će stvarati ozbiljne probleme u vladanju Srbijom jer će ih zbog nepoznavanja državne strukture, lakše nego druge stranke, izigrati razni delovi službi, istražni organi sa tajkunskih lista ili mediji koji lelulaju negde između.

Naslednici radikala, sa kojima niko nije hteo u koaliciju, postali su omiljeni koalicioni partner, ali upravo taj ogromni koalicioni potencijal će biti glavna prepreka u obračunu sa korupcijom. Taj raskorak će Vučića stalno stavljati pred jednostavnu dilemu - ili će želeti da Srbijom vladaju sami, uz neku malu stranku, ili će prihvatiti realnost da je korupcija u ovoj zemlji ukorenjenija od demokratije ili parlamentarizma. 

Veština preživljavanja

Foto: Tanjug, Arhiva

Za Milorada Veljovića, direktora policije, kažu da se srodio sa svojim poslom, pa zato, valjda, i nema nameru da ga napušta, iako je odavno ispunio sve uslove za penziju. Toliko da se čak i najaktuelnija dešavanja i iznošenja u javnost detalja oko kontakata pojedinaca iz vrha MUP-a na čelu sa ministrom policije Ivicom Dačićem sa narko-klanom Darka Šarića dovode u vezu sa predstojećim izborom direktora policije.

I dok se o radu srpske policije dosta zna, o samom Veljoviću u javnosti nema mnogo informacija, bar ne onih koje se tiču njegove ličnosti i privatnog života. Osim da je oženjen i da ima dvoje dece. Najbliži saradnici kažu da je neposredan, prirodan i „veliki drug“.

Kao dete provincije prošao je sve stepenice da bi došao do mesta na kojem je sada. Od sela Svilanovo u opštini Novi Pazar, gde je rođen, preko Kragujevca gde se školovao i dobio prvi posao u policiji, u kojoj od 1986. godine radi na poslovima suzbijanja kriminala. Od tada stalno napreduje, stepenik po stepenik.

Za vreme kragujevačke karijere postao je šef odseka za privredni kriminal, zatim načelnik odeljenja za kriminal, pa pomoćnik načelnika SUP-a za suzbijanje kriminala. Na radno mesto načelnika Odeljenja za unapređenje operativnog postupanja i kontrolu zakonitosti u radu u Upravi kriminalističke policije MUP-a Srbije raspoređen je 2000. godine. Tri godine je proveo na mestima pomoćnika načelnika i načelnika Odeljenja u službi generalnog inspektora Resora javne bezbednosti, danas sektora unutrašnje kontrole.

Zanimljivo je da se tu sukobio sa Vladimirom Božovićem, tadašnjim generalnim inspektorom, a danas jednim od tri državna sekretara MUP-a, oko Milana Obradovića i Makine grupe, jer je Veljović hteo da istera slučaj do kraja, što je rezultiralo i podnošenjem krivične prijave protiv bivšeg načelnika Beogradske policije, generala Milana Obradovića. Na osnovu te krivične prijave nadležni pravosudni organi su Obradoviću bili odredili i pritvor.

Na mesto načelnika Uprave kriminalističke policije postavljen je u maju 2005. godine, a svoj policijski instinkt ispoljava na akciji „Mreža“, velikoj operaciji istrage šverca duvana, koja je do njegovog dolaska bila raznim opstrukcijama skrajnuta i zamrla.

U čin general-majora unapređen je u martu 2006. godine, a u junu te godine, na predlog ministra Dragana Jočića, Vlada Srbije imenovala ga je za direktora policije, sa mandatom od pet godina.

Postavljanje Veljovića za prvog direktora srpske policije u njenoj istoriji trebalo je da bude gest depolitizacije ove službe i razgraničenja uloge ministra od policijskog posla.

Međutim, politika je i tu umešala svoje prste, što se upravo i pokazalo poslednjih meseci, vezano za izbor novog direktora policije. Naime, sadašnjem direktoru Miloradu Veljoviću mandat je istekao još 2011. godine, a na ovom mestu je ostao sve do danas, kako Dačić stalno naglašava, na insistiranje tadašnjeg koalicionog partnera Demokratske stranke. Doduše, i njemu se, kao i drugima, spočitava da je dovodio ljude po svojoj volji.

Rascep između Dačića i Veljovića koji, kako se vidi, traje još od prošle vlade, sada se samo produbio jer se, posle formiranja nove vlade, Veljović navodno okrenuo Nikoliću i Vučiću, po čijem nalogu je formirao Antikorupcijski tim kojim rukovodi njegov prvi saradnik Rodoljub Milović, načelnik uprave kriminalističke policije.

Kolege ga poštuju i uvažavaju, ali i naglašavaju da se iza dobroćudnog i smirenog izgleda krije britka inteligencija i visprenost koju Veljović i te kako zna da iskoristi. Kažu da u pravom trenutku ume da plasira pravu informaciju tamo gde treba. Zato svi i misle da policijom upravlja on a ne ministar Dačić.

Operativac

Foto: Beta

Jedan od najboljih saveta koje je dobio, bio je savet bivšeg direktora CIA Dejvida Pitreusa. „Bilo da je reč o ratnom zločincu najvišeg ranga ili narko-bosu, ne možeš da ih hvataš metodom ‘lov na čoveka’. Već…, kao da pecaš ribu”, rekao mu je. Dovoljno često da zabaci mrežu. I, da čeka.

Iako kažu da državom vladaju oni koji imaju moć, a da moć imaju oni koji raspolažu novcem ili – informacijama, Miki Rakić, potpredsednik DS i bivši koordinator službi bezbednosti kaže da se nije osećao moćnim.

Tajkuni, narko-bosovi, antihaški lobi, politički lideri. On je sada njihova otkrivena meta. Izlaskom iz senke dočekalo ga je pitanje zašto je čekao četiri godine da bi reagovao na informacije sada plasirane u medijima, da se premijer Ivica Dačić sastajao sa narko-bosom. Na sumnje da je arhivirao informacije kako bi ih koristio za političke ucene odgovara da su svi dokumenti akcije „Balkanski ratnik“ položeni na predviđenim mestima u državnim institucijama, arhivu BIA, tužilaštvu i policiji, a da u tom trenutku za čoveka sa kojim se Dačić viđao sem sumnji nije bilo dokaza da je umešan u šverc kokainom.

Tvrdi u poslednjim medijskim istupima da su sve informacije koje su se slivale kod njega arhivirane u državnim institucijama. Posebnu moć nije mu davala ni mogućnost da je mogao na telefonski poziv u svako doba da dobije direktore CIA, MI-6 ili ruske FSB. Niti to što je mimo oficijelnih dogovora o konkretnoj saradnji i međunacionalnim operacijama, tokom neformalnih susreta sa čelnicima najmoćnijih službi sveta u opuštenoj atmosferi mogao da govorio o istoriji, onakvoj kakva je ona stvarno.

U Moskvu je prvi put otišao 2005. godine kao čovek koji se u Srbiji za sve pita, šef kabineta tadašnjeg predsednika Republike Borisa Tadića i sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, da bi, prema izveštajima Vikiliksa, četiri godine kasnije Petruševa, šefa Saveta za nacionalnu bezbednost, zamolio da prestane bilo kakva pomoć Rusije u skrivanju Ratka Mladića. Istraga je ustanovila da je Darko Mladić povremeno odlazio u Moskvu i vraćao se sa novcem koji je, sumnjalo se, korišćen za sakrivanje njegovog oca, iznajmljivanje stanova i kola. Petrušev je o tom razgovoru obavestio Vladimira Putina i ta pomoć Mladiću je obustavljena.

U jednoj od depeša iz američke ambasade u Beogradu, koju je u Vašington uputila otpravnica poslova Dženifer Braš, navedeno je da je Rakić 25. avgusta 2009. godine Brašovoj kazao da se Mladić krije negde u Srbiji i da mu pomažu „strani izvori“. Brašova piše da je Rakić u zavijenoj formi naveo kako Moskva ima bolje informacije od srpske vlade u vezi sa Mladićem. „Rusija nije izlazila u susret zahtevima Srbije za pomoć u lociranju Ratka Mladića“, prenela je Brašova reči Rakića.

Od te 2005. godine oseća kako mu antihaški lobi „diše za vratom” i taj osećaj nije nestao sve do danas. Prva otvorena pretnja usledila je nakon tajnog sastanka sa Karlom del Ponte u Hagu, gde je doputovao inkognito. Po povratku u Beograd, razgovor s njim je zatražio čovek blizak Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću. „Bio si u Hagu. Šta ćeš ti u toj haškoj priči”, rekao je. Negirao je odlazak u Hag. Čovek je uzeo papir, nacrtao sto, stolice, i rekao: „Ovde si sedeo ti, ovde Del Ponteova…” I, dao mu papir. „Znaš šta, ako si ti dovoljno lud, tvoja stvar, ali imaš dete, znaš.”

Kod njega su se slivale sve informacije. Ne samo o mreži koja pomaže haške optuženike, ili o lancu narko-bosova već i o aktivnostima raznih političara. Nije tako prošlo ni 24 časa od posete Ivice Dačića, lidera SPS Moskvi, i njegovog susreta sa Šojguom, pred izbore.

Sa Dačićem se upoznao bolje tek 90-ih, iako je Dačić sa porodicom živeo u kući njegovog dede u Žitorađi, koju je iznajmljivao. Tu vezu kasnije je Rakić, kako se tvrdi, iskoristio da bi pomirio do tada sukobljene socijaliste i demokrate.

Ali Dačića i Rakića nikada nije vezivalo tako blisko prijateljstvo poput onog sa Aleksandrom Vučićem, sadašnjim vicepremijerom i liderom SNS. Oni su kućni prijatelji a nesumnjiv je Rakićev uticaj u stvaranju SNS. Kažu i da je Rakić bio i prvi čovek bivše vlade zadužen za vezu sa srpskim tajkunima. U tome, kažu da je rekao, ima malo istine: „Ne mogu da se viđam sa direktorima obaveštajnih službi sveta a da istovremeno na kontaktu držim tajkune. To postaje neprirodan odnos.”

Vodio je finansijsku istragu vezanu za pranje para kada je naleteo na podatke koji su ukazali na veze Miškovića i Darka Šarića. I pre no što su ta saznanja doprla do Miškovića, najmoćniji srpski tajkun govorio je da je Rakić nerazuman, lud, autističan, da nije u stanju da sagleda širu sliku, da je potonuo u bezbednosne stvari, nesvestan da zemlja mora da ima i privredu.

Borisa Tadića je upoznao 90-ih u stranci a prijateljski odnos razvili su u Centru modernih veština koji je Tadić tada vodio. Kada ga je, kao ministar odbrane, pozvao da mu bude savetnik, imao je 28 godina. U sistemu koji je imao malo dodira sa civilima, zatekli su Acu Tomića, Lazarevića, Kosovca..., sačekani na nož i sa velikom dozom omalovažavanja. Na prvim kolegijumima generali su im se obraćali koristeći vojne skraćenice koje su teško mogli da razumeju. Uprkos tome sproveli su odluku državnog vrha o uvođenju civilnog služenja vojnog roka, i zabrani korišćenja kasarni od strane haških optuženika. Puni zatvori srpskih mafijaških šefova, hapšenje haških optuženika, kao ispunjenje uslova EU prema Srbiji, nije međutim otklonilo sumnje o sklonosti ovog čoveka iz senke ka vaninstitucionalnom stilu upravljanja državom ali i strankom, u kojoj je i danas blizak prijatelj sa Tadićem, ali i prvi Đilasov čovek, zadužen za pregovore o novoj koaliciji.

Stevan Dojčinović, Bojana Jovanović, Mahir Šahinović, Kristof Coter, Batić Bačević, S. Ikonić, T. N. Đaković