Ofanziva šarma

„Vreme je za veliku ofanzivu šarma. Zašto u Davosu, tokom Svetskog ekonomskog foruma, ali i u Njujorku, ispred Palate UN ili na Crvenom trgu u Moskvi ne bismo postavili veliki beli šator i, po scenariju najboljih marketinških stručnjaka, na jednom mestu okupili: i predsednika države, i premijera, i ministre, i direktore najboljih domaćih i stranih firmi koje ovde posluju, i tenisere, i košarkaške šampione, naše fudbalere koji igraju u najboljim svetskim timovima, reditelje, glumce i slikare koje svet zna. Da baš oni predstave ono najbolje što srpska privreda ima.”

Ovako razmišlja ovonedeljni gost „Politikinog poslovnog kluba” Toplica Spasojević, predsednik Udruženja korporativnih direktora Srbije i predsednik ITM grupe, član Kluba „Privrednik”, u poslednje vreme najčešće pominjan kao jedan od kandidata za prvog čoveka Privredne komore Srbije.

Jer, kaže, krupno šmirglanje srpske privrede je završeno, ostalo je ono fino, glancanje, i sada bi trebalo krenuti u napad: i u region, i na istok i na zapad.

A Toplica Spasojević je pokazao da ume da poslovno šarmira i istok i zapad. IMT grupa, na osovini Beograd – Moskva – London, pod svojim okriljem ima više od 20 firmi, filijale u sedam zemalja, ostvaruje oko 200 miliona dolara prometa u trgovini, konsultantskim ulugama, ali i proizvodnji, distributer je poznatih svetskih marki od „tomi hilfigera” do „simensa”, ali i poslovni partner 11.000 domaćih malih i velikih firmi...”

„Živeo sam i u Moskvi i u Londonu, video sam kako je tranzicija prošla i kako uređene zemlje funkcionišu”.

Srbiju sem iz poslovnog ugla, posmatrao je i kao član radne grupe za izradu Nacionalne strategije privrednog razvoja, ali i član vladinog Ekonomskog tima za Kosovo. I to nestranački. Politika ga, kaže, nikad nije interesovala.

Ofanzive šarma vežbao je u praksi. Između ostalog, naučivši Ruse da zavole američke patike i otvarajaći Amerikancima vrata ruskog tržišta: zahvaljujući nezapamćenoj marketing kampanji u Rusiji („najki” protiv „riboka”), ITM je 1995. proglašen najboljim distributerom „najkija” u svetu, a Srbin Toplica Spasojević imao je tu čast da o tajnama svoje ofanzive sat i po predaje Upravnom odboru kompanije, pred profesorima sa Jejla i Harvarda i magovima marketinga.

Ima i onih koji će odmah reći „pa takve kampanje nisu jeftine, odakle nama toliki novac”?

Da li ima neko u svetu ko ne zna za „koka kolu”? Ali „Koka–kola” i dalje ulaže milijarde dolara u reklamu, smišlja nove cake da bi stalno bila prisutna, da bi odolela ogromnoj konkurenciji. Mislite da bi bacali novac da se ne isplati. A ono što važi za kompanije važi i za nacionalne ekonomije i države, pogotovo našu, posle decenije i po odsustva sa svetskog tržišta. Naravno da se jednom izložbom u jednoj zemlji ne može sve rešiti, a potrebno je i stalno angažovanje ojačanih ekonomskih predstavništava privrede i države.

A odakle nam novac? Između ostalog, iz Nacionalnog investicionog plana, koji bi trebalo da bude baš instrument operacionalizacije ciljeva Nacionalne strategije privrednog razvoja do 2012. 

Samo da ne šarmiramo svet, pa da se posle obrukamo – da nemamo šta da izvezemo. Imamo mi i kvote za bejbi bif pa ne možemo da ih iskoristimo.

Deo po deo prerađivačke industrije se oporavlja. Ulaže se i u postojeće kapacitete privatizovanih fabrika i u grinfild projekte. Lepo smo spakovali duvansku industriju, ojačali su i konditori – velika su ulaganja u  osavremenjavanje proizvodnje, poboljšanje kvaliteta i redizajniranje proizvoda. Rezultati će se u punom svetlu videti za tri-četiri godine. Industrija šećera je stala na noge, novi vlasnici investiraju u industrijsku, a u sledećem koraku i u primarnu proizvodnju....

Ipak, u Srbiji se još radije ulaže u trgovinu?

Uvek se prvo razvija trgovina, pa onda ona investira u proizvodnju. I naša trgovina je već počela da ozbiljno da ulaže u proizvodnju. Na kraju svi završe u proizvodnji: da bi kontrolisali lanac do kraja, da bi bili sigurno da će isporučiti robu odgovarajućeg kvaliteta i da bi povećavali prodaju.

U šta Vi investirate novac zarađen u trgovini?

Recimo, u apatinsku hladnjaču i proizvodnju smrznutog provrća za izvoz svake godine uložimo u proseku milion i po evra. Posle četiri godine dobili smo i Hasap i sada ozbiljno možemo da izađemo u svet pod brendom „jupik”.

Ove godine krećemo u izgradnju novog „pametnog skladišta” u Šimanovcima, imamo i proizvodnju tekstila – sportske svakodnevne garderobe i sportskih čarapa pod brendom „rang”... Ušli smo i u „Paraćinku” i loznički „Lofolen”.

U „Politikinom poslovnom klubu” čuli smo mnogo različitih odgovora na pitanje u čemu je to šansa Srbije i šta je to naša komparativna prednost?

Srbija nema nijednu fantastičnu stvar koja bi joj donosila velike profite – ni naftu, ni zlato, a ni izlaz na more. Zato moramo da se usmerimo na više frontova i da svuda pomalo tražimo svoju šansu, upornim sistematskim radom. Možemo da krenemo, recimo, od infrastrukture i saobraćaja, od činjenice da smo bili i ostali most između istoka i zapada, čvorište drumskih i železničkih i vazdušnih puteva. Mnoge firme zainteresovane su da svoje regionalne distributivne centre a banke svoje centrale smeste ovde. Trebalo bi iskoristiti i potencijale građevinske industrije koja je veliki multiplikator i koja se polako osposobljava i hvata u koštac sa novim tehnologijama.

A u koje sektore usmeravati investitore?

Sada bi trebalo da podstičemo strane investicije u industrije čiji su proizvodi interesantni za rusko i tržište CEFTE. Već se javljaju italijanske i nemačke firme koje bi da prave fabrike radi izvoza u region i jednim okom gledaju u Rusiju zbog pogodnosti bescarinskog poslovanja...

Dok jedni tvrde da je poljoprivreda naša šansa, drugi odmahuju i kažu„od poljoprivrede se niko nije obogatio”. Domaći trgovci, ipak, dosta ulažu u poljoprivredu.

Mi imamo i prerađivačku industriju baziranu na poljoprivredi. Ako povede računa o ekologiji, Srbija bi zaista mogla da proizvodi organsku hranu za svetsko tržište. Šta bi Englezi dali da imaju hranu kakva je naša.

Za to su, naravno, potrebni ekonomski stimulansi i infrastruktura, od puteva do škola i internet veza.

Kao komparativna prednost ističe se i radna snaga?

Naši ljudi, od industrijskog radnika do menadžera, talentovani su, samo što treba da ih uglancamo obrazovanjem i stalnim usavršavanjem.

A od čega bi to Srbija definitivno trebalo da digne ruke?

Ne bih ništa napustio što smo radili i što je davalo rezulate Ovih dana bio je tender za IMT, koji bi mogao da okupi konzorcijum srpskih firmi i da nastavi proizvodnju traktora. Potrebno im je malo novca, znanja i kohezije. Možemo da proizvodimo 20.000 traktora, a to je preko sto miliona evra. Mogli bismo da povežemo još trideset-četrdeset firmi koje bi bili snabdevači IMT-a i tako zaposlimo hiljade ljudi. Što reče jedan bivši direktor IMT-a ko nama može da dođe za strateškog partnera kad smo mi bili najveći proizvođač?

Žao mi je i za „Zastavu”. Danas uspešno automobile proizvode Mađari i Slovaci koji to nikada nisu radili. Neke naše tekstilne fabrike su zatvorene, ali su i nove otvorene. Neki poslovni ljudi su u tome prepoznali potencijal.

Ne čini li Vam se da se da je, čekajući privatizaciju, dosta toga propalo, što je možda moglo da se oporavi i opstane?

Veliki je problem što se restrukturisanje jako sporo odvijalo i što je 30 odsto privrede i dalje državno. Napraviti novu strategiju ozbiljan je posao za koji mi nemamo dovoljno stručnih ljudi. Oni koji to znaju već rade u svojim firmama. Možda je trebalo da uvozimo menadžere, da za neka problematična preduzeća država dovede čoveka sa strane, da ga dobro plati i siguran sam da bi sa svojim timom uspešno obavio posao. Ostavljanjem kupusa kozi u nekim slučajevima smo izgubili kupus...

Takođe, dosta preduzeća je privatizovano, ali su u mnogi, kao i mi u firmi koju smo kupili, zatekli katastrofalno stanje, i potrebno je dosta vremena da se ona restrukturišu.

A šta sa „teškašima” poput EPS-a i NIS-a?

Podržavam strategiju za energetsku samostalnost. Ima smisla tvrdnja da EPS treba zadržati i investirati u proizvodnju struje. Na duži rok ceo region će kuburiti sa manjkom, pa je izvoz struje jedan od naših potencijala. U EPS-u ima znanja, možemo da dobijemo i kredite EBRD i da povećamo cenu struje kako bi se povećala akumulacija da se izgradi nova elektrana, da se struja izvozi i tako ostvari devizni priliv. To je lakše nego praviti robnu marku i osvajati tržište.

A NIS?

Kad nemate nafte, prodajete tržište. A mi smo, nažalost, tržište izgubili na glup način, jer su, pre privatizacije, velike igrači zauzeli pumpe duž autoputa. Sada zapravo prodajemo samo rafinerije, a okolo ih ima dovoljno, da se, jednog dana kad se digne zabrana uvoza derivata, snabdeju i MOL-ovi i OMV-ovi. Pogledajte Hrvatsku, nema stranih pumpi kraj autoputa. Čuvaju tržište da bi ga prodali.

Ali građani se nadaju akcijama javnih preduzeća?

Država bi deo portfelja EPS-a, pa i „Telekoma” trebalo da iznese na berzu i akcije proda pre svega malim investitorima, kao što je to uradio „Britiš telekom” i tako pospeši narodni kapitalizam. Znamo da EPS neće da propadne, akcije će da rastu, mali akcionari će dobijati više nego da štede u banci i biće mali ekonomski nacionalisti, podržavaće svoje nacionalno preduzeće jer su u njega i uložili svoj novac.

Imate li kritičkih primedbi na račun vlade?

Vladi najviše zameram što se više bavi politikom nego ekonomijom, ali i to se menja u našu korist.. Kad izrešavamo ove političke probleme, a rekao bih ostao nam je jedan i po, pola haškog i ceo kosovski, vlada ničim drugim ne treba da se bavi sem ekonomijom. Kao što to rade i ostale vlade. Nemački ministar, recimo, stalno dolazi i pita, šta je sa parama „Duferka” u „Sartidu”.

A siva ekonomija i korupcija?

Siva ekonomija postoji ali je uvođenjem PDV-a smanjena i sada je zanemarljiva. Korupcija jeste problem našeg društva i biće dok se ne privatizuju društvena preduzeća, ako ne može drugačije ono kroz stečaj kao što je to uradila Mađarska i dok se državno vlasništvo ne svede na meru koja odgovara potrebama Srbije i njene ekonomije.

Pretpostavljamo da ste kao trgovac-uvoznik zadovoljni deviznim kursom?

Trgovcima je, kažu, lako, ali ako ne procene dobro šta će biti za 60 ili 90 dana, izgube novac, kao što se nama dogodilo u Rusiji, tokom one velike krize avgusta 1998. godine kada je rublja u roku od sedam dana devalvirala četiri puta i pala za 75 odsto. Važno je da je kurs stabilan ili bolje reći predvidiv, da i kad se kreće znate kojim tempom raste.

Važno je da, ipak, ima pilota u avionu.

Uticajni bez uticaja

Jedan ste od sedam kandidata za predsednika Privredne komore. Otkuda toliko interesovanje za čelno mesto u instituciji koja nema baš neki rejting ni među privrednicima, ali ni uticaj na državu?

Mi smo zaista daleko iza komorskog sistema u svetu. U svim drugim zemljama, komora je aktivan činilac društvenog i privrednog života, značajno mesto gde se ljudi okupljaju, artikulišu svoje želje, ideje i potrebe, a onda komora to interpretira vlastima. Ozbiljna lobi grupa, koja može da progura, recimo, zakon do koga je privredi stalo.